Ходочашће групе поклоника ЕРП у егзилу у Републику Српску, 14-15 мај 2022.

На пољима Доње Градине држи се парастос светим Јасеновачким жртвама. Служи протосинђел Прохор и са њим верни православни србски народ. Нема ту ни гроба, ни гробница, нема ни споменика, само спомен-обележје, разапета мрежа и на њој окачене табле са именима жртава, њиховим верским обележјима и бројем пострадалих.

Рано је поподне, неуобичајено топло за средину маја месеца. Окупана сунцем зелена трава, прошарана цвећем мирише. Шумарци јасенова, храстова, топола, грабова и клена као расцветале зове мирују. Наједаред су зашумеле крошње високог дрвећа и зацвркутале неке птице. Огласила се природа; и она састрадава са мученицима чији се број стално смањује. Тешко је причати о рату и ратним страдањима. Али говорити и сећати се логора смрти и непребројаних жртава Јасеновца и Доње Градине још је теже. Гризе савест, ми их заборављамо! А шта је теже и грешније од тога.

Поред поменутих обележја у Доњој Градини постоји нешто што нормалног човека оставља без даха, а то су велики тучани казани са тешким поклопцима. У њима са усташе, војска НДХ, кувале месо логораша и правиле сапун. Више од 1.000.000 људи, жена и деце, већином Срба, а било је ту и Јевреја и Рома. Сви су састрадавали на овим лепим пољима. Жртве су довођене из Поткозарја, па и из читаве Босне и Херцеговине и Хрватске. Пуних 5 година радио је овај логор смрти. На крају су се сами логораши ослободили иако су свуда около биле Титове партизанске јединице.

Своја миленијумска страдања Срби су бележили пишући приче, песме, пишући своју историју, али о жртвама из Јасеновца и Доње Градине мало се зна, скоро нимало. Захваљујући Јеврејима, који су пострадали у овим логорима, пријављена су стратишта жртава Другог светског рата. Надлежна Комисија у Бечу, која је водила евиденцију о жртвама Другог светског рата, убележила је и Србе као жртве усташког геноцида. Тако су и страдали Срби спасени заборава.

У Дахауу, Јад-Васему, Аушвицу постоје и данас логори какви су били у време рата. Све се чува. У Јасеновцу и Доњој Градини нема ни трага од некадашњих логора смрти. Уништене су бараке, крематоријуми, нема ни спомен костурнице, ни достојног музеја са именима логораша, деловима одеће, кошуља, хаљина, дечијих ципелица, увојака косе, понеког писамца. Само безимене, улегнуте хумке које се боре против заборава.

На Јасеновом пољу је неки незнатни бели споменик и лепо негован травњак, коме само недостају стативе па да буде фудбалско игралиште. Истина је да у Доњој Градини постоји сува топола која расте на обалама Саве. Она је сачувана од заборава јер су на њој разапињани и закуцавани логораши. Извађена је из воде и заштићена од заборава, али су и њу покушали да запале српски непријатељи. Оно што је уништено на земљи чува се на небу, али ипак Срби морају да сачувају од заборава сећање на своје свете претке међу којима су свете Јасеновачке жртве. Треба их спомињати како због њих самих тако и због будућих покољења.

С благословом епископа Ксенофонта и хорепископа Наума уприличен је одлазак у Републику Српску у катакомбу посвећену светом мученику Авакуму у месту Душаново. Са протосинђелом Прохором настојатељом манастира, његовим парохијанима и ходочасницима из Барајева, одржан је парастос 14. маја 2022. у Доњој Градини. Ово стратиште је било у саставу логора Јасеновац од кога га дели само река Сава. Долазак у Стару Градину је други долазак на ове стране. Први је био пре две године са благословом блаженопочившег владике Артемија. Сестра Снежана је до детаља организовала одлазак код оца Прохора, који се веома потрудио око народа из Барајева. У суботу после угодног пута, госте су дочекали отац Прохор и његови парохијани, достојно Авраамовог гостољубља. После одмора и окрепљења следио је одлазак у Доњу Градину. Путовало се обилазницом због радова на путу, а то је омогућило да сагледамо прекрасан предео уз реку Саву са босанске стране. Успут су се смењивале ливаде и шумарци листопадног и четинарског дрвећа и бројни врбаци. Одржан је парастос, а после дужег задржавања на самом стратишту следио је повратак у манастир. Богата вечера за душе упокојених али и за уморне путнике и домаћине. Смештај је био леп, спавало се у манастиру, код домаћина и у бунгаловима. Сутрадан после доручка, следио је одлазак у Бања Луку, која је све одушевила својом лепотом и уредношћу. Обишли смо бањалучку тврђаву. Сви ходочасници, заједно са оцем Прохором, поклонили су се моштима светог Платона  мученика у храму св. Тројице. После ручка и неизбежног сладоледа, уследио је растанак са жељом да се сретнемо опет на Саборима у Лозници, Барајеву и Мушветама.

Догодине у Призрену.

Светлана Гарчевић