Хорепископ Максим: Реаговање на „Званично саопштење“ и „Обраћање народу“ Сабора архијереја Српске православне цркве у мају 2017. у Београду

Завршено је овогодишње мајско заседање Архијерејског сабора Српске православне цркве. Иза овог сабора остало је саборско саопштење у којем, између осталог, обавештавају да је хорепископ Наум, из реда клира Епархије рашко-призренске у егзилу екскомунициран (изопштен) из Српске православне цркве. Такође, није пропуштена прилика да отровно перо Иринеја Буловића дода још по коју клевету на епископа Артемија и целокупну његову Епархију. Сабраним епископима – екуменистима у Патријаршији не беше то доста, већ саставише и посебно „Обраћање народу“ у којем се већ уобичајеним клеветама, извртањем чињеница, уз пренебрегавања прегорке реалности у СПЦ, наново обрушише на владику Артемија, и на његову Епархију у егзилу. Расписали се екуменисти, а посебно Иринеј Буловић, који своје бритко перо умаче мало у мастило, мало у своју личну огорченост што се на његовом екуменистичком путу у Ватикан, којим води себе и гура СПЦ, испречи мали телом, а велики делом, епископ Артемије. Иринеј Буловић има велику љубав, ширину и разумевање према јеретицима папистима, чак и мухамеданцима и јудејима, но очито је да је тој његовој екуменистичкој љубави директно пропорционална мржња којом дише против владике Артемија и свих искрених православаца, који се противе екуменистичком унијаћењу Срба. Зато нисмо изненађени његовом мржњом према „артемијевцима“, које по његовим речима предводи Марко. У набоју гнева према нама православнима, које Буловић не подноси (да смо, не дај Боже, римокатолици сигурно бисмо имали сву његову екуменистичку љубав, наклоност и разумевање) заборавио је и елементарну логичку доследност у свом Саопштењу. Да је писао мало словесније и разумније, онда би по својој јеретички изопаченој, а људски озлобљеној перцепцији нас можда могао називати „марковцима“, но, пошто нас назива „артемијевцима“ тиме посредно признаје да се наш епископ и даље зове Артемије, што је и тачно. Око овог детаља се екуменисти очито не договорише, као ни Буловић сам са собом. Но, ова логичка недоследност је још и најмањи пропуст у њиховим јавним обраћањима по питању нас, ма како нас називали. Много су већи теолошки од филолошких и логичких пропуста у Буловићевом, односно Саборском саопштењу. Но, одговорност што Буловић пише, „доставља“ и креира „саборни“ став српских епископа-екумениста Београдске патријаршије, подједнако је његова, колико и осталих епископа, који су му то отворено или прећутно допустили. Из наведенога је барем јасно једно: „саборност“ епископа-екумениста Београдске патријаршије, а посебно „саборност“ у екуменизму, зове се Иринеј Буловић, и извире из његовог пера, док у свом заносу „папске непогрешивости“ пише саборска саопштења „ex catedra“.

Исти тај Сабор архијереја Београдске патријаршије ове године направио је један погубни искорак, саборно је прихватио јерес исповеђену и потписану на Критском заседању 2016. године. Са друге стране несумњиво је да је на Критском заседању „саборским“ актима усвојена и потписана јерес, у којима се додељују еклисиолошки прерогативи, односно признају се за Цркву(!), јереси и секте, попут Ватикана и осталих јеретичких деноминација, пониклих на богоотпалом Западу. У званичном Саборском саопштењу, „доносиоца“ Буловића стоји да је мајски Сабор архијереја прихватио „извештај о раду“, тиме свакако и резултате тог „рада“, односно неправославне одлуке Критског јеретичког скупа. Ово значи да јерес одобрену на лажном Критском сабору својим потписом, и не противљењем, тј. ћутањем, прихватају сви епископи који су учествовали на овогодишњем Архијерејском сабору СПЦ. Овим су епископи Београдске патријаршије полугом екуменистичке јереси себе избацили из догматских основа Цркве православне. Сада остаје на нама православнима да деламо и да се молимо да Дух Свети устроји у правом смислу сабор и то православних епископа, који ће наведене архијереје, посрнуле у јерес екуменизма, трократно призвати покајању од нечестиве и душегубне екуменистичке јереси и у случају њиховог неодазива, званично им саопштити да су изопштени из Цркве, проклети и анатемисани од свих светих отаца и целе Цркве, небеске и земаљске.

