Хорепископ Максим: Вапај погажене савести митрополита Амфилохија

Као и сваке године у Светоархангелској Ћелијској обитељи прослављен је празник светог Јустина Ћелијског. Служило је више епископа, а међу њима и митрополит Амфилохије, који је за време литургије и беседио. У беседи се нешто мало осврнуо на светог Јустина Ћелијског, али много више на лик и дело преосвећеног владике Артемија. Као што је то већ постало уобичајено, његова дојучерашња браћа, па и митрополит Амфилохије, не пропушта прилику да лик владике Артемија унизи, а његово дело трпљења прогона због вере и борбе за исту, анатемише и прогласи за секту, раскол и шта год. Све то у духу одлука овогодишњег Архијерејског сабора у Београду, у којима се црквена и државна власт и администрација позивају на општи прогон и линч владике Артемија и његове пастве. Овим епископи-екуменисти из Београдске патријаршије показују своје јасно опредељење да у свему иду стопама Ватикана, па и у таквом инквизиторско-крсташком начину разрачунавања са својим неистомишљеницима, а у таквој поставци ствари митрополит Амфилохије је по свој прилици преузео улогу „великог инквизитора“. Све то нам јасно говори да митрополит све и да је покушао, није могао пропустити овогодишњи празник светог Јустина, да покретан својом „братском љубављу“ владику Артемија и даље клевета и блати. Стиче се утисак да посебно надахнуто митрополит Амфилохије и епископ Атанасије говоре против владике Артемија управо у Ћелијама, над кивотом светог авве Јустина. То су очито ова двојица утврдили као део „славског типика“, те ако владику Артемија „беседнички“ не оклевећу и унизе, славе у Ћелијама као да није ни било.

Зашто је то тако?

Свети оци кажу да је молитва „страшни суд“, пре Страшног суда. На молитви стојимо пред Богом, али и пред својом савешћу. Тим пре је то случај када човек стоји пред моштима угодника Божјих, посебно онаквог какав је свети Јустин Ћелијски. Зато, свака слава у Ћелијском манастиру, за дојучерашњу браћу владике Артемија, представља својевршни „страшни суд“ над њиховом савешћу.

Зато је јасно да:

Није лако митрополиту стати пред мошти светог ћелијског Старца – највећег православног антиекуменисте, а бити екумениста.

Није лако митрополиту стати пред светог Јустина, а у исто време газити његово учење и богословско предање.

Није лако митрополиту стати пред свесрпским аввом Јустином, а у исто време гонити владику Артемија, његово једино верно чедо, који послушно одстојава на путу и предању свог светог старца.

Свети Јустин Ћелијски је био тако беспрекорно православан и светоотачки исправан у својим ставовима, судовима, поступцима, да данас он представља једно кристално јасно духовно огледало, у којем сваки крштен човек може да огледа себе, да сагледа своју душу, своју савест, а тим пре црквени пастири. Кристална духовна чистота и светоотачки јасно духовно, нетварно и таворско блистање светог Јустина и његових светих моштију, благодатно осветљују и расветљују собом сваки кутак душе и савести онога ко пред њима стоји. Није ли се то догодило управо и са митрополитом Амфилохијем? Отуда његова скандалозна беседа, са врло наивном драматургијом, која је својом притворношћу читавом наступу и беседи митрополитовој дала карактер фарсе. Наивна глума није могла да сакрије озбиљну располућеност личности митрополита, који, стојећи пред светим Јустином, види једног чисто православног светитеља, који је некада био његов духовни отац, док у себи самоме митрополит не види ништа осим недопустивог компромиса по питању вере и гажења сопствене савести. Много је таквих компромиса било и зато је оптерећена и ојађена савест митрополитова као „лав ричући“ изрекла, или извикала, тако скандалозну беседу у Ћелијама. Најдубље сведочанство те унутрашње духовне катастрофе и полома једног митрополита-екуменисте, бившег духовног чеда православног антиекуменисте, јесте шизофрени карактер ставова изнетих у напред поменутој беседи.

