Хорепископ Максим: Екуменистички јад и глобалистичка беда Београдске патријаршије

Екуменизам је јерес, ово је истина и став светог Јустина Ћелијског, кроз кога је у 20. веку проговорио сав сабор светих отаца и великих богослова Цркве Христове, зато је ово истина васцеле Цркве Христове. Са тог разлога ову истину треба често понављати, дакле – екуменизам је јерес! Понављати је треба макар онолико колико несрећни екуменисти-пастири Београдске патријашрије својом духовном бедом помрачују и загађују православну, духовну атмосферу наше Српске цркве, посебно помрачујући радост великих Господњих празника Божића и Богојављења, понављајући изнова своје молитвене сусрете са јеретицима. На овим скуповима они умеју лепо да излажу о својој међусобној екуменистичкој љубави, толеранцији и свему ономе чему их догмати либерализма, Новог светског поретка и његове екуменистичке вере уче.

На Божић нама се јавила оличносњена Истина – Богочовек Христос, не само као Бог, већ и као човек – као Богочовек. На Богојављење свети Претеча препознаје и сведочи о Њему као обећаном Месији, истинском Месији, Помазанику Божјем и Спаситељу рода људског. Православни, дакле, славе оваплоћену, очовечену и овом свету објављену Истину – Богочовека Христа, а три пута несрећни екуменисти ову Истину преиначују и газе, замењујући је екуменистичком лажју, преиначујући је по моделу и обрасцу гадног и јадног европског, либералног хуманизма. Јер док православни трчаху у своје свете храмове, да прославе оваплоћеног Бога Логоса, дотле докони екуменисти, наместо да у свој тор сабирају расуто српско, православно стадо, трчаху у римокатоличке храмове и то посвећене, ни мање ни више, Алојзију Степинцу, осведоченом човекомрсцу и србомрсцу, кога неки заблудели народи називају светим. Питамо се: какви ли су у том народу онда грешници, ако им је овакав човек свет? Ми се ово питамо, док српски епископи-екуменисти очито не, а требало би.

Психолошки екуменизам је одавно разоткривено зло врлог Новог доба, у теорији он гласи: да се што више молимо са јеретицима, ми „православни“ екуменисти, па ће православни народ временом отупети и то прихватити, не више као изузетак и нешто чудно, већ као правило! Ово је принцип деловања и екумениста у Српској православној цркви. Зато несрећни српски, а више несрпски, епископи Кирило Бојовић и Јован Ћулибрк, 18. јануара текуће године, скупа у Загребу¹, а 21. јануара, само овај други у Дарувару², ваљда презасићени божићних празновања, одлучише да мало екуменишу, тек колико да православним Србима приседну божићни празници. Јер, екуменисти, као служитељи Новог светског поретка имају само један задатак – уништење православља, уништење Цркве, саблажњавање верника и удаљавање истих из Цркве. Да ли екуменисти-епископи на овом плану раде свесно и вољно (у шта не желимо да верујемо) или несвесно-невољно, услед уцењености, поткупљености, властољубивости, среброљубивости и плиткоумља – остављамо њима самима да одговоре, ако не нама, онда свакако Богу! Но, – свесно или не, са намером или без ње – штета коју чине је огромна по душу Српског народа, по Цркву светога Саве. Зато ће из руку екумениста и новотараца искати Бог душе свих, посебно младих Срба, који данас траже лека и утехе души у СПЦ. Траже лека, а наилазе само на новотарско-екуменистичку саблазан, на једну потпуно посветовњачену и лажну, неправославну духовност, премерену најактуелнијим модним трендовима Холивуда, попа, рока (посебно оног који патријарх Порфирије воли да промовише и слуша, по сопственом признању). Све ово епископи Београдске патријаршије, лечећи своје паланачко-сеоске комплексе и жал што нису из круга двојке, чине усрдно под руку са савременом, вашарско-кафанском, глумачком, певачком, политичком и спротском сценом у Србији, том лажном елитом, али правом бруком за Српски народ. Јер, све је то један дух – либерални дух – дух највулгарније профанизације, банализације и свођења на актуелне модне токове, трендове, манире, – свега традиционалног, вредног и хришћанског у нашем народу, најзад и саме СПЦ. Глумцима, певачима и осталима, које напред наведосмо из тог лакрдијашког еснафа и није толико замерити, колико духовним вођама, а боље рећи заводницима из СПЦ, који их воде путем погибли, подржавајући њихову демонску прелест тј. вредности савремене културе, дакако либералне, и потхрањујући њихову обману звану уметничка слобода. Ово је циљ којим се данас оправдавају сва она демончина средства савремене уметности, која је дубоко загазила у отворени сатанизам, почев од промоције разврата, криминала, настраности а све у име уметности и ументичке слободе, до отвореног сатанизма по злу познате несрпске, али светске, накарадне уметнице, а заправо ђавољег шегрта и сарадника у најбаналнијем подметању окултизма кроз тзв. савремену уметност, није вредно помињати овде њено име. Но све наведено српским владикама-екуменистима уопште не смета, само ако ће им обезбедити земаљску славу, иметак и ужитак.