Зато на напред наведене одлуке Сабора архијереја Београдске патријаршије, у виду неканонских санкција према нашем епископу Артемију и његовој пастви, наводимо речи једног духовника (штета што касније „послушно“ заћута) еда ли Дух Свети слуша Арија?А ми понављамо, еда ли Дух Свети слуша нечестиве екуменисте, ма у ком броју се сабирали? Сабор који отворено и јавно прихвата јерес, а Сабор архијереја сабраних у Београду 2017. је то управо учинио, не може бити вођен Духом Светим. Јерес је хула на Духа Светога, а немогуће је да Дух Свети хули на Себе. Ова прегорка чињеница баца сенку сумње и на све остале одлуке овог Сабора. Зато православни Српски народ (барем онај црквено словесни, свесни и савесни његов део) одлуке овог и оваквог Сабора не прихвата, нити ће икада прихватити.

Не можемо прихватити одлуке Сабора архијереја Београдске патријаршије из следећих разлога:

• Јер се, како је напред наведено, не држи и не руководи догматима и канонима вере православне, уместо ње сабрани епископи за правило екуменистичку лудост, односно јерес изабраше;
• Јер је њиме председавао неправославни патријарх Иринеј, први поглавар у историји Српске православне цркве који је без сваке сумње јеретик[1];
• Јер тај исти Сабор одликује јавне и окореле екуменисте-јеретике, патријарха Иринеја и епископа Лаврентија[2], а екскомуницира православног и канонског хорепископа хвостанског и барајевског Наума;

Од таквог сабора епископа екумениста ништа мање нисмо ни очекивали него да још једном, са још већом мржњом и горчином, осуде епископа Артемија и његову паству и тиме потврде своју приврженост екуменистичкој јереси, управо својом намером разрачунавања и прогоњења православних, који противстоје екуменизму. Свети оци, међу њима свети Анатолије Оптински млађи,  рекао је да ћемо јеретике, лажне пастире у Цркви, препознати по томе што ће они беспоштедно гонити православне, а једини због вере прогоњени пастир у СПЦ је владика Артемије са својом паством.

На крају, владику Артемија и нас, његову паству, Сабор епископа екумениста позива на покајање, а за њих покајање значи да будемо управо такви какви су они, да се претварамо да је у СПЦ све у најбољем реду; да и ми скупа са њима прихватимо јерес екуменистичку и јеретичке одлуке са Крита; да и ми прихватимо ауторитет патријарха екуменисте Иринеја; да скупа са њим и ми дозивамо папу у Србију, идемо му на поклоњење у Рим и палимо свеће у јудејској синагоги; једном речју, да и ми, попут њих престанемо бити православни. Од таквог „покајања“ нека нас сам Бог сачува. Уместо да се ми покајемо зато што смо православни, и тиме да одступимо од вере православне, како епископи-екуменисти Београдске патријаршије то од нас траже, ми њих позивамо да се они покају због јереси екуменизма и одступе од те триклете јеретичке заблуде.

Истине ради морамо разобличити још неке обмане и клевете изнете из Београдске патријаршије у њиховом „Обраћању народу“, поводом наше Епархије и нашег деловања.

Прво, док понављају свеоотачку поуку да раскол ни крв мученичка не може спрати, нека се замисле: колико је тек тешко спрати са себе грех јереси? Притом, једини расколници у СПЦ јесу екуменисти, јер су уместо православља изабрали јерес, одвојили се од Цркве у дијахронијском смислу,  Цркве Символа вере, којој суштински припадају сви свети до данашњег дана, а не само ми живи православни хришћани.

Друго, владика Артемије је прихватао с почетка неканонске одлуке Синода, и Сабора Београдске патријаршије, док није постало сасвим јасно да то не доприноси миру и јединству у СПЦ, за који се залагао и залаже, већ напротив. Прогон који се путем тих неканонских одлука спроводио и спроводи над њим показао је почетак синодског разрачунавања и уклањања пастира који не прихватају јерес екуменизма, на првом месту њега самог. Противећи се томе није се успротивио јединству Цркве, већ наметању екуменизма, које представља суштинско разарање и Цркве и њеног јединства.

Треће, списатељ напред поменутог скандалозног „Обраћања народу“, свесно и директно изврће садржај и смисао 15. канона Прво-другог цариградског сабора, тврдећи да је ограђивање од епископа допуштено само када сабор Цркве дотичног осуди као јеретика. Насупрот оваквом кривотворењу садржаја и суштине наведеног канона свети саборски оци, установивши га, јасно кажу да је потребно оградити се од патријарха, епикопа или другог црквеног великодостојника, ако он јавно исповеда неку јерес „која је од светих сабора, или отаца осуђена“. Дакле, јасно је да није потребно чекати да сабор Цркве осуди епископа као јеретика, већ уколико он проповеда јерес већ осуђену од светих сабора Цркве, или од светих отаца(!), тада је неопходно да се оградимо и прекинемо општење од таквих лажних пастира. Овде скрећемо пажњу на „ИЛИ ОД ОТАЦА“, а јерес екуменизма је недвосмислено осуђена од светих отаца, на челу са највећим противником екуменизма, светим Јустином Ћелијским. Јерес екуменизма је осуђења и од светих сабора, будући да екуменизам подразумева молитвено заједничарење са непокајаним јеретицима и јересима већ осуђеним на светим помесним и васељенским саборима пре много векова. Јасно је из канона да није потребно чекати да сабор осуди таквог епископа да бисмо прекинули литургијско и канонско општење са њим, а посебно не Сабор српских архијереја који „саборно“ усваја јерес екуменизма потписану на Криту. Дакле, илузорно је очекивати да патријарх екумениста Иринеј и верни му епископи екуменисти осуде сами себе, посебно након што су сви скупа усвојили екуменистичку јерес утврђену на Критском заседању.

Четврто, лицемере српски епископи екуменисти када се позивају на светог оца Јустина, док на истом Сабору, са којег упућују „Обраћање народу“, „саборно“ усвајају свепроклету јерес екуменизма против које је отац Јустин „грмео“ пишући и говорећи, па се још позивају на свете исповеднике из историје СПЦ, у исто време газећи веру за коју су они страдали, често до смрти. На тај начин Сабор српских архијереја екумениста гази и њих и њихов свети спомен.

Пето, паству епископа Артемија саборски „обраћеници“ у екуменизам, својим „Обраћањем“ називају сектом, притом заборављајући, да појам „секта“ у богословском смислу подразумева проповедање неког новог учења у односу на званично верско учење Цркве. Насупрот томе, савршено је очигледно и јасно да једини који данас проповедају неко ново учење, туђе Цркви, јесу управо екуменисти у Београдској патријаршији, који заступају јерес екуменизма, а која нема никакве везе са вером православном и страна је светоотачком учењу и искуству Цркве. Са друге стране владика Артемије је и гоњен управо зато што не прихвата никакву промену и измену апостолско-светоотачке вере православне, посебно не измене које пропагира екуменистичка јерес и покрет. Што значи да је једина секта која се увукла у СПЦ – секта екумениста, који су узурпирали трон светог Саве.

Шесто, много пута, па и сада у овом трагичном Обраћању народу, од стране екумениста изнета је лаж да епископ Артемије пропагира „неизгладивост свештенства“, тј. да је немогуће да свештеник или епископ буду рашчињени. Истина је да владика Артемије никада, нигде није изнео такву тврдњу да је епископа, па и њега самог, немогуће рашчинити, да нико нема власт и могућност да то учини. Али је сведочио и сведочи да у случају организованог верског и политичког прогона над њим није спроведен никакав, а камоли ваљан, црквеносудски процес, већ је рашчињен без суда и осуде, без прилике да одговори на лажне оптужбе које су му упућене од Синода и Сабора архијереја у Београду. Познато је и у световној, а још више и црквеној судској пракси да се и највећим преступницима у Цркви, то су јеретици (попут савремених екумениста нпр.) мора дати прилика да се бране, па ако се испостави да су криви позивају се на покајање, а ако се не покају, да буду санкционисани у складу са светим канонима. Дакле, не само да је ово утврђена црквено-канонска пракса, већ је утврђено и то да се и највећи преступници у Цркви, а то су јеретици, три пута позивају на сабор православних епископа, који је властан да му суди, па се тек након евентуалног трократног одбијања да присуствује или да се покаје од своје јереси, доноси пресуда над осуђеним. У случају владике Артемија Сабор архијереја који га је неканонски (то значи невалидно и ништавно) рашчинио, погазио је то установљено предање Цркве, те Сабор епископа у Београду 2010. године у новембру месецу, није владику Артемија нити једном позвао на било какво суђење, нити му је дао прилику за одбрану. То је прави разлог због којег он не прихвата неканонско рашчињење, спроведено над њим од стране патријарха Иринеја, осталих екумениста и америчке амбасаде, због његове верске и политичке „неподобности“. Док верски (=екуменистички) и политички (=глобалистички)  „(пре)подобни“ седе данас у Београдској патријаршији.

Како епископе сабране и ове године на заседању у Београду није стид и срамота да се после свих непочинстава, гажења догмата, канона и црквеног поретка, сами позивају на те исте каноне и поредак Цркве, остаће нејасно сваком честитом човеку, а посебно православним хришћанима и Србима, којима овакви безакони епископи упућују своје свејадно „Обраћање народу“.

Због свих наведених и мноштва ненаведених прегрешења и недоследности епископа екумениста у Београдској патријаршији, ми не препоручујемо верном народу да верују нити једној њиховој речи, ма колико „сабора“ организовали и саопштења писали, докле се год из екуменистичке „мутне воде“ не врате православној вери и предању. Јер Црква није синод или сабор епископа који следе јерес екуменизма, Црква је тамо где се исповеда вера православна, тако нас учи свети Максим Исповедник. Зато је крајње време рећи патријарху Иринеју и осталим епископима екуменистима, који се осилише: доста је екуменистичког свођења Цркве на бирократско тело чију власт узурпира шака екумениста-епископа; доста је свођења Цркве на „синодски печат и заглавље“, на потпис овог или оног неправославног патријарха или епископа, ништа од тога и нико од њих нису изнад Цркве, као ни њихови чинови и ауторитети, већ је Црква изнад свих њих и нас, и то Црква Символа вере, Црква светих апостола и светих отаца, тих стубова православља. Када се епископи екуменисти, сабрани у Београдској патријаршији, врате тој и таквој Цркви, тамо ће наћи епископа Артемија и његову паству, тамо ће наћи јединство о којем сами пишу и за које се наводно залажу, у исто време рушећи темеље јединства у Цркви и саме Цркве, а то је вера православна.

На крају, да посведочимо још једну светоотачку истину насупрот неистине изнете у „Обраћању народу“ екуменистичких епископа Београдске патријаршије: епископ Артемије није сам, он је остао са светим оцима и исповедницима вере, и са свима светима који су увек и на сваком месту исповедали чисту веру православну, јер и он сам исповеда и чува ту исту веру. Зато, ако и овлаш погледамо у црквени календар схватићемо да је уз владику Артемија „света већина“. Насупрот њих је „несвета мањина“, а то су сабрани епископи екуменисти у Београду, чега су и они свесни, отуда толика грозничавост, трепет и страх којим одише њихово „Обраћање народу“, о којем писасмо.

Над нездравом екуменистичком еклисиологијом екумениста Београдска патријаршије садржаној у „Обраћању народу“ можемо се само запитати:

Каквог смисла и значаја има то што једног патријарха екуменисту Иринеја Гавриловића, признаје исти такав патријарх екумениста, или више њих? Зар је то Црква и саборност у њој?

Какав смисао има то што православног епископа Артемија не признају патријарх и епископи екуменисти? Зар он због тога није у Цркви?

Зар може непризнавање или признавање од стране екумениста бити мерило црквености и извор црквеног идентитета и легитимитета? Не и не, јер никада неправославни (макар се називали црквеним пастирима) нису били мерило Цркве, и никада неће бити, као што ни данас то нису епископи екуменисти. Заједница са свима светима од постања Цркве до данас, кроз заједничарење у њиховој вери, било је и биће основно мерило Цркве. Признавање и следовање вери свих светих јесте једини еклисиолошки легитимитет свих православних кроз историју, па и епископа Артемија и његове пастве.

Екуменисти знају да не стоје у истини, и зато се толико боје истине вере православне када је проповедамо и исповедамо, пишемо и говоримо, увек и на сваком месту, па и на интернет-простору. Да није тако не би се бојали нас „шачице“ људи и „секте“, како нас у својој екуменистичкој озлојеђености називају. Њихов страх је велико признање успешности одбране вере од стране епископа Артемија и његове Епархије. Отуда ваљда у „Обраћању народу“ и иквизиторски позив државним инситуцијама на дискриминацију и прогон епископа Артемија и његове Епархије. Знамо да охолост долази пред погибао, а узохолили се епископи екуменисти Београдске патријаршије, па позивају на линч оних који им руше екуменистичку „кулу од карата“ коју они називају Црквом. То ли је хришћанство, то ли је „истиновање у љубави“ српских епископа екумениста, то ли је Црква, „саборност и јединство“ у њој, да попут паписта – предводника крсташких ратова, Београдска патријаршија хушка државу на своје неистомишљенике, док у исто време пропагира екуменистичку слободу веровања најгорим јеретицима и секташима у Србији? Јер, авај(!), они – јеретици и секташи, су регистровани као „верска организација“ пред државом. За ових седам година наситисмо се такве „екуменистичке љубави“, од које нека све Бог сачува. Очигледно је, следујући Ватикану, екуменисти следују и његовом инвкизиторском духу, и то све показује очајање и страх, не од епископа Артемија, већ од Бога, о Којег се свесно греше својом јереси и непочинствима.

На крају можемо још поручити епископима екуменистима Београдске патријаршије: и треба да се боје, ако се не покају од издаје вере и Цркве коју као епископи чине, јер суд Божји не касни и почиње од Дома Господњег, а то је Црква Његова, а правда Божја је спора, али достижна. Ми то знамо, а знају и епископи-екуменисти из Београдске патријаршије, па нека свако чека што је и заслужио.

Хорепископ новобрдско-панонски

+Максим

—————————————————————————————–

[1] За јеретика је сам себе прогласио декларишући се јавно, делом и речју, као екумениста (тврди јавно да је екумениста, позива римског папу у Србију, пали свеће на јеврејској служби у синагоги, моли се са римокатоличким јеретицима, прогони православне), а екуменизам је од стране светих отаца, пре свих од светог Јустина Ћелијског, осуђен као јерес. Јерес је неправославно, јеретичко учење, које појединци проповедају и намећу као званично учење Цркве, ти појединци могу бити, и углавном су бивали, црквени великодостојници, и као такви они су најопаснији за Цркву. У наведеном случају то је поглавар Београдске патриајршије, и са њим безмало сви епископи, осим епископа Артемија и његове пастве. Једни међу српским епископима екуменизам пропагирају отворено, други прихватају ћутке, но одговорност и првих и других је иста.

[2] Који је, поред осталих екуменистичких испада и непочинстава, повео 36 српских свештеника и нагонио их да клекну пред папом, целивају му руку и узму његов јеретички „благослов“, док се у његовој епархији несметано врши римокатолички прозелитизам, тј. унијаћење православних Срба.