Хорепископ Максим: Свети Јустин Ћелијски о прекиду литургијског оштења са патријарсима – екуменистима

У недавно објављеним Писмима светог Јустина Ћелијског, у два тома, нашој православној јавности је још више разоткривена дубина, православност, јеванђелскост и животност духа, предања и речи овог светог оца. Није могуће у једном кратком чланку пренети све духовне бисере из Писама светог Јустина, посебно оне исповедничке, усмерене против цркворушилачке и богопротивне јереси екуменизма. Зато ћемо овде изнети само пар навода, за нас посебно интересантне и важне, јер потврђују да је наш авва и блаженопочивши епископ Артемије, као главну смерницу својих поступака и дела свагда имао предање и благослов светог му старца Јустина.

Наш блаженопочивши старац Артемије нам је више пута пренео усмено предање, благослов светог Јустина, њему остављен. Овај благослов и завет оца Јустина смо већ више пута јавно преносили у писменој и изговореној форми, али ћемо га поновити, како би се јасно уочило неодступно подударање богословске позиције нашег блаженопочившег епископа Артемија (тиме и наше Епархије), са богословском позицијом и ставом светог Јустина Ћелијског. Наиме, на питање владике Артемија да ли да се прими епископског чина, ако му буде понуђено? Отац Јустин је одоговорио: „Да! Јер ако цео Сабор у Цркви скрене са пута вере, епископ има власт да издвоји своју епархију и тиме спасе и сачува Цркву“. Владика Артемије је попут доброг ученика, верног свом великом учитељу вере – Јустину, овај благослов спровео и извршио савесно и светоотачки, препознавши прави моменат за то и пронашавши канонски адекватне начине.

Са друге стране у Писмима светог Јустина читамо следеће редове: „Не чуди ме што је ревнитељ Православља Митрополит Елеветруполеос Амвросије[1] престао помињати несрећног патр(ијарха) Атинагору. ТО БИ ТРЕБАЛО ДА УЧИНЕ СВИ ПРАВИ ЕПИСКОПИ ПРАВОСЛАВНИ.[2] Изгледа да његовом падању и пропадању нема мере. На страхоту и ужас неба и земље данас се такмиче у јудинским издајствима два бедна патријарха православна: Цариградски – Атинагора, и Московски – Алексеј. А највећа одговорност пада на Православну Грчку Цркву, која је једина у слободи, и дужна је да позове све Помесне Цркве на саборни и саборски отпор јудинским издајствима ове двојице безумних патријараха. – Много ти хвала, чедо моје мило, што ми шаљеш исечке и податке о апостазији ове двојице патријараха.“[3]

Ово писмо, 70. по реду, било је упућено тадашњем јеромонаху Амфилохију, потоњем митрополиту црногорско-приморском. Много је свети Јустин Ћелијски писао против екуменизма и митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију Јевтићу, очито предосећајући и већ тада увиђајући да обојица нагињу ка тој јереси. На жалост, светог Јустина предосећај није варао, јер су касније обојица дубоко посрнула и заглибила у ову нечастиву јерес, препустила се смрдљивим водама глобалистичког либерализма, поставши главни носиоци и уносиоци овог антихришћанског духа у нашу свету Српску цркву. Писма светог Јустина упућена њима су својеврсно њихово разобличење, јер показују колико су се, готово о све што им је авва Јустин писао, оглушили и огрешили.

Са друге стране ово епистоларно предање светог Јустина, тј. његова богонадахнута, топла очинска писма, показују колико је наш блаженопочивши епископ Артемије у сваком детаљу остао доследан свом духовном оцу, свесрпском авви Јустину Ћелијском, великом учитељу и исповеднику вере. Амфилохије и Атанасије Јевтић (епископ Иринеј Буловић није достојан помена као ученик авве Јустина, због свог екуменистичког екстремизма, по свој прилици неповратног) ишли су широким путем савременог глобализма – екуменизма и либерализма – новотарства, док је блажене успомене епископ Артемије ишао насупрот овосветској матици, пливајући узводно. Зато га, очигледно, отац Јустин при помену у писмима упућеним напред поменутој двојици, не назива случајно „отац Мартирије“, што на грчком значи мученик. Свака побожна душа из тога ишчитава богопросвећену далековидост светог Јустина, којом је предвидео путеве својих ученика у будућности, екуменистички пут оне двојице и мученички, тј. исповеднички и страдланички пут нашег, блажене успомене, старца и епископа Артемија.

Овом приликом ћемо јавности указати само на још једно дубоко и потресно, исповедничко сведочанство светог Јустина против свејереси екуменизма. Тако он у истом 70. писму каже: „Црква: Богочовечански организам, Богочове(ечанско) тело, Богочовечанска Личност, зато увек недељиво једна, у свима световима једна…[4] Савремени екуменизам: „лажни Христоси“ = лажне месије, „лажни пророци“. Ту: разноверја, иноверја, полуверја, маловерја, безверја. Проблематика савременог екуменизма чисто световна, политиканска; уствари: комунистичко-папистичка, све сведено на „социјалне“ вредности, земаљске, хоминистичке, пролазне[5]. Ту нема ни Богочовечанског центра, ни еванђелске проблематике; не иште се „најпре“ Царство Божје и правда његова (Мт. 6, 33), већ – царство овог света и све што је од њега и ради њега. Проблем уједињења[6] се, по онтолошкој суштини својој, не може решити никаквим „дијалогом“, већ једино покајањем пред Богочовеком, Који је Црква. „Опомени се откуда си пао, и покај се“… (Откр. 2, 15-16). Кроз екуменизам чисто световна, међународна атеистичко-комунистичка, хоминистичка и богоборна хуманистичка проблематика увукла се у Цркву, и овладала њоме. У комунистичким земљама Православним Црквама комунисти диктирају екуменистичку проблематику и решење њених проблема. Ни трага од саборности апостолско-светоотачке, од слободе у изражавању и исповедању вере. То је: екуменизам = нихилизам јудинских Никодима, Алексеја, Германа… „Родоси“? – Прокомунистичка схватања Православља и проблематике Цркве Прав(ославне). Под тиранијом руско-српког комунистичког нихилизма, и грчког слободарско-протестантског рационализма, схоластицизма, анархизма и атинског авантуризма.“ [7]

Овде истактнуто предање и аманет светог Јустина ће бити сасвим довољан наук свакој православној савести, а посебно епископима који себе сматрају, или желе бити „прави православни епископи“, овде је изнета мере њихове правости и њихове православности, светог Јустина по којој ће моћи себе да премере у ово време, време исте, само узнапредовале отпадије, јер су безмало сви данашњи патријарси и многи јерераси у слободоумности, издајству вере, тј. непреавославности, превазишли своје екуменистичке претходнике из времена оца Јустина. Он у напред наведеним редовима помиње: Никодима Ротова (руског митрополита од 1963. до 1972, криптокатолика, екуменисту, умрлог папи на ногама), Алексеја I (московског патријарха), Атинагору (цариградског патријарха од 1948. до 1972, безумног екуменисту), Германа (патријарха српског од 1958. до 1990, – учланио СПЦ у женевско, екуменистичко збориште 1965. године), а наместо њих смо у скорије и садашње време имали Амфилохија, Атанасија Јевтића, Иринеја патријарха, а и даље у Српској цркви делају Иринеј Буловић и његов експонент, патријарх Порфирије, уз читаво њихово екуменистичко братство. Ови набројани, нови, екуменистички прегаоци су само унапређена варијатна старе јереси, зване екуменизам, секуларизам и апостасија.

Иако у многим, тенденциозним фуснотама Атанасије Јевтић, као приређивач Писама настоји да отупи антиекуменистичку оштрицу светог Јустина, да замути бистру воду његове светоотачке чистоте вероисповедања, у томе није успео, али јесте успео да разоткрије богословско богатство светог Јустина Ћелијског, посебно када је здрав став према јереси екуменизма у питању, па нека барем то, нехотично добро дело, Господ урачуна преминулом епископу Атанасију Јевтићу, на Његовом неумитном суду.

Једини пут Српске цркве и Цркве уопште јесте пут светих отаца, посебно у ово време једини прави пут јесте пут светог Јустина Ћелијског. Није уопште питање да ли ће овај пут тријумфовати, то је неминовност, јер Цркву ни врата адова неће надвладати  (Мт. 16, 18), а камоли шачица епископа-екумениста и глобалиста, остаје само питање ко ће на путу Цркве, тј. у Цркви остати? На свима нама је да у том смислу непрестано над собом стражимо и да се светоотачког и светојустиновског пута чврсто држимо, док не прође екуменистички и глобалистички „облачак“,[8] а, ако Бог да, проћи ће.

——————————————-

[1]Његово Високопреосвештенство Митрополит Елефтхеруполеоса Амвросије (1917-1984) Грчка православна црква. Световно име: Елиас Николаоу, рођен је у Нафпактосу 1917. Студирао је теологију на Теолошкој школи у Атини.  За ђакона је рукоположен 1940. од митрополита Фтиотиде Амвросија, а за презвитера 1946. од истог митрополита. Био је парох, војни свештеник и секретар Светог синода. 4. марта 1956. године хиротонисан је за титуларног епископа Христополиса, помоћног епископа Митиленске епархије. 22. септембра 1958. изабран је за митрополита Елефтхероуполи. Упокојио се у Атини 27. јула 1984. године (+хеп. Максим).

[2] Подвлачење наше (+хеп. Максим).

[3] Преподобни Јустин Нови, Писма , Књига 2, Београд 2020. год, стр. 185.

[4] Ово свети Јустин истиче насупрот екуменистима који својом јереси управо хуле на ову догматску истину, признајући  јеретицима да су и они Црква (у „историјском“ смислу – дефиницја усвојена на јеретичком Критском сабору, из 2016. године) из чега следи да Црква није једна, већ их има више, што је есенција екуменистичке заблуде и јереси (+хеп. Максим).

[5] Посебно данас у ери наметања да прихватимо разна глобалистичка изопачења путем лажне љубави и толеранције, лажне, јер је таква љубав и толеранција резервисана само за оне који прихвате либералистичку идеологију као начин свог размишљања и живљења, као што су то учинили екуменисти, патријарх Порифирије и остали (+хеп. Максим).

[6] Православних са инославнима (+хеп. Максим).

[7] Преподобни Јустин Нови, Писма , Књига 2, Београд 2020. год, стр. 173-174.

[8] Када је цар Јулијан одступио од вере и почео чинити пустош од Хришћанства широм целе Римске царевине, св. Атанасије Велики мирно je o њему рекао вернима: „Облачак – проћи ћe!“ (Nubicula est, transibit) – Охридски пролог, Расуђивање, за 29. мај, Свети Владика Николај Велимировић.

Хорепископ новобрдски и панонски + Максим

Манастир Свете, Живоначалне Тројице, Кула