И све то зло јури стрмоглавце својим путем директно у пропаст, јер ево Господа, с војскама иде, и срушиће глобализам, с њим и екуменизам као кулу од карата, као што је срушио и онај римски и хитлеровски и сваки други глобализам, који није у Његово Име и на темељу Његове науке, по којој морају подједнако бити добри и циљеви и средства. Иде Господ, али ће и нас питати на чијој смо страни били док је екуменистичка кула у Цркви светог Саве грађена и рађена, док је за православну веру ваљало трпети и истрајати? Јер је речено, не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате (Рим. 6, 16), дакле, ко патријарха-екуменисту признаје и слуша, као свог патријарха и пастира, слуга је екуменизма и глобализма. Ипак, срушиће Господ нову вавилонску кулу звану глобализам и екуменизам, пашће та кула право на главе њеним градитељима, екуменистима у Београдској патријаршији. Но, на жалост, пашће и на главу нашег духовно слепог и незаинтересованог народа, који Цркву своју доживљава не као духовну Матер, већ као духовно-кориснички сервис, где ће обавити своје духовно-фолклорне потребе, обичаје, не бринући се ни мало о Њој и о ономе шта Црквени пастири са Њом раде и чине. А Цркву нашу нам је дао Господ, преко светог Саве, на старање и чување, пре свега кроз чување и држање наше свете вере православне, онако како нам је свети Сава оставио, а избегавањем ове унапређене, модернизоване, новотарске науке патријарха Порфирија и прочих екумениста-антипастира.

Зато, пређе поменути епископи екуменисти Кирило и Јован нису ништа ново са својим екуменистичким екскурзијама и посетама римокатоличким храмовима и заједничким молитвама са римокатоличким јеретицима, нити је чудно што тамо отворено обмањују себе и друге, до мере да њихов поглед не може а да не скреће лево и десно чак и пред камерама, обмањују они римокатолике, обмањују римокатолици њих, јер лаж и јесте суштина екуменизма. Но вазда ће бити за нас чудна и неприхватљива појава да Срби и поред тако очигледе издаје православља у Београдској патријаршији у највећем броју ћуте, или реагују анемично, тек реда ради. Пливају данас многи Срби за часни крст на Богојављење, али не виде да пливају низводно, низ нечасну матицу екуменизма и издаје вере и Косова, куда их патријарх Порфирије води. Овде изузимамо нашу Епархију рашко прозренску у егзилу, која одстрадава своје исповедништво вере православне, а свакако против екуменизма, држећи високо свој исповеднички, светосавски барјак, ма и по цену прогона, јер присуство у човеку благодати Духа Светога, у стопу прати прогоњење (свети Макарије Велики). Дакле, онај ко заиста угрожава екуменисте у СПЦ, тај бива гоњен и по томе се препознају истински пастири и ревнитељи, ту речи и писанија више не важе, само трпљење прогона, оспоравања и омаловажавања од стране екумениста показује аутентичне, православне антиекуменисте. А само постојање наше прогнане и прогоњене Епархије у условима егзила, јесте и њено исповедање православне вере, њено анатемисање екуменистичке јереси и њено одупирање разграђивању СПЦ и духовном уништењу нашег народа.

Посебно у том смислу поражавају спорадични апели и писанија тзв. српских интелектуалаца, колико спорадични, толико и бесплоди, јер писати патријарху-екуменисти Порфирију, упућивати му апеле да не служи глобалистима од којих је постављен, јесте као глувоме шапутати и слепоме намигивати. Но, таква неснађеност тзв. српских нтелектуалаца у савременим околностима поодмакле духовне отпадије у Београдској патријаршији не чуди, јер су за свог интелектуалног вођу и гуруа изабрали Владимира Димитријевића, који се српској јавности наметнуо као једини аутентични, интелектуални тумач вере православне и воље Божје овом народу. Деценијама овај мними теолог млати празну сламу на свом сајту Борба за веру, одлично постави проблем у Српској цркви и као решење понуди маглу, његово решење и одговор на дате проблеме у Цркви је увек исти, гласи отприлике овако: све проблеме у Цркви видимо и све знамо, али нећемо предузимати ништа, ћутаћемо и тако остављаи простор екуменистима да уништавају нашу Светосавску цркву, треба ревновати, али само тако што ћете читати моје текстове и ничим више. Дакле, његов став се у крајњој линији своди на став екумениста: док ми, екуменисти, вршљамо по Српској цркви, ти, народе, ћути и не предузимај ништа. Свесно или не, овај господин (не једини као такав, на жалост) опструише на тај начин сваки реални отпор екуменистичкој издаји вере у нашој Цркви, његови интелектуални адепти, тзв. српски интелектуалци, га у томе следе и тиме само залуд троше некакав свој интелектуални кредибилитет, учествујући у Димитријевићевом млаћењу празне сламе, глумљењу ревнитеља и чувара православља. Остале ревнитеље-занесењаке, посебно оне у мантији, нећемо ни помињати, ђаво је њихову ревност скренуо путем гордости и самомњења у јарак интернета, јутуба и у беспућа аматерског новинарства, јер нису хтели православном епископу Артемију да приклоне своју главу у светом послушању, како би са благословом сејали и са благословом жњели, дакле, нису марили за благослов и зато је и узет од њих. Да је Владимир Димитријевић умишљени ревнитељ, ревнитељ на показ, показују чињенице, јер екуменисти-епископи овог човека уопште не гоне, његова каријера напредује своим током, дакле, сва његова борба остаје у духу лажних антикомунистичких дисидената за време Тита, бећковићевског манира, који ни дана затвора нису видели, али су све могуће академске титуле, одликовања и награде свакако примили. Да се Владимир Димитријевић није наметнуо, сам или из извесних кругова државног система, као некакав српски, интелектуални и православни глас разума, који соли памет српским интелектуалцима, остао би небитан по себи, мада он јесте на делу, иако не на речима, пасивни екумениста и као такав често наноси већу штету од ових активних, попут епископа Кирила и Јована, који својим учестовањем на екуменистичком циркусу са римокатолицима у Загребу, Дарувару и другде, отприлике сами показују ко су, барем онима који имају очи да виде.

Зато, тешко нашим интелектуалцима, политичарима и нашем народу, јер не желе да увиде да риба смрди од главе, да су Кирило и Јован само експоненти екуменисте-патријарха Порфирија, а сви су скупа само послушници дубоке цркве у Српској цркви, чије оличење, али и име и презиме је Иринеј Буловић. Ова дубока црква је сва огрезла у најгори опортунизам и бескичмењаштво кроз служење сваком режиму и власти, у екуменистичко зло и у уновчавање православне вере ради богате глобалистичке вечере. Јер као последицу тога имамо следеће стање: издаја вере и издаја Косова крећу и бивају подупрти директно из Београдске патријаршије, а вајни српски интелектуалци, националисти, патриоте, посебно из реда политичара, не желе то да признају себи. Ако то и чине, то бива стидљиво, спорадично, муцаво, анемично и што је још горе не желе да ураде по том питању ишта. Јер, забога: неће против Цркве! Зато се у блату таквог њиховог незнања и нецрквености заврши свака њихова борба за националне интересе Срба. Политичари не знају, црквено су неуки и невјеже, а Владимир Димитријевић не жели да објасни својим интелектуалцима да патријарх сам по себи није Црква, посебно неправославни патријарх, још мање неправославни епископи, а Порфирије и његови епископи јесу неправославни, јер су екуменисти, једни отворено, други прећутно, а све је то исто, јер и онај који краде трешње и онај ко му чува стражу, подејднако су криви, како народ вели.

Посебно бисмо овде истакли следеће – Кирило Бојовић и Јован Ћулибрк су духвна чеда Амфилохија Радовића, какав отац – такви и синови, где он стаде, они продужише, право у екуменистичку пропаст. Зато су посебно несрећни сви они поклоници светога ђеде, а заправо несветог екуменисте, јер им је Бог дао очи и разум, а они не желе да виде и да разумеју какво је екуменистичко зло семе њихов ђедо посејао и оставио у СПЦ. Амфилохије је на комунистичку и титоизирану Црну Гору, на жалост, само насадио и надоградио себе и свој култ личности, заклонивши собом и Христа и светог Саву и светог Јустина Ћелијског. С тога се данас тамо после Тита, клањају Амфилохију, не видећи од светога ђеда пречисти лик Христов, који је сав осликан јасним бојама православне истине вере. Притом, овај човек унезвереног погледа и пун немира – Јован Ћулибрк, вајни епископ на светом јасеновачком стратишту непрестано оспорава тамошње страдалнике и мученике Српске и то тако бестидно, отворено и јавно, а Србима ни то није довољно да разумеју да је у Београдској патријаршији минут после 12 и да је ђаво однео шалу.

Зато упамет се Срби, духовно се трезните, постом, молитвом и исповешћу како би вам Бог отворио очи да увидите ко вам седи на трону светога Саве, а не да обмањујете себе и заваравате се његовом дугом брадом и црном мантијом, иза које заклања своју екуменистичку издају вере и вучићевску издају Косова и Метохије. Како би дао Бог да Срби схвате да екуменисти никакве апеле и молбе не чују, чак ни од вајних интелектуалаца, а посебно не од Владимира Димитријевића, јер је и он њихов-синодски извођач радова, будући да умртвљује сваки отпор екуменизму који је устоличен у Београдској патријаршији. Побогу, па екуменисти се Јеванђеља не стиде, а камоли некаквог апела и молбе народа, те да народ коначно утуви да патријарх-екумениста Порфирије, њему одани епископи и свештенство разумеју само један језик, а то је прекид оштења са њима. Они разумеју само једну реченицу – ви нисте наш патријарх и ви нисте наши пастири, не признајемо вас, јер нисте православни и не идете путем светог Саве, већ идете путем глобалистичког екуменизма ка Ватикану, ка унији са римским папом. То је једино што екуменисти у Београдској патријаришији чују и схватају, на све остало тзв. ревновање, писање, молбе и апеле само се цинично смеју.

Да овако схвативши и сходно томе поступајући православни Срби спознају да је то једини пут реалног отпора екуменистичкој и глобалистичкој отпадији у Београдској патријаршији, отпадији која је у поодмаклој фази и вуче сав народ у пропаст. Јер док се Београдска патријаршија православно не консолидују и не врати се Христу и светоме Сави, дотле је немогућа свака борба за очување Косова и Метохије и нашег народа и државе. Без оца (=заиста православног патријарха) у дому – односно у нашој Цркви и народу, нема ни дома ни напретка. Докле год духовно не дођемо себи у свенародном смислу, тј. док нам Црква светог Саве храма на обе ноге, не може се никуда даље, а храма, правећи и верске и политичке уступке, – верске пред белосветским глобалистима и римским папом, а политичке пред београдским, колонијалним режимом, чиме уништава себе и обесмишљава своје постојање.

Зато, да се послужимо народним искуством да ни од залудних интелектуалаца ни од прорачунатих и продатих поитичара не треба очекивати ишта, а још мање од екуменистичких пастира Београдске патријаршије, јер, биће како је већ било и како народни песник описује: ту кнезови (политчари-трговци, самодовољни интелектуалци, пастири-издајници) нису ради кавге, нит су ради турци – глобалисти изјелице, ал’ је рада сиротиња раја, која глоба давати не може, ни трпети турскога – глобалистичког зулума. Дакле, наше отворено НЕ екуменистима у патријаршији Београдској, чијом подршком је подупрт колонијални режим у Београду, јесте почетак борбе, а наставак је духовна обнова, покајањем, молитвом, исповешћу, црквеним животом, који нам доноси духовно отрежњење и даје једино исправно сагледавање проблема у којима се као народ данас налазимо, тиме и решења. Ту кавгу са издајом, грехом и злом треба започети пре свега у својој души покајањем и исповешћу, затим у својим домовима, својим парохијама, а онда ће Бог помоћи и у свему другом, што премашује снаге и меру нас као појединаца.

————————————

Хорепископ новобрдски и панонски Максим