Оно што у свему томе додатно чуди јесте представљање ове беседе на црквеним гласилима као „дирљиве“. Остаје да се питамо: колико такав аудиторијум мора бити духовно слеп и помрачен, да би им беседа пуна очигледно лажних суза, клевета, обмана, конструкција и јавног понижавања прогнаног епископа Артемија, била „дирљива“?

Хвала Богу, те има у нашем народу и духовно здравог дела, који је на нечувену беседу митрополитову реаговао мало другачије. Једна благочестива душа питала се: „ако се митрополит позива на благослов оца Јустина, кад му је то отац Јустин дао благослов да иде код папе?“ Заиста, кад је то свети Јустин својим чедима благословио да буду следбеници проклетог хуманистичког екуменизма и папизма? Никада. Али то није сметало митрополиту Амфилохију и епископу Атанасију, да још за живота светог Јустина, њему иза леђа иду на екуменистичке сусрете. То показује колико је још тада, митрополит „марио“ за благослов оца Јустина, на који се сада патетично позива, а патетика је увек оруђе прикривање неискрености, тако својствене Амфилохију.

У напред поменутој беседи митрополит наводно ламентује над, како каже, „својим братом, који се погордио“, а којег час назива Марком, час Артемијем. Ваљда у души, подсвесно осећа колико су сулуде и нечовечне одлуке архијереја сабраних ове године у Београдаској патријаршији, којима они владици Артемију „одузеше и име“. Колико ово звучи неприхватљиво здравом разуму показује и сам Амфилохије, јер није могао, а да владику Артемија не назива по његовом имену – Артемије, иако је пре тога рекао да владика „више није Артемије, него Марко“. Дакле, те одлуке о имену владике Артемија се очито ни сами екуменисти не држе, осећајући колико је бесмислена. После свеколиког неканонског санкционисања, на крају владици Артемију „одузеше и име“, после чега је остало само да му још одузму живот. Но, и то им не би вредело, јер ми верујемо да је то име руком Божјом уписано у „Књигу живих“, а тамо акти неправославних епископа екумениста не важе.

Митрополит Амфилохије је у својој беседи час клеветао, час „плакао“, како неко рече: „ред суза, ред блата“. Да су му сузе биле упола искрене као што су клевете, „ни по јада“. Но, није тако. Да је Амфилохије искрен човек, као што није, не би могао плакати и уједно клеветати. Искрена туга за неким не подноси злобу ка истој особи. То је елементарни поредак мисли и осећања једне здраве и моралне личности, док појава да неко час оплакује, час показује мржњу према ономе за ким плаче, јесте шизофрена и показатељ је једне и морално и психолошки неуравнотежене личности.

Јасно је једно, митрополит плаче „крокодилским сузама“. По веровању Египћана крокодил плаче након што поједе човека. Такав је плач и такве су сузе и митрополита Амфилохија. Након што је прогнао епископа Артемија, понизио, вређао, нарушавао његов епископски ауторитет и поредак у Епархији рашко-призренској годинама, називао га секташем, расколником, дакле, после свега тога митрополит „плаче“ за њим и позива да заједно служе литургију. Јасно је, дакле, о каквом митрополиту је реч и о каквом позиву се ради – свакако неискреном, лицемерном, срачунатом само да га „народ види и чује“ и да наивно закључи: „ето, како је митрополит Амфилохије добар и пун љубави, а владика Артемије тврдоглав и задрт“. Верујемо да је оваквом лукавом, али и баналном обманом митрополит и те како подценио Српски православни народ, коме Бог отвара очи да препозна, њега, вука у јагњећој кожи. Митрополит Амфилохије мора да зна, не могу његове лажне, фарисејске сузе, које сеје по „трговима и раскршћима“ – да га људи виде, да сперу његов каиновски грех братоубиства, који врши над владиком Артемијем.

