Хорепископ Максим: Однос према Светој Тајни исповести и покајања данас

Унаредном прилогу доносимо транскрипт  предавања Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима на тему: „Однос према светој тајни исповести и покајања данас“. Предавање је одржано на Сабору архијереја и игумана епархије рашко-призренске у егзилу, у манастиру Светог Јована Крститеља у Љуљацима, 2. новембра 2021. године.

Уредништво

 

 

Ваша преосвештенства, уважени настојатељи и настојатељице, помаже Бог!

Саборност је својство Цркве и као што је у Њој све битно, суштински и спасоносно важно, такво је и њено својство саборности. Оно је утемељено на истини вере православне, која је у својој бити Сам Богочовек Христос, као оличносњена Истина, и у свеосвећујућој благодати Духа Светога. Отуда је сабирање и саборовање нас православних, суштинска пројава самог живота Цркве, њене аутентичности и постојања, али не просто сабирање у чисто људском, сентименталном, пријатељском, друштвено-социолошком смислу, већ сабирање, саборовање и заједничарење управо у истини богочовечанске вере Христове и свеспасоносне благодати Духа Светога. Зато се ми, сходно таквом дубоком саборном предању, саборском карактеру Цркве, сабирамо, пре свега на светим богослужењима, на светој литургији у нашим скромним катакомбним црквама, али и на разним саборовањима, међу којима значајно место има и овај наш – Сабор архијереја и настојатеља наше свете Епархије. Значајно место заузима јер има управо тај свети циљ Цркве, а то је да кроз међусобно сусретање у истини и благодати Божјој и заједничко разматрање проблема у животу наше Епархије останемо верни таквој православној саборности. Кроз то саборовање и сабирање у истини Христовој, преданој нам од светих отаца, наша Епархија живи, дела, дише и одише тим саборним умом и разбором Цркве, која је сва садржана у древном, али, у исто време живом и животном, предању наше Цркве, древном јер смо га примили од светих отаца, који су живели у давнини, али и непосредно од наших претходника, предшественика, светог Николаја Жичког, светог Јустина Ћелијског, а понајвише блажене успомене нашег светог старца и епископа Артемија, а живом јер оно живи и постоји кроз нашу свету Епархију, која тим светим предањем бива оживотворавана и жива, иако у условима репресије и прогона.

На самом почетку се ограђујемо, да не претендујемо да ишта ново и вама непознато овде износимо, већ само да сумирамо оно са чиме се, мање-више, сви ви, посебно оци, који исповедају, сусрећете! Покушаћемо само да све то систематизујемо и приложимо као повод за разматрање и решавање питања која искрсавају на задату тему и евентулано понудимо, са своје стране, нека размишљања и одговоре на дата питања. Као почетну напомену додајемо и то да је о самој светој тајни исповести овде већ довољно речено, те се не бисмо на то враћали и понављали. Ради систематичности предавање је подељено на неколико поглавља.

 

Удар либералне идеологије на Цркву
и на свету тајну исповести

 

Услед душегубног таласа либералне идеологије, који не само да запљускује бедеме Цркве, већ је у виду екуменизма и реформаторства одавно продро у Њу, сведоци смо да ђаво кроз своје либералне делатнике настоји да измени готово сваки детаљ у Цркви, од њеног суштинског догматског, па све преко канонског, литругијског и пастирског предања. Либерална идеологија напросто не жели да у Цркви остане ни камен на камену који она неће преметнути и изокренути по своме, тј. наглавачке. Она у Цркву продире на два начина: са врха, „одозго“, преко црквених великодостојника, тј. вишег и нижег свештенства, те преко црквенообразовних институција, али и „одоздо“ (јерархијски-организационо гледано) –, преко самог народа, тј. наше пастве, која jе такође на удару таласа либерализма и потрошачког начина живљења, који ова идеологија пропагира, а често и агресивно намеће.

 

Удар „одозго“

 

Све што је у Цркви нама од Бога дато суштински је важно и битно, сваки детаљ њеног живота и предања. Либерални делатници, проповедници тзв. „ружичастог хришћанства“, следбеници савремених „ружичастих револуција“, својом реформаторском руком дотакли су се и свете тајне исповести. Свети Претеча Господњи (Мт. 3, 2) и сам Господ наш, Исус Христос (Мт. 4, 17), започели су своју проповед речима: Покајте се! Са друге стране, либерали и ружичасти жреци ове нове вере, а не само идеологије, устају на овај почетак Јеванђеља, преиначују тај духовни поредак улажења појединца у црквени, тј. јеванђелски живот и то на два начина.

Први начин јесте удар либерала на саму суштину и садржај јеванђелске поруке спасења, а то је подвиг; други начин подразумева да исти ударају на форму јеванђелског концепта и смерница нашег пута спасења, који почиње покајањем, а преко подвига стиже до духовног врхунца – до бестрашћа, тј. до чисте, непорочне, бестрасне љубави према Богу и ближњима, односно до обожења. Тиме новотарци одступају, одричу се и губе, како сам садржај тако и форму светог Јеванђеља Христовог, и проповедају неко страно јеванђеље, са измишљеним либералним и садржајем и формом.

