Хорепископ Максим: Божје „поспремање“

Мисао савременог човека је сва мемљива од западњачког хуманизма, који као своју крајњу меру и мету види пало, ограничено, нестално-релативно биће – човека, наместо, у сваком смислу, савршеног и неизмењивог Богочовека – Христа. То је разлог више да непрестано третирамо ово време, људе у њему (у мери у којој сами то желе), духовним, јеванђелским пестицидима против такве духовне мемле. Пестициди су данас и те како популарни, рекло би се превише, али и они као такви, само су знак времена. Знак у смислу да није толико страшно што нам је храна затрована пестицидима, који храну чине споља лепом, али заправо отровном, већ је далеко страшнији проблем што је мисао, ум, душа савременог човека  затрована духовним, идеолошким пестицидима, посебно западноевропског хуманизма, и његове сатанске еманације, идеолошког ишчадија званог либерализам. И они, попут биохемијских пестицида, чине да људска мисао споља изгледа лепо, углађено (по свим укусима и узусима модних трендова), док у себи самој садржи адски задах хуманистичке трулежи, западноевропске провинијенције. И то треба лечити, лечити људску мисао, ум, а посебно смисао, који се данас тражи неискрено, површно и то у испразном и бесмисленом модерном начину живљења, где модернистичка форма, пре би се рекло спољашња празнина, непрестано атакује на унутрашњу садржину и суштину, посебно ако је она хришћанска. Но, речено је – даће ти Господ по срцу твоме (Пс. 20, 4),  и Јер Он зна тајне у срцу (Пс. 44, 21), неискрено тражење – “неискрена истина” коју налазимо, а искрено тражење, које Бог свакако види у нашим срцима, даје “искрену”, односно праву истину, откривену у Богочовеку Христу.

Овом приликом смо намерили само укратко дати једну мало другачију визуру, поглед, на главног непријатеља савремене хуманистичке идеологије, а тај непријатељ, феномен, зове се страдање. Смрт и страдање су једине две апсолутне неминовности у овоме свету, јер у њему постоји грех, који увек рађа смрт и страдање. Хуманисти желе земаљски рај, међутим, непрестано тријумфовање страдања и смрти пред нашим очима разара ту илузију земаљског раја, што би народ рекао “не да им се” да тај ”рај” сатворе „на земљи. Како и рече Проповедник: Ја рекох у срцу свом: Дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то беше таштина (Проп. 2, 1). Нови дани, нова страдања и лаж хуманистичког, пролазног раја пада под тим ударом као покошена трава.

Чему страдања? Учи нас Јеванђеље, сваки грех доноси страдање и смрт, сваки, осим онај окајани у Христу. Јер је Господ победом греха, смрти и ђавола испод Свог Крста свима даровао спасоносну хладовину, у коју се склањамо из пустињске жеге грехове. Но ту спасоносну хладовину Крста налазе само покајници, њима је она и намењена. Свима је Господ приуготовио спасење, али га не прихватају сви, већ само искрени, смирени покајници. Свима је даровао на Крсту опроштај, али га не добијаји, како то обично бива и на земаљским судовима, већ само они који признају своју кривицу и кају се. Тим покајањем ми бивамо ослобођени од терета кривице за наше грехе, од греховног терета, али је из педагошких разлога неопходо одстрадати их у мери наше неисправљености. Грех је опроштен покајањем, али навика греховна, као ишчашење наше слободне (и даље актуелне) воље остаје незалечено, зато су потребна страдања, као вид исправљања. Као кад коме поломљена кост криво зарасте, па су потребне терапије, вежбе, често болне, некада и поновно ломљење криве кости…

Како било, страдања јесу посета Божја, за слуге Божје, за оне који их смирено примају. За роптаче и горде, умишљене праведнике, који никада ни не помишљају да су их заслужили страдања су суд Божји, и то врло болан и немилосрдан, јер се Бог гордима противи, а смиренима дарује благодат (Јак. 4, 6) – милост, утеху, помоћ. Зато страдања можемо сагледати и на следећи начин: када неки високи гост, државник, цар, има намеру да посети неки дом, шта се тада збива? – Његове слуге посећују то место, тај дом, тог домаћина и врше припреме, врше поспремање, уређивање свега за долазак високог госта. Тако и наша страдања можемо сагледати, као “слуге Цареве”, које нас посећују са намером да изврше поспремање наше душе, како би нас “Цар” посетио. А Господ посећује Својом благодаћу, утехом, миром, радошћу у Духу Светоме – радошћу над радостима, утехом над утехама, коју овај свет нити може дати, нити примити. Зато страдања и врше “поспремања” у нашој души у виду чишћења од оне најгоре – греховне прљавштине, у виду проветравања и изгоњења духа овога света, из наше душе, нашег живота, јер је тај дух противан Духу Светоме. А дух овога света је данас добио и своје лично име, зове се „мода“. Зато смо данас често на раскршћу, пред избором да ли поступити модерно, или јеванђелски. Да ли следити принципе живљења савремене моде, или оне јеванђелске? Чини се да је то суштинско питање свакодневице данашњих хришћана, одсудна борба у духовном животу наше свакодневице, – или поступати и живети модерно, или јеванђелски? А сама чињеница да се дух модерног начина живота готово у свему коси са Јеванђељем Христовим, показује нам од кога је тај дух моде – од онога који се противи и подиже више свега што се зове Бог (2. Сол. 2, 4).

Ето, дакле, да смиримо себе пред слугама Божјим, које се зову страдања, да се покоримо и смирено их прихватамо, знајући да су дошли да „поспреме“, да уреде и исправе све што је потребно у нашој души, како би у њу ушао с»ам Христос, најдражи и најжељенији Гост, над свим гостима, Ближњи над свим ближњима. Страдања су дакле, „Божје поспремање“, које није пријатно док траје, као што и дом који се поспрема, из кога се вади намештај, пајају ћошкови од паучине, стругу отпали зидови, кречи и остало, није пријатан за живот. Али када се поспремање заврши буде још пријатнији него пре поспремања. Посебно после „великог поспремања“. Што је поспремање веће, то је дом душе после тога уреднији, а нашем Госту пријатније, ради чега је и у Својим даровима штедрији, великодушнији.

То је, дакле, смисао страдања које Бог шаље, да припреме нашу душу за Његову посету и сама та чињеница треба да буде утеха нашој души, односно да Бог страдањима припрема Свој долазак нама, припрема дакле утеху, радост, награду, а не да нас страдањима одбацује, како нам то често делује док она трају.