Но, кад се већ митрополит у напред поменутој беседи позвао на благослов оца Јустина, да закључимо да је тај благослов „да буде сведок Богочовека Христа“, сачувао као свети залог једино владика Артемије, јер је остао православни епископ и пастир, јер само православни могу бити сведоци Христа. Док екуменисти, попут митрополита, нису сведоци Христа, већ сведоци глобалиста, за које раде, потирући православље.

Некада су се ова тројица (Амфилохије, Атанасије и Иринеј) радо називали јустиновцима, док је то било пробитачно, касније, домогашви, се помоћу имена оца Јустина, епископских чинова одрекли су га се. Дакле, јустиновац може, а артемијевац не може. Бити артемијевац данас не значи припадати епископу Артемију, већ бити Христов и следити православно предање које он чува. Непријатељи су пастви владике Артемија наденули име артемијевци, чак и артемити, како иронично и злобно додаје Амфилохије у беседи, и сада нас они исти прекоревају због имена које су сами смислили. Као што су се некада духовна чеда светог Јустина поносила тиме што су јустиновци, тако се и ми данас поносимо тиме што нас називају артемијевцима. Као што је некада јустиновац значило бити изворно православан, бити антикомуниста и антиекумениста, тако исто и артемијевац данас значи то. Једино артемијевци данас могу бити јустиновци. У крајњем случају такви називи нису ништа ново у Цркви Христовој, нпр. у 4. веку услед аријанске јеретичке најезде у Цркви (попут ове данашње екуменистичке), настала је велика пометња и смутња у читавој Цркви. У таквој пометњи, услед мноштва отпадника, јеретика и расколника у Антиохији су преостали православци били називани јевстатијани, по светом православном архиепископу и исповеднику Јевстатију Антиохијском, преминулом у прогонству због вере православне. Дакле, то име јевстатијани било је похвално, јер је означавало једину православну заједницу, односно Цркву Христову преосталу у Антиохији. Дакле, ако митрополит жели да паству владике Артемија зове артемијевцима, неће нас увредити тиме. Ако су паству светог Јевстатија, ако су чада светог Јустина, звали по њиховим именима, онда могу и паству владике Артемија звати по њему, јасно је да то као појава у Цркви већ одавно постоји у предању православних. Јер као што је јевстатијани и јустиновци значило бити православан, а не јеретик (тада јеретик аријанац, а данас јеретик екумениста), тако и артемијевац значи бити православан, а то значи бити Христов.

Даље, митрополит у напред поменутој беседи, говорећи о владици Артемију, помиње како је свети Јустин био прогоњен, као и свети Николај, тиме отворено признаје да је и владика Артемије заиста прогоњен. Наводи да су ову двојицу светитеља гонили комунисти, али не наводи да владику Артемија гони он, Амфилохије и остали екуменисти. То се дакле мења, некад су прогонитељи били комунисти, данас екуменисти, али су прогоњени увек били исти – а то су православни пастири и хришћани. Макар несвесно, макар било и у пренесеној форми, ипак је митрополит Амфилохије признао и изрекао барем једну истину у својој беседи, да је владика Артемије заиста прогоњен.

Упркос томе много је више контрадикторности изречених у митрополитовој ћелијској беседи, а једна од њих је покушај релативизовања потпуно јасног става светог Јустина по питању, не само не саслуживања, већ одбијања да се уопште види са патријархом Германом. Амфилохије је изрекао потпуну бесмислицу, изврћући речи оца Јустина, које из уста Амфилохијевих звуче као да је отац Јустин рекао патријарху да ће га примити, али га неће срести. Како га може примити, ако га не сретне, то ће остати јасно само Амфилохију, који у заносу екуменистичког „кориговања“ светоотачког и светог лика авве Јустина не преза ни од крајњих бесмислених и нелогичких конструкција. Узгред, ово је фина прилика да се запитамо следеће: када је свети Јустин одбијао чак и да се сретне са патријархом Германом, а камоли да служи литургију, какав би тек однос преподобни имао према данашњем патријарху Иринеју, који је у свом екуменистичком и папистичком стремљењу далеко превазишао Германа? