ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Епископ Артемије је био и сада је онај који задржава потпуно утапање СПЦ у мочвару савремене јереси екуменизма и пратећих новачења у вери и животу Цркве. Након што су апостоли екуменизма и новотарства – Митрополит Амфилохије, Епископ Иринеј Бачки и Епископ Атанасије Јевтић, безаконо сменили и прогнали Епископа Артемија, на путу њихових личних амбиција нашли су се једни другима.
Шта у том смислу уочавамо из догађаја који су били тема напред поменутог снимка, тј. састанка?
Као што је разрачунавање са Владиком Артемијем почело не ударцем директно на њега, већ на његова духовна чеда и сараднике, исти принцип је примењен и овде. Иринеј Буловић, после деценијског искуства балансирања са владајућим режимима (закључно са тренутним), те са медијима, као на жалост, наметнутим фактором у савременим дешавањима у нашем друштву, наставља са систематским спровођењем својих папистичких тежњи у СПЦ. Отуда његов атак на духовна чеда Епископа Атанасија, који, судећи по дешавањима међу екуменистима-новотарцима, припада тзв. „динарском табору”, на челу са Митрополитом Амфилохијем. Ови табори су свакако релативна ствар и трају само дотле док им се амбиције и интереси поклапају. Нећемо препричавати овом приликом све детаље тренутне пометње међу екуменистима у београдској Патријаршији – они који и делимице прате црквена дешавања знају, остале вероватно не интересује ни та тема, нити ово наше писање. Угрубо, Иринеј Буловић је већ деценијама успео да запоседне све полуге власти у СПЦ, пре свега Синод. Осталим екуменистима, Амфилохију и Атанасију, скупа са њиховим адептима, остаје једино да у Требник допишу неку посебну молитву за истеривање Буловића из запоседнутог Синода, пошто им сва остала средства нису помогла. Буловић, у спрези са Патријархом Иринејем, прогони Епископа Максима (Васиљевића) са БФ, наводно због његових претерано смелих теолошких иступања, посебно у смислу подршке безбожној „теорији еволуције”, али, наводно и због других „хетеродоксних” учења Максимових. Вероватно ни сама контраверзно-антиномична личност Иринеја Буловића не може да појми колико је до непријатности парадоксална ситуација у којој он брани Православље од новотарских иступа. Да ли Буловић заборавља да је он икона и „патријарх екуменизма“ у СПЦ? Са којим кредибилитетом он спочитава икоме хетеродоксно (неправославно) учење? Овде ничим не оправдавамо теолошко слободоумље Епископа Максима, већ подсећамо да је то само врх екуменистичко-новотарског „леденог брега” који се зове БФ, а који је ревносно градио и сам Иринеј Буловић, уз усрдну учествовање Амфилохија и Атанасија. Што су сејали, то сада жању. Шта више, Максимови либералистички испади у теологији нису ништа у односу на све оно што се на БФ учи, преноси и предаје студентима. А захваљујући коме? Захваљујући Иринеју Буловићу, Амфилохију и Атанасију. Отровни пелцер „Париске теолошке школе” и учења Митрополита Пергамском Јована Зизјуласа својевремено су расадиле на БФ руке ове тројице професора, и сада сазреше горки плодови тога.
О Иринеју Буловићу није лако писати, тачније о његовом делу и неделу у СПЦ, ту је вероватно потребна нека мултидисциплинарна комисија историчара, социолога, теолога па и психолога, и њихово вишетомно дело на ту тему, како би се размрсило све што је он успео да замрси током свог епископског служења у СПЦ – што ће вероватно и морати неко наредно поколење да уради, ако буде желело да СПЦ направи корак напред из ситуације у којој је сада. Ситуација у СПЦ је мучна и трагична, а притом је ово све тек почетак. Таква је акумулација издаје вере, гажења Канона и осталог безакоња, посебно тројице наведених Епископа, ништа мање и Патријарха Иринеја, да ће све то, попут експлозивом препуњене бомбе, ускоро експлодирати много страшније од свега што се до сада догодило.
Све неправославно замешатељство којом су СПЦ довели у теолошки, духовни, канонски и догматски ћорсокак ова тројица Епископа (Амфилохије, Атанасије и Буловић), скупа са својим ишчадијима, почело је на БФ, отуда и расплет почиње тамо. Свакако не случајно. Са факултета се у СПЦ шаљу нови делатници Цркве и ова тројица Епископа знају да је самим тим БФ полуга моћи у СПЦ, пре свега на Сабору Архијереја, који се на том факултету школују. Отуда толико трвење око БФ и професорских места и кадрова тамо. Ту је још један битан фактор: контролом БФ ова тројица контролишу богословска кретања у СПЦ, да нове генерације богослова случајно не скрену са екуменистичко-новотарског пута, јер би у том случају испливала сва неправославност ове тројице и тиме би се показало какво су зло нанели СПЦ, ширењем свог неправославног богословља. Што се Буловића тиче, његови поступци показују да је дошао у финалну фазу остварења својих амбиција да коначно постане и формални Патријарх, јер му је досадила досадашња неформална улога у овом звању. Очито је да по том питању стрпљења више нема и да средства више не бира. Захваљујући кратковидости и озлобљености Атанасија и Амфилохија, обојица су послужила овим Буловићевима амбицијама те заковала прве ексере у његов „патријаршијски трон“, тиме што су протерали свог брата Артемија са Епископске катедре, рашчинили га, омаловажили и понизили испод сваког нивоа и савести, с тиме не престају ни данас. Све време Буловић је представљао „мозак операције” и административно-медијску логистику у том неделу протеривања Епископа Артемија, док су сам нечасан посао прогона на терену обавила помента двојица – Амфилохије и Атанасије. Из тог разлога не чуди што је Буловић кренуо са чистком и осталих – не његових кадрова, тј. духовних чеда Атанасија Јевтића, конкретно Максима, али и свих који се Буловићу не буду покорили на БФ и шире. Крајње је зато лицемерно што се Атанасије тек сада ишчуђује и као противи свим тим диктаторско-папистичким поступцима Буловића, све у име синодске „неприкосновене” власти. Док је Буловић истим методама узурпације Синода, Великог црквеног суда и Сабора архијереја СПЦ, прогонио Епископа Артемија и његова чеда, Атанасију то није нимало сметало, напротив, али, кад се хладна рука Буловићевог апсолутизма дотакла Епископа Максима, Атанасијевог чеда, тек од тада Буловићев папистички уплив у СПЦ смета Атанасију и „руши саборност” Цркве. Наравно, Буловић ће му убрзо објаснити да је за то сада касно, јер Бачка је ипак ближа Београду и од Херцеговине и од Црне Горе.
Оно што се још са снимка напред поменутог састанка чује, јесте потпуна пометња међу екуменистима-новотарцима, свакако не због вере и Православља – тема вере је њима само средство за достизање личних амбиција и међусобно поткусуривање. Најтужније је што нико од њих, почев од несрећног Патријарха Иринеја, који је дубоко загазио у неправославне воде екуменизма, посебно Буловића и Атанасија, не схватају колико је јадно и чемерно то што се они сада наводно боре за веру, за Цркву, за Каноне, пре тога погазвиши све то скупа и појединачно. Посебно на делу спровођења екуменистичких тежњи и новотарија у СПЦ, и у том смислу прогона највеће препреке томе – Епископа Артемија. Тужно је што не схватају да се сви скупа ваљају у каљузи екуменистичке јереси и свих неправославних новотарских скретања, упиру се у сулудој расправи тврдећи како свако од њих боље „зна шта је Црква”, а газе Цркву, газећи њене уредбе, упиру се да сви знају Каноне и догмате, а на самом делу доносе немир, гложење и распад СПЦ. То је плод њиховог неправославног, протестантског позивања на знање и њиховог екуменистичко-новотарског скретања.
Најтужније од свега је што је овај, помало сценски сукоб, екумениста-новотараца међусобно, само најава даљег уништења СПЦ. Наша Помесна Црква је већ пољуљана, посебно после јеретичког Критског сабора 2016, када је јерес екуменизма и формално потписана и усвојена од стране Сабора архијереја СПЦ. Дакле, догматски темељи наше Помесне цркве су пољуљани, остало је још уништити је и у административном смислу. Када се наруши јединство вере, није тешко нарушити ни административно јединство Цркве. То и јесте најтужнија намера учесника овог екуменистичко-новотарског циркуса. Све ово сукобљавање Амфилохија и Атанасија, са Буловићем и Патријархом, јесте припрема терена за формално спровођење њихове издаје, тиме што ће под изговором супротстављања издаји вере и народа, коју спроводи Буловић са Патријархом, исти такви издајници – Амфилохије и Атанасије отцепити, тј. административно одвојити добар део Епархија ван територије Србије. Не дао Бог да се ово оствари, али су сва тројица, скупа са Патријархом узели неславну улогу у таквом последњем чину уништења СПЦ и то свесно. Најгоре у тој издаји је што ће Амфилохије и Атанасије такво цепање СПЦ прогласити њеном одбраном, одбраном вере и српства од Буловића и Патријарха Иринеја, као и режима у Београду, а притом, им ови други, и те како дају простора и повода за такву превару. Ето, потоња, дакле, превара екумениста-новотараца, биће гора од прве. Остаје нада и молитва Богу, да по питању оваквих прогноза нисмо у праву, но непромењен однос Патријарха и београдске Патријаршије према вери и Цркви не обећава пуно. Овде мислимо на чињеницу да је комуникација Патријарха Иринеја и београдске Патријаршије са „Стејт департментом”, са нивоа редовног амбасадора подигнута на виши ниво. Тако је ових дана амерички амбасадор за „верске слободе” , посетио Патријарха Иринеја и вероватно му саопштио даље америчке планове разграђивања Православне вере, Цркве и Српства, све у име слободâ[1] и демократије. Ако знамо да је Патријарх Иринеј 2010. године, дан пре него је потерао Владику Артемија са Косова, био у посети Америчкој амбасади у Београду, остаје да видимо шта ће бити резултат посете двојице америчких амбасадора Патријаршији.
Сав пад Амфилохија, Атанасија и Буловића простире се између два прогона који су извршили. Први је био тих, постепен, прогон са БФ светоотачке богословске мисли и дела Светог Јустина Ћелијског, њиховог духовног оца, на кога се позивају само повремено, у циљу личне промоције. Други прогон који су ова тројица извршили, јесте протеривање јединог преосталог носиоца богословског и православног Предања, а тиме и благослова Светог Јустина, а то је Владика Артемије. Уз ову констатацију само се можемо сетити реченог: „Ко се мача лати, од мача ће погинути.” Дакле, сада нека прогонитељи чекају да буде што бити мора, осим ако се покају, што нека им Бог дадне.
Охолост Буловића са којом наступа, по свим духовним законима, најављује његов пад; какав и како, време ће показати. Ништа боље не очекује ни осталу двојицу, Амфилохија и Атанасија, али ни Патријарха и остале Епископе и скупа све екуменисте и новотарце, ако се не покају од своје јереси и обрате Богу живоме, који спасава од оваквих бура и олуја на коју је наишла СПЦ, у овој мрачној ери глобализма. Покајање и повратак Светим Оцима, али истински повратак, не умишљени, прелесни, новотарски, већ јустиновски, светониколајевски, светосавски, који извире из живог Предања Цркве и живљења у њему, не из мртвог слова теолошких дисертација, пуних научних претпоставки, нагађања и схоластичког наклапања. То је једни начин да Црква иде правим путем у вечност, а то значи не у корак са временом и глобализмом, већ „у корак са свима Светима”, како каже Свети Јустин Ћелијски, тиме што ћемо држати веру свих Светих и следити њихов пример и пут.
Страшно је ово време за сваку православну душу и савест; један од светих стараца вели да је једини начин одупирања овоме надошлом злу јереси, смутње, безакоња и отпадије, молитва. Са овим се слажемо, али само делимично, јер највећи део Светих Отаца, посебно својим примером, сведоче, да је грех ћутати на издају вере и Цркве. Отуда извлачимо закључак да између две крајности треба изабрати средину, како Свети Максим Исповедник и описује природу врлине (врлина је средина између две крајности), те и молитву треба држати али ни исповедање и сведочење вере не остављати. Доста се до сада писало; да је писањем могуће разрешити све муке и пропасти нашег народа, као и тескобну ситуацију у Цркви, до сад би она сигурно била тако решена, но, очито ни то није довољно, посебно што написано нема ко да чита, народ незаинтересован за своју веру и Цркву није способан да се за њу и бори. Народу не вреди много то што пастири говоре и пишу, кад нема ко да их чује. Част изузецима. Ти изузеци јесу оно „мало стадо”, којем је и обећано Царство и речено да се не боји. Том малом стаду и пишемо, укрепљујући њихову добру наду у Доброга Бога, Који спасава од буре и олује на овој историјској ветрометини данас. Како год било, пишемо да макар остане траг овог трагичног времена, страшних падова и спотицања у СПЦ и нашој Србији, како би, можда, ако да Бог, будућа поколења читала, кад већ ова садашња не желе, те извукла наук, како да не понове оне грешке и грешке оних, које и који, нас доведоше овде где смо, да православни буду прогоњени, а неправославни међу Епископима, са позиције узрпиране црквене власти, распуђују удео и наслеђе Светог Саве. Свеопшти грех данашњег поколења је свакако повод да Бог такву казну на нас, садашње Србе, попусти, отуда је и свеопште покајање једини излаз и начин да казну ублажимо и избегнемо.
У предворју десетогодишњице прогона наше исповедничке Епархије рашко-призренске у егзилу,
24. 12. 2019. године
Хорепископ новобрдски и панонски +Максим
————————–
[1] http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_primio_ambasadora_sad_za_verske_slobode
