Почетна / АУТОРИ / Хорепископ Максим / Хорепископ Максим: Депресије и игара

Хорепископ Максим: Депресије и игара

Print Friendly, PDF & Email

Време у коме живимо би се могло назвати време забаве. Ђаво је лукав, „свиленим гајтаном“, односно „меканом и удобном“, али јаком везицом је привезао савременог човека, име те везице је забава1. Схватио је да човека само треба мамити комфором, удобношћу, забавом, разбибригом, разонодом, лакомисленошћу, и тако га удаљити од размишљања о смислу живота, о суштинским и великим стварима, о души, о Богу, поробити га тривијалностима и тричаријама свекодневног, пијачно-вашарског, лакрдијашког начин живота. Забава, то је религија савременог човека и зато у нашем времену доминирају „божанства“ ове нове религије, које често светина отворено назива својим «идолима», читав «пантеон идола» забављача и лакрдијаша свих сорти: глумци, певачи, спортисти, новинари, модни креатори и политичари. Сви они прате диригентску палицу сатане која се зове «тренд» или «мода»2, јер од њихове „познатости“ зависи и њихов „новчаник“. Угодити поквареном свету, жељном испразности забаве, данас значи „успети“ у животу, и напунити свој навчаник и сујету, али и испразнити душу, савест и образ. Зато данас о смислу живота говоре факултетски обестиђени и професионално развраћени глумци или, још горе, певачи3, јуче изашли из задимљених биртија и кафана, а удобно смештени у студијима телевизијских кућа, чији ће власници и новинари угостити и самог ђавола, уколико је то „тражено“, односно комерцијално и исплативо, без трунке моралне одговорности због катастрофалних последица таквог негативног медијског утицаја на народ. Ако се данас у медијима и појављују поједини духовници, још ако су и „познати“, онда су то махом чешачи ушију (2. Тим. 4, 3), који су прихватили прљаву медијску игру угађања овоме свету. Не усуђујући се да оштрицу своје речи забоду дубље у покварено срце савременог модерног, отпадничког начина размишљања, веровања и живљења, да се «не замере свету» од чије пажње и гледаности зависи њихова «духовничка» сујета великих апетита, али и новчаник. Не ударају врага у главу, већ му голицају реп и тиме постају само део мозаика свеопштег „света забаве“, подупирачи оног атињанског менталитета присутног и у савремених хришћана, који само ишту да штогод ново слушају (Дап. 17, 21). Како било, забава је данас постала озбиљна индустрија, почев од медија, интернета, до путовања и туризма, никада популарнијег него данас. «Једи , путуј, проводи се» (а шта се тек под проводом све пдоразумева, прећутаћемо), то је несвето тројство савременог човека, пред ким он метанише до задњег даха и динара. Зато су се многи досетили па су поред глумаца, певача и спортиста и они забаву претворили у свој „посао“ и начин зараде. Постајући узор оних који само путују, једу и забављају се, а још од тога и живе, плаћају им све то они јадници који то себи не могу да приуште, али могу барем њих да гледају преко медија и тиме хране популарност и буџет ових звезда луталица (Јуд. 1, 13). О риалити шоу, као гнусној појави савременог друштва, где се менталитет „рекла-казала“ медијски промовише и од њега прави зарада, сувишно је и детаљисати, сама појава говори о себи. Забављати се и живети од забаве, то је антихришћански став, чежња и тежња многих младих душа данас и пркос Божјој заповести Адаму: у зноја лица свога, јешћеш хљеб свој (1.Мојс. 3, 19).

Дакле, «забављај се, угађај само себи и то је једино важно», то је порука идеолога савременог доба, који нам се обраћају устима психолога, животних тренера, путујућих сниматеља себе (чак и оних у мантији), глумаца и певача, тих савремених свезнајућих „мудраца“; носиоца стручне, али не и моралне спреме, званих научици; преплаћених спротиста, који често имају морал не бољи од распаљених животиња; политичара, који ће свима напред наведенима подилазити, зарад шаке власти и „масти“. Но, ако је то главна порука и препорука савремених вођа човечанства, јесу ли спремни да понесу и одговорност за плодове такве демонијачне идеологије забаве? Јесу ли спремни да се суоче са чињеницом да је еквивалетно са забавом, нарастао озбиљан проблем свеопште депресије, анксиозности и сваковрсног психичког растројства савремених људи, која се никада више, него данас, завршавају суицидом? Откуд такав, наизглед, парадокс, да је време највеће забаве, постало време највеће депресије у људима? Савремени човек је убијен, тровањем од стране напред наведених идеолога-тровача, који пуне људима главе да је забава главна и најбитнија ствар бављења савременог човека. На сцени је, услед тога, прави духовно-психолошки полом, психоцид, девастација људи! Зато, господо глумци, певачи, научењаци, психолози (југновци, фројдовци, свеједно је), спортисти, политичари, јесте ли спремни да понесте одговорност за такву једну духовну, моралну и психолошку катаклизму, која је резултат ваше „професије“ и свега што деценијама промовишете собом и својим радом? Хоће ли се неко од вас, представника и носиоца савремене, хуманистичке, забављачке и западњачке преваре одважити на то, да се извини и престане са својим нечасним делом, послом и нечасном зарадом на покољу људских душа и психе? Саверемена идеологија забаве је постала кланица људских душа, људске психе, а служитељи ове идеологије, забаљачи – горе набрајани више пута, – главни џелати у тој кланици. А најстрашнија појава је што се у ову нечасну трку, укључују и црквени великодостојници, почев од патријарха српског, или боље «београдског» ( назив који више прија његовим комлексима), коме је циљ да му не опада „рејтинг“, и да буде у друштву „познатих“, макар били они и рогати и репати у пренесеном, морално-наравственом смислу. О ордењу које се таквима од стране Београдске патријаршије додељују, да и не говоримо. У тој трци су и савремени, напред поменути, „популарни интернет духовници“, виртуелни у сваком смислу те речи, ти шупљи тумачи духовног блата из дневнополитичког плићака.

А шта вечита истина јеванђелска нама поручује? Који лек, који пут, смер, излаз? – У разузданом животу забаве је погибао, у јеванђелски пажљивом трошењу драгоценог времена, овог пролазног живота, је мудорст и спас. У побожном, црквеном, јеванђелском стражењу над собом и над тиме како проводимо своје време, јер су дани зли, лежи решење, да се одбранимо од тих «злих дана», јер нису они зли по себи, већ зло модернистичког, увек антијеванђелског, начина живљења јесте то «зло наших дана». Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри. Користећи вријеме, јер су дани зли (Еф. 5, 15-16). Због забаве и испразног трошења времена и душа улази у стање испразности, односно депресије, тугоморе, очаја, безнађа, мрзовоље, анксиозности, погубљености. Чиме душу хранимо, тако она и живи. Хранити душу забавом, исто је што и хранити је својеврсним, нејестивим отпадом и отровом, од кога душа не само да гладује, већ бива отрована, копни, разбољева се и вене. Што доводи до душевне, некад и физичке смрти, а то и јесу дерпесија, анксионзност, суицид, итд. Јер, свему томе је узрок нарасли егоизам, и закржљала вера у Бога. Егоизам – вера у себе, – нараста егоистичним служењем себи, трошењем времена на угађању себи4, што забава јесте по себи. Вера у Бога, нараста смањењем вере у себе (смирењем), тј. умањењем служења себи и умножењем служења Богу и ближњима по Богу, тј. на начине које су Богу угодни.

Зато, лажни учитељи, – следбеници, носиоци, тренери и промотери савременог доба, који кварите народ Божји, време је да понесете свој део одговорности за духовну погибију нашег народа, да клекнете и покајте се пред Богом и људима и оканете се свог нечасног посла, потпомагања индустрије забаве, а заправо индустрије покоља људских душа. Наравно, велики део одговорности и јесте на самом народу, који јурњавом за «хлебом и играма», финансирају и подржавају овај „елитни“ део нашег друштва, који живи од свенародне забаве (не мења се њена суштина тиме што је називају културом, умтеношћу и рекреацијом), те најпродаваније дроге и најопасније зависности савременог човека – конзумеристе.

Тежити ка Богу, ка Једином, Правом и Вечном Смислу нас људи, нашега живота, испуњавати душу вером Христовом, вером православном, постом, молитвом, причешћем, омивати је исповешћу и покајањем, добрим делима, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости (1. Тим. 2, 2), то доноси исцељење од овог савременог «вавилонског» и «египатског» ропства забави и испразном начину живљења данас; то доноси избављење од ове најсавременије наркоманије зване забављање и забава. Испуњавање живота слављењем Бога, служењем Њему и ближњима, испуниће и нашу душу радошћу и то непролазном, која не исцрпљује, већ обнавља душу, наместо испразности савременог, забављачког начина живљења, који душу оставља пустом и празном. Јер кад душа осети оно што је боље, тј. Христа, са лакоћом одбацује оно што је грђе, тј. испразну забаву и забављање. А од «оног што је боље», одваја нас искључиво наш немар, лењост, незаинтересованост за духовни, хришћански живот. Забава јесте сурогат истинској радости духовној у Христу. Зна ђаво да је човек створен за радост, а не за тугу, зато и вара човека нудећи му испразну радост забаве, за коју се не морамо трудити, али која душу исцрпљује, удаљујући је тиме од истинске радости духовне, која се стиче трудом и подвигом, а не лакомисленим и распусним животом, попут оног у забављању5. Казано је: не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12, 2) а воља је Божја радост људска, али она истинска, вечна и непролазна, која обнавља, а не убија душу. Јер оно што је боље (радост обожења у Христу) је са Неба, оно што је грђе (забава) је из пакла. Зато, јеванђелским живљењем и стражењем онебесимо своје дане, своје време, своју душу, јер нас на Небу очекује и чека Господ и сви свети, где је истинска радост, а не испразна забава.

1 Не можемо да, макар успутно, не споменемо забаву као инструмент контроле маса данас, како је и Орвел писао давне 1984. године: „ …филмови, фудбал, пиво и, изнад свега, коцка испуњавали су њихов духовни хоризонт. Држати их под контролом није било тешко“, но то је тема која захтева посебно бављење.

2 «Међутим, ако човек нема покајање и сматра грех модом, његово стање је демонско…» Свети Пајсије Светогорац

3 Још у античко време, по античком веровању сатири – шумски демони, који по опису и изгледају као демони, имајући рогове и козје ноге, били су заправо врло развраћени, хедонисти пијанци, забављачи, играчи, глумци, лакрдијаши, свирачи и певачи и покровитељи истих.

4 Ово посебно наглашавамо, зависност младих од тог времена које «посвећују себи»! Како? У молитви, духовном делању? Не, него у испразности, забави, опуштању и распуштању себе. Отуда данас нико «нема времена» за друге, јер нас бич егоизма тера да га посвећујемо само себи и служњу себи и то на погрешан, штетан начин. Често и у манастиру такви пате, ако ступе на пут монашког живота, јер су навикли не да служе Богу, тј. другима по Богу, већ само себи, и то свакако на лош начин.

5 Занимљиво је да је и савремени, нечасни, неморални и антијеванђелски, антицрквени однос и „веза“ двоје младих, назван забављањем и забавом. Дакле, забава је извргла и ишчашила и светињу брака, јер откуда некоме право да се забавља својом и туђом душом, уводећи и себе и душу друге особе у грех разврата и називајући то љубављу? Откуд ако не од самог ђавола, учитеља сваке лакомислености и забаве?