Први начин, који се састоји у измени суштине и пуноће спасоносног смисла и садржаја јеванђелског, јесте у ствари удар на подвижнички карактер поруке и поуке Спасове: Царство небеско се са напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Међутим, савремени човек одвраћа своје уши од ове истине, јер је не подноси, како вели свети апостол Павле, и окреће их ка учитељима који ће чешати његово потрошачко уво (Уп: 2. Тим. 4, 3), навикло на ужитак, на комфор, те тиме навикло и да непрестано тражи онај лаки и широки пут спасења. У тој потрази либерални жреци у епископским одорама овакве трагаче свесрдно охрабрују и чекају раширених руку, сами идући тим антијеванђелским путем, јер широк пут води у пропаст (Мт. 7, 13), а не у спасење, како вели Господ, и много их има који њиме иду. Док су уска врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт. 7, 14). А зашто их је мало? Зато што је мало оних који га искрено и траже. „Не може се спасти све лежећи на бок“, вели свети Анатолије Оптински Млађи, и додаје да се „не можемо у Рај скотрљати са меког душека“^[1]. Но, савременом човеку је то тешко слушати. Савремени рационалиста, опијен поуздањем у свој проницљиви, проналазачки ум, сходно овој ери прогреса и технолошког напретка, потпуно је уверен да се широк и лагодан пут у Царство Небеско, ипак, може наћи. Па, забога, толико тога је савремени човек изумео и пронашао, а зар неће и то? Свети оци, својим освештаним и просвећеним умом, сасвим супротно таквом ставу, а у складу са светим Јеванђељем, тврде, и још више сведоче својим животом и подвизима, да само тесни пут води у Царство небеско, никако широки. Њихова света житија су заправо један преглед, сумирање њихових непрестаних подвига и страдања, тако неодвојивих од вршења заповести Христових. Светоотачко искуство зато прати јеванђелски поредак, дефинишући пут спасења сведеном формулом: очишћење, просвећење, обожење.

Но, савремени човек, слободоумни либерал, не попушта – јер, свети оци, авај! нису знали за рачунар и интернет, за људска права, толеранцију, демократију и остале проналаске и достигнућа овог времена, а то је наводно наша велика предност! Дуг је пут и доста времена треба савременом хришћанину да би се на самом делу разуверио и одустао од ове заблуде, и благо нама ако коначно схватимо да се само седећи у удобној фотељи и водећи духовне разговоре и преписке, ипак, не можемо спасти.

Тој залудној и беспутној потрази савременог човека, на жалост, придружују се и кумују савремени епископи и богослови – пропагатори и апологете Њу ејџа, либерализма, глобализма и екуменизма. Тако, усклађујући и коригујући Јеванђеље по мери духа времена, тог највећег идола савременог човека, како вели свети Јустин Ћелијски, савремени либерали, екуменисти и новотарци проповедају антиподвиг, а то значи антијеванђеље, у крајњем исходишту – антихришћанство, јер све Јеванђеље човека наводи на подвиг, на мукотрпни рад на себи, а либерали човека наводе на неподвиг, безподвиг, на комформизам, и што је још неразумније, омбањују своје слушаоце да се на тако антипредањски начин одмах лате и подухвате самог краја Јеванђеља тј. свезе савршенства, зване љубав. Дакле, крај, конац, врхунац савршенства, они стављају на почетак своје погубне проповеди. Преиначујући јеванђелски подвижнички дух, дух жртвене, крстоносне љубави, а наместо ње нудећи ону патетичну и душевну, душегубну, хуманизирану љубав. Овим из светоотачке утврђене путање спасења поричу очишћење и просвећење, одмах се машући обожења.

Да резимирамо: свети Претеча и сам Господ Исус Христос почињу своју спасоносну проповед покајањем, а завршавају љубављу, која крвари под мачем, клинцима, копљем и на крсту. А новотарци изокрећу овај богочовечански поредак, те прескачући покајнички почетак, подвижничку средину и садржај Јеванђеља, одмах се пружају ка његовом крају и врхунцу, ка љубави, дакле, ка обожењу. Све то без покајања, без подвига, без жртве, зато је таква љубав и без спасоносне јеванђелске истине и квасца вечности у себи. Истинска љубав човека понајвише чини сличним Богу, а сетимо се ко је Адаму и Еви обећао да на брз и лак начин постану као богови и како их је тим лажним, лаким обећањем посуновратио и обмануо? Управо исти тај обмањивач, устима новотараца, данас обећава достизање хришћанског савршенства у љубави, тј. обожење на лак и брз начин.

Овим путем либерали преиначују и јеванђелски поредак и јеванђелску форму духовног живота, те уместо покајања и страха Божјег, они почињу љубављу. То је управо тај други начин ревидирања светог Јеванђеља и његове спасоносне поруке нама. Док у првом начину новотарци истискују спасоносни подвижнички дух и садржај Јеванђеља Спасовог, на други начин нарушавају саму форму, концепт тог богочовечанског мапирања и систематизовања утабаног пута нашег спасења. Следећи ову новотарску, наопаку логику, следи да духовног ђака првака, који тек учи азбуку и сриче слова, треба одмах послати на докторске студије. Колико је такав приступ бесмислен, очигледно је само по себи.

Са друге стране, новотарци покајање, а тиме и свету тајну исповести, и уопште подвиг као спасоносни пут, одбацују готово сасвим, унижавајући, обесмишљавајући га и све замењујући патетичном, хуманистичком љубављу, те сав хришћански „подивг“ своде на то да човек оде недељом на литургију, зине и причести се, док је све остало мање битно, или уопште није битно. Колико је овај магијски, сентименталистички и површни приступ светом Причешћу душегубан, јасно је по себи, јер пориче живо учешће нас као словесних бића и личности у нашем подвигу спасења, но овом приликом нема потребе да ту тему продубљујемо.

Дакле, очигледно је да данас екуменисти под изговором некакве толстојевске, свепраштајуће, ружичасте, романтизоване Божје љубави, проблем спасења људи у пракси своде готово само на причу о тој лажној љубави и на свето причешће. По учењу жречева савременог либерализма, у томе је сав подвиг спасења – патетично распредати о љубави, правдати свој грех, своје упорствовање у греху, своје и туђе неисправљање и све то утапати у „безобални океан“ свепраштајуће, готово нихилистичке, будистичке, а наводно Божје љубави, и причешћивати се, без икакве посебне припреме, а камоли поста, исповести и покајања. Следствено, не само подвиг, већ и исповест и покајање за следбенике либералне идеологије и теологије губе смисао, вредност и своје, предањем освештано и обезбеђено, место у Цркви и животу у њој.

У складу са сентиментализмом, тако својственим либералима у Цркви, а који је стран светоотачком и јеванђелском духу, новотарци евентуално препоручују исповест само ако то човек сам осети као потребу и ако му тек тако, само од себе, наиђе неко дубоко и искрено покајање. Насупрот томе, свети оци уче да слушамо ум, да он треба да господари нашим бићем и управља њиме у складу са заповестима Божјим, а не да се поводимо за осећањима нашег острашћеног, духовно оболелог срца, које је препуно страсти и које се руководи својим страстима, свакако тежећи ка греху. Зато, насупрот наведеној новотарској препоруци о некаквом спорадичном исповедању „по личном надахнућу или ћефу“, свети оци веле да се треба редовно исповедати, са онолико покајања колико нам је тог момента доступно и могуће, и да се једино тако достиже до искрене исповести и дубоког покајања, тј. да оно неће доћи само од себе, већ кроз наш истрајни подвиг и тежњу ка искреном покајању и редовном, а не спорадичном исповедању.

Ето, на та врата улази у Цркву богоборство савремених црквених либерала, који проповедају антијеванђеље, антипокајање у име непостојеће, свепраштајуће љубави Божје, која наводно, ама баш све покрива и покајане и непокајане грешнике. Насупрот томе, послушајмо шта нам православна догматика пером светог Јустина поручује: „Је ли неко роб ма ког греха, или ма које страсти, син је противљења, богопротивљења. А Бог, иако свељубав, иако Једини Човекољубац, не може волети зло и грех, јер су то суште супротности Његовом бићу, Његовој природи. За њих Он има само гнев: ‘Гњев Божји са неба на сваку безбожност и неправду’ (Рим. 1, 8). А када се људи свесно и упорно толико сроде са неправдом да постану синови противљења, онда – ‘долази гњев Божји на синове противљења’, јер су изједанчили себе са грехом и злом и са њиховом вечном судбином.“^[2]

Зато је новотарско учење, које укида Божје правосуђе, пренаглашавајући Његову љубав, најпогубнији удар на Цркву, јер уноси јересоидне, искривљене догматске импликације и погрешне јеванђељске интерпретације. Идући доследно овим путем, оваквом својом логиком, савремени црквени либерали су стигли до оригенистичке јереси, тј. учења о апокатастази, по коме ће Бог на крају света све поново васпоставити, спасавајући одреда и покајане и непокајане грешнике и праведнике, чак и самог сатану и ђаволе. Видимо како је кратак новотарски, схоластичко-хуманистички пут од нихилизма до оригенизма.

Ово је тај удар на Цркву „одозго“ из редова клира, али да размотримо и онај други ветар, који дува мало тише, но готово непрестано, „ододзо“, тј. кроз сам народ, нашу паству.

 

Удар „одоздо“

 

У почетку овог поглавља ограђујемо се од сваке намере да осуђујемо саме људе, тј. нашу богосабрану паству, свим што ћемо овде навести осуђујемо једино и само, негативне појаве и последице овог душегубног ветра либерализма, који омамљиво дува кроз душе савремених људи уопште, па и наше пастве. Уз то, ради потпуне искрености и истинољубивости, са духом либерализма, секуларизма, боримо се сви ми и нико од данас живих није поштеђен те борбе, ни клир ни народ. Наводећи ове негативне последице либералног удара на Цркву и на све нас у њој, овде у доброј мери исповедамо и сопствену борбу, сопствене слабости и погрешке, са којима настојимо да се боримо, уздајући се у Бога.

Дакле, кроз сам народ, чак и онај дубоко, црквено освешћен и отрежњен, својим погубно-опојним лахором, ћарлија овај ветрић либерализма, улазећи, макар и кроз кључаоницу, и у наше исповедаонице.

На које све начине тај дух либерализма, посредством његовог продора у душе савремених хришћана квари свето предање и свету тајну исповести, онакву каква нам је предана од наших претходника?

Превасходни проблем у нашем народу уопште, јесте индиферентност према вери, тиме и према исповести и покајању. Овде се бавимо проблематиком исповести углавном црквених људи, проблем нецрквених, зато, помињемо узгред, јер није небитан. Сведоци смо да Бог појединце у нашем народу отрежњује и буди из те успаваности разним недаћама, болестима и мукама. Па се кроз невоље стиже до богомоље. А почетак уласка у Цркву и црквени живот крштених, али нецрквених људи, јесте оно што сам Спаситељ у својој проповеди поставља као почело, како је напред више пута истакнуто, а то је покајање, односно света тајна исповести и покајања. То је тај први корак без кога ни онај најдужи пут не почиње, тим пре, без покајања и исповести, не може се започети ни пут нашег спасења. Основни проблем данашњих крштених, а нецрквених људи јесте потпуно несхватање потребе за исповешћу и покајањем. Углавном сви полазе од самозаљубљеног правдања себе; нисам убио, нисам украо, имам само људске грехе. На то старац Пајсије Светогорац одговара питањем: зар треба да имамо демонске грехе да бисмо се исповедили?

Када се лепо објасни човеку насушна потреба за исповешћу, наилази се на следећи проблем, на то да људи ни не знају шта је све грех. Ту као одлична припомоћ долази наше издање књижице о посту и исповести, посебно подсетници за припрему исповести у њој, где су отприлике набројани греси које савремени човек може учинити. Отуда је најпре најбоље обавити разговор са онима који желе да се исповеде и дати им наведену књижицу, те објаснити смисао исповести, да то није неко формално-јуридичко отпуштање грехова, већ реално и објективно, благодатно-таинствено чишћење душе од прљавштине, наслага и терета грехова, које исповедамо и за које се кајемо. Истини за вољу, има оних који након увида у ову књижицу више ни не долазе, очито показујући да нису спремни за искрену исповест, искрено преумљење и мењање себе, тј. свог начина живота. Оваквима је добро при првом разговору напоменути да се не очекује од њих да одједном постану безгрешни, већ да одлучно започну борбу ка том циљу, те да је то процес који траје кроз редовну исповест и црквени живот.

Такође се као камен спотицања јавља и тај демонски стид, то замајавање наше сујете, која не допушта искрену исповест. Кроз тај стид ђаво убацује новопридошломе и трему, те долази до смућења и заборављања онога што треба да се исповеди, зато је, из нашег скромног искуства, добро препоручити да се исповест спрема написмено, али сажето, у тезама, више као подсетник, и да то човек чини насамо, натенане, када може лакше да се пресабере и себе сагледа, у миру, без треме, опште слабости људске. То је оно што савремени психолози називају интроспекцијом, која сама по себи, без покајања и исповести, нема онај крајњи целебни и спасоносни учинак, смисао и вредност за људску душу.

 

Правдање себе и осуђивање других на исповести

 

Оно што се даље као још један проблем јавља, не само код почетника, већ чешће можда код оних који су и годинама на путу црквеног живота, јесте правдање себе на исповести и осуђивање других. То се најчешће дешава када се човек не исповеда директно и сажето, набрајајући своје грехе и тек понеки појашћњавајући и то само ако је потребно, већ се људи често исповедају кроз бескрајне разговоре, некакве романескне монологе, у којима је покајња мало, али самосажаљења, самооправдања и тиме осуђивања других, много.

Основа спознаје Христа, као нашег Спаситеља, се и састоји у смиреном признању да смо ми грешници, дављеници у мору нашег греха, коме је потребан Спасилац, тј. Спаситељ. Отуда је смирење основ и почетак хришћанског живота, који се по суштини и састоји у покајању. Покајање почиње од смирења, а смирење од способности да прекоримо и окривимо себе, а не да се правдамо. Када ми себе искрено окривимо, осудимо, Господ нас тада оправдава, Својом самилошћу, јер је писано и сваки дан читамо: срце скрушено и смирено, Бог неће одбацити (Пс. 50, 17).

Тамо где услед гордости нема прекоревања себе, има самооправдања, има осуђивања других, и то обилато, али покајања нема. Немогућност да прекоримо себе, јесте највећи непријатељ покајања, тиме највећа препрека искреној исповести и свеукупном духовном напретку. У тако нездравом приступу, исповест се често доживљава као одлазак на неку сеансу код психолога, где човек јадикује, кука и лелече над својим животом и собом, као над неким мучеником, али тугом не по Богу, о којој пише свети апостол Павле (2. Кор. 7, 10), осуђујући ближње и представљајући их као своје мучитеље, или, у најмању руку осуђујући животне околности, заборављајући да и њих Бог промислитељно допушта. Од оваквог патетичног и самољубивог, самооправдавајућег, погрешног приступа исповести нико није данас имун, а посебно се уочава већа склоност жена ка томе, особито оних у браку. Када човек нема снаге да прекори себе, његова исповест нема правог смисла и очекиваног учинка, он не види као извор своје несреће и јада сопствени его, сопствени грех, своје страсти, већ само неког другог или нешто друго. При том, заборављајући да у самој ствари роптањем и осуђивањем свих и свега ми ропћемо на Бога, Творца свих и свега.

Тада су нам криви сви одреда међу ближњима, а најчешће женама њихови мужеви, мужевима жене, обоима деца, деци родитељи, па надаље – снаји свекрва и обратно, па тако унедоглед. Истини за вољу и игуману братија, а братији игуман.

Овакав погрешан приступ настаје, између осталог, и услед мешања појма исповести и духовног разговора. Отуда је добро упућивати вернике на њихово јасно разграничење. Једно је исповест, где смирено набрајамо своје, а не туђе, грехе и приносимо, како покајање за њих, тако и одлучност да их не понављамо и да се са њима боримо са већом решеношћу, а сасвим је друго духовни разговор, где можемо постављати питања и добијати одговоре на евентуалне ситуације и проблеме које не можемо сами довољно разумети и ваљано решити. Треба наглашавати да исповест у којој не осудимо себе искрено, остаје духовно бесплодна и од такве исповести човек нема неку особиту корист. Дакле, осуђивање других и неосуђивање себе, покајање чини страним и немогућим, а тиме и сама света тајна исповести бива обесмишљена. Исповедаоница се тада, уместо места оплакивања сопствених грехова, претвара у судилиште другима.

Но, наведене наше погрешке у исповести не смеју бити разлог одустајања од ње, напротив, треба да нас упућују на још усрдније покајање и редовно исповедање, без којих се томе никада нећемо научити нити у томе узнапредовати. Зато неретко баш из овако погрешног приступа исповести, извире још један од проблема са којима се данашњи хришћани суочавају, посебно неофити, да после пар година црквеног живота очајавају због свог непрестаног понављања појединих грехова и духовног ненапредовања. Због чега често нагињу ка одустајању од исповести или барем од редовне исповести. Данашњи човек, сурови рационалиста, волео би да „свој духовни напредак, своје спасење види на длану“^[3], како каже свети Амвросије Оптински, али додаје да нам „то није на корист“^[4]. „Наше спасење се одвија између страха и наде“^[5], каже свети Петар Дамаскин. Зато, по њиховом савету, човек, када види да духовно посрће, треба да размишља о смрти и Страшном суду, а када види да се приближава безнађу и очајању, да размишља о милосрђу Божјем и о томе да је Господ дошао да спасе покајнике међу грешницима, а не умишљене праведнике. Дакле, решење је упућивати људе на смирени и уравнотежени духовни живот, у коме неће бити ни распуштености, нити, пак, параноидног страха, већ бодрост, трезвеност, стражење над собом, истрајни, континуирани, духовни рад на себи, али све то утемељено на смиреном уздању у Бога и милост Његову.

Свети Симеон Нови Богослов и вели да нам духовни живот и настојање да вршимо заповести Божје, служи понајпре у циљу да увидимо колико смо од савршеног испуњавања заповести далеко, услед наших слабости и немоћи, те да нас управо то сазнање и спознаја својих недостатака приведе смирењу и покајању. Дакле, нити упадати у новотарску прелест, да је подвиг сувишан и он не спасава, нити се, пак, уздати у себе и свој подвиг, већ се треба смирено трудити, уздајући се у Бога. Са наше стране добра воља, коју показујемо трудом, а са Божје стране помоћ и благодатно садејство. Без наше добре воље, неће Бог на силу да нас спасава. Без труда, како видимо и код светог Симеона, не можемо доспети до спасоносне спознаје себе, својих мана, слабости и недостатака и не можемо достићи до жељеног смирења и покајања. Дакле, живо уздање и веру у Бога има само истински смирен човек – покајник, јер смирење је продужено покајање, непрестани осећај и доживљавање сопствене грешности, а то се достиже кроз делатни духовни живот, труд и подвиг у мери својих могућности. Ту меру свог подвига, свако проналази кроз сопствени труд и искуство, али уз обавезно саветовање са својим духовником, никако руководећи се својом самовољом и веровањем себи и свом схватању Јеванђеља и светих отаца. Смирење нас једино учи истинској врлини, јер нас учи расуђивању и правој мери у свему, а врлина и јесте нешто одмерено, она је средина између крајности, веле свети оци. Зато се мера духовног напретка и огледа управо у смирењу. Стога треба представити то верницима, да се духовни напредак не огледа у томе да видимо како смо све праведнији и исправнији, напротив, да се он састоји у нашем све дубљем увиђању и схватању колико смо грешни, али уједно и у уздању на милост Божју и у нашем прилагању труда да се исправљамо, колико год можемо. Једино смирењем хришћанин стиче право расуђивање и избегава две крајности и замке у рационалистичком схватању Јеванђеља.

Јер, рационалиста, када чита Свето Писмо и остало из свештеног предања Цркве, посебно о томе колико је Бог милостив, као и примере Његовог милосрђа, долази до закључка да ће се: „свакако и олако спасти, трудио се, не трудио“. Ово представља једну крајност, која води у духовни немар и лакомисленост.

Друга рационалистичка крајност је увиђање Божје праведности, строгости Његовог суда и висине Његових захтева према нама у испуњавању Његових светих заповести, што рационалисту доводи до замке, тј. закључка: „Бог је немилостив и неумољив, ма шта чинио ја се не могу спасти.“

Једино што може помирити ове две крајности је смирена вера у Бога и у чињеницу да само Он може на савршен начин сјединити своју праведност и своје милосрђе, а не наша логика, те да крајњи суд о нама и свима, увек остаје неизвестан и у руци Божјој, све до коначног Његовог суда о нама, када одавде пођемо. Ова неизвесност је мука хришћанину-рационалисти, а главни покретач правоме хришћанину, који се труди и подвизава на делу спасења, али смирено, са вером и поуздањем, не у себе и свој труд, већ у Бога. Речју, ова неизвесност наводи хришћанина управо на редовну и савесну исповест и покајање, то дубоко духовно орање свог срца и потанко преиспитивање себе и своје савести, у чему успевамо превасходно стражењем над собом и над тиме како живимо овде на земљи.

 

Епитимија^[6]

 

Проблематика везана за исповест тиче се и епитимије, као својеврне духовно-лековите мере, коју су свети оци утврдили. Из нашег скромног искуства епитимија заиста лечи, у мери у којој се човек искрено каје у тој истој мери он епитимију и исправно прима и прихвата. Зато је неопходна пракса давања епитимија на начин и у мери која је дата у предању примљеном од нашег блаженопочившег старца. Добро је ваљано појаснити смисао епитимије новопридошлима, како им она не би била на спотицање, већ на лек. Не намећући, нудимо једно од решења како појаснити епитимију: на исповести Бог опрашта све грехе за које се кајемо, међутим, постоје тзв. крупнији или смртни греси, блуд, јереси, гатања, убиства, који на души људској остављају дубоке ране, и њих није довољно само очистити исповешћу, већ да би зарасле мора на њих да се стави духовни лек и мелем, а то је епитимија. Ептимија је, дакле, мелем и лек, а не казна, то је напросто један временски период који духовник одреди, у ком ће онај ко се исповеда кајати, молити, постити, вежбати у црквеном животу, полако улазећи у њега, али не и причешћивати се, причешће ће доћи на крају епитимије као круна тог труда и покајања.

Ето, то је један од начина како можемо верницима приближити смисао епитимије, а они је углавном тада са лакоћом, чак усрдно и са радошћу прихватају.

 

Питање учесталости исповести

 

У контексту налета новотарског духа, који укида исповест, не умањује је, него је буквално укида, у Цркви се појављује реакција и отпор ка тој новотарији. Тај отпор се креће од оног здравог, са мером, до оног нездравог, те постоји и једна друга крајност у односу на новотарску, када је реч о исповести. Ако новотарци укидају исповест, тзв. „старотарци“, или ревнитељи не по разуму, већ по некој чисто фарисејској формалности, исповест императивно намећу као обавезу пред свако причешћивање појединачно. Услед охладнелости истинског духа побожности, истини за вољу, морамо рећи и признати да је мало или нимало, оних који се могу често исповедати, а да то заиста буде увек праћено истинским покајањем. Пречеста исповест управо доприноси њеном формализовању, обесмишљавању, претварању у механичко набрајање својих грехова или у меланхоличне монологе са исповедником. Уз то, главни садржај исповести је покајање, а оно није везано само за моменат исповести, већ се у покајању вежбамо свакодевно, а ако то не чинимо, неће га ни на исповести бити. Зато подсећамо да је врлина средина између крајности и у контексту таквог светоотачког става врлинска мера у исповедању била би у следовању оног предања које нам је оставио наш свети старац и које предлажемо и нашој пастви. Исповест хришћани врше током постова, конкретно, владика Артемије је нама, монасима и својим духовним чедима међу мирјанима, сходно предању светог Јустина Ћелијског, благосиљао као обавезно, исповест два пута годишње, у Васкршњем и Божићном посту, а осталим приликама без обавезе, тј. ако човек упадне у неке веће грехе и осећа особиту оптерећеност савести, услед које не може приступити светом причешћу без исповести.

С обзиром да је исповест дубоко повезана са институцијом духовништва, добро је разјаснити да се институција духовника пре свега садржи у нашем саветовању са једним од њих, док се исповест, услед удаљености од духовника, може обављати и код неког другог у нашој Епархији. Као што свети оптински старац Макарије вели: „таинство покајања има своју силу, а савет је друга ствар“^[7].

Ето, то су неки од проблема с којима се савремени хришћани и исповедници суочавају, када је реч о светој тајни исповести и покајања.

 

Шта може бити опште решење поменутих питања?

 

Као решење свих наведених проблема стоји како сам труд верника на свом духовном усавршавању, тако и свестрани, континуирани и мукотрпни пастирски рад са њима. Јер је владика Артемије напомињао да је људима најкориснија и најупечатљивија она проповед у „четири ока“, насамо, посебно приликом исповести и да је то мукотрпан, али најсветији посао пастира и духовника.

Једна од грешака новотараца и свих јеретика до сада, јесте пренаглашавања, само једног детаља црквеног живота и тиме потирање остатка свештеног предања, уз свесно пренебрегавање светоотачке истине да је све предање Цркве, у сваком његовом детаљу и у свеукупности, потребно за наше спасење, не само ово, или оно, већ „треба и ово држати и оно не остављати“. Отуда је потребан нагласак на свеобухватни духовни рад и упућивање у пуноту црквеног, јеванђелског и побожног живљења, и у таквом контексту онда и света тајна исповести и покајања проналази своје одговарајуће место у духовном животу појединца, кроз то у животу целе Цркве.

 

Свети оци су богомудри одговор
на сва питања и проблеме

 

Тесан је и узак пут спасења, како за оне који се исповедају, тако и за оне који исповедају, отуда је потребан дугорочни труд, уз Божју помоћ и оних који исповедају и оних који се исповедају, уосталом и једни и други се свакако исповедају.

У циљу тога обратимо се решењу које даје свети Јустин Ћелијски, кроз дефинисање главног проблема и недостатка у СПЦ и шире, а који је он увидео тада, а још више је очигледан сада, – то је робовање рационалистичко-схоластичком хуманизму, а решење је враћање светим оцима. У том циљу свети старац вели: „ми једино вођени и руковођени светим Апостолима и светим оцима кроз свете тајне и свете врлине спасоносно уцрквењујемо и оцрквењујемо себе, и тако доживљујемо Цркву као стуб и тврђаву Истине (1. Тим. 3, 15), и Самог Господа Христа као Пут = Свепут, као Истину = Свеистину, као Живот = Свеживот. А то и сачињава наше свеоружје Божје (Еф. 6, 11), којим побеђујемо зле силе на свима бојиштима.“^[8]

Дакле, упућивање нас самих и наших верника на свете оце, читање светих отаца и следовање прочитаном, али уз обавезно руковођење од стране духовника-старца, у мери наше снаге, са смирењем, које је „основа хришћанске философије“, по речима светог Златоуста, јесте спасоносни пут, без кога смо изгубљени, посебно у савременој бури и олуји глобализма, екуменизма, либерализма, и осталих ишчадија хуманизма. Јер без смиреног следовања светим оцима, њиховом духу, делу и слову, данашњи човек неминовно запада у хуманистички рационализам и схоластицизам.

Са наше стране, због потпуног поклапања са предањем нашег светог старца, тј. духовног основа који смо примили од њега, топло препоручујемо свете оптинске старце, блиске, како изворном светоотачком духу, тако и нашем времену, у смислу проблематике којом се баве и нуде своја светоотачка решење. Као основ духовног делања које предлажу својим чедима они постављају смирење, самоукоравање, трпљење свега што Бог допусти, послушање духовнику, искрено исповедање, и обучавање себе у светоотачком предању и литератури. Додатна препорука нама јесте напред наведена чињеница да је духовност нашег светог старца Артемија и његовог светог старца, Јустина Ћелијског, готово идентична са оптинским старцима, када је реч о духовном руковођењу и саветовању својих чеда, посебно услед привржености изворном свето-отачком предању и општежитељном монаштву и светих оптинских стараца и наши светих, новојављених стараца, Јустина и Артемија. Свакако не случајно, јер су последња двојица баштинили и на делу остварили дубоко црквено и светоотачко наслеђе и институцију старчества, услед чега је и оптинске и нашу двојицу стараца руководио исти дар Духа Светога – благодат светог старчества. Свети Јустин Ћелијски је и сам себе у писмима својим чедима неретко потписивао речима: ваш духовни отац и ваш Авва. Што он и јесте био, велики свесрпски авва, исповедник и учитељ вере. Док смо тај изворни дух православног старчества, верујемо, окусили сви ми, духовна чеда нашег светог старца Артемија.

 

Светоотачко предање старчества
као темељ духовне обнове у Цркви

 

Искористићемо прилику да приложимо једно наше дугорочније посматрање проблематике, не само исповести и духовног руковођења са којима је предлагано решење тесно повезано, већ читавог живота Цркве и обнове тог живота, данас нарушеног.

Наиме, вера православна у својој догматској чистоти јесте главни темељ црквеног живота и тиме обнове истог, наш је превасходни задатак да је сачувамо, међутим, главни инструмент обнове, на самом делу и раду са паством, јесте предање старчества и духовног руковођења. Оно у себи као основне духовно-педагошке инструменте управо садржи исповест и поучавање, непосредни рад на њиви Господњој и у винограду Господњем. Тим пре сматрамо да ће предање старчества као такво бити једино оруђе обнове Цркве, након ове глобалистичке њене девастације, која свакако једном мора проћи, попут свих осталих до сада. Оваква тврдња извире из дубоког искуства Цркве, кроз њену страдалну историју. Наиме, у последњих хиљаду и по година управо је старчество, оно монашког типа и искуства, било тај залог обнове Цркве, тиме често и државе. Не залазећи дубље у ову тему, само узгред подсећамо на:

1) Египатско монаштво у 4. веку, па надаље и какав је замајац духовни, тиме културни, али и војни и економски, по благослову Божјем, на молитве светих стараца и монаха, имало Источно Ромејско царство током свог хиљадугодишта;

2) Други велики талас обнове живота Цркве је победа над иконоборством и свим дотадашњим јересима током 9. века, чију борбу су понајвише понели монаси – послушници, од студитских па редом, сви вођени својим светим старцима-исповедницима, и оним у епископском чину и другима, подсетимо да је овај талас изродио не само богослужбени, иконографски, већ и мисионарски духовни полет, када је свети Фотије Велики послао Словенима браћу просветитеље, своје ученике и духовна чеда – свете Кирила и Методија;

3) Трећи велики талас обнове уочи османске најезде, јесте обнова и утврђење исихазма у 14. веку, тзв. синаити – исихасте, заправо духовници и старци, својим подвигом, молитвама, поуком у исихастријама и испосницама, манастирима по забитима, направили су духовна уточишта, недуго затим поробљеним православним народима, и били залог опстанка вере православне међу њима;

4) Четврти духовни талас обнове, посебно надахнут старчеством, јесте онај покренут од стране светог Пајсија Величковског у 18. веку, а одрази тог таласа посебно су упечатљиви у тадашњој царској Русији, у лику свете Оптине пустиње и многих других њихових манастира, те није случајно царска Русија баш у то време и у државотворном и материјалном смислу достигла свој врхунац;

5) Новији талас је обнова исихазма, тиме и неодвојивог старчества, у 20. веку, од стране старца Јосифа Исихасте, на Светој Гори и шире, али и богомољачки покрет светог владике Николаја, духовника богомољачког покрета, којим нису само напуњени храмови вернима, већ и манастири монаштвом.

Ови таласи духовног препорода, поникли у манастирским келијама и монашким општежићима, настајали су у време особитих духовних криза у православним народима и Помесним Црквама, а покретани су Духом Светим кроз појединце и ширили се као један благодатни пожар, који је сагоревао све туђинске наносе и наслаге у народу и Цркви и разгоревао истински дух православне вере и побожности. Насупрот њему је тада, још више и данас, талас безбоштва, које задњих хиљаду година углавном надолази са безбожног Запада, јер тамо, осим вештаственог, очито, залази и невештаствено Сунце Правде – Христос, Којег отуда непрестано изгоне.

Нове нужде рађу нове силе, вели песник. А ми се у Бога надамо да ће и ова страшна духовна криза данашњице бити превазиђења, милошћу Божјом, још једном у низу духовном обновом у Цркви, коју неће људи вештачки форсирати, усиљено, схоластички, зизјуласовски, већ ће је сам Дух Свети даровати Цркви Својој, а ми га смирено следити.

Наш је утисак, који смирено сведочимо, да је замајац таквом једном духовном таласу у овом нашем времену управо Бог дао од светог владике Николаја и светог Јустина Ћелијског, а кроз настављача њиховог предања, великог обновитеља монаштва и чувара вере, блажене успомене, нашег светог старца, авве и епископа Артемија. То је тај талас духовног препорода који је Господ преко нашег старца покренуо, који још живи и у току је, а који бисмо придодали горе наведеном списку и низу духовно-старческог препорода у Цркви.

Нама је наш свети старац, епископ Артемије, који је био попут упаљене светиљке која на гори стоји, пренео тај благодатни огањ, ту богочовечанску искру и залог истинског, облагодаћеног старчества у сасуду светоотачке вере и монашког, општежитељног предања, утемељеног пре свега на чистој вери православној и на светом послушању. Зато је у толико више наша обавеза, наш завет и аманет да у сасуду изворне православне, светоотачке вере, искуства и духовности, особито те монашке, општежитељне, а путем исповедања вере и исповедања верника, сачувамо овај духовни аманет. Дакле, исповедањем како вере православне у овим за њу тешким моментима, али исто тако исповестима и проповедањем које вршимо у нашим исповедаоницама, како нас самих, тако и наше богоспасаване пастве. Таквим трудом ћемо и веру чувати и старчество обнављати, а кроз то истинску духовност у Цркви, улажући у то пре свега наш лични труд и подвиг, памтећи да је старчество тај залог обнове црквеног живота, настао и чуван у сасуду православног монаштва, тачније речено – из светог послушања, а које свети оци називају – „царицом врлина“. Где је монаштво јако, тамо је и Црква јака, то је наш свети старац знао и чинио, а монаштво је јако православном вером и светим оцима, монашком побожноћшу и подвигом, пре свега светим послушањем и старчеством које се из њега рађа. Из ове перспективе и постаје јасно зашто је управо на светом послушању наш свети старац толико инсистирао и у томе нас посебно поучавао и усмеравао, очито је у томе далекосежно сагледавао и видео залог обнове нашег монаштва и старчества, а тиме и целе Цркве. Нека нас све у таквом делу и подвигу Господ укрепи, Амин!

————————————

^[1]  Види: Душеполезные поучения преподобных Оптинских старцев, 2 том, Издание Свято-Введенской Оптиной Пустыни, 2011. год. – поуке о спасењу.

 

^[2] Догматика Православне цркве III, преподобни отац Јустин Ћелијски, Ваљево 2004, стр. 179.

 

^[3] Тамо.

 

^[4] Тамо.

 

^[5] Тамо.

 

^[6] Епитимија (грч: επιθυµία – жудња, пожуда, прохтев; έπιτίµια – забрана); израз двојаког значења: забрана онога за чим човек чезне, а оно га одводи од хришћанских духовних идеала.

 

^[7] Свети Макарије Оптински, Писма монасима, Задужбина – Нова Никеја, Лелић 2021, писмо 190.

 

^[8] Преп. Јустин Ћелисјки, Писма II, Београд 2020, стр. 177.

 

Извор: Часопис „Свети кнез Лазар“ бр. 43/44 (109/110), Лелић 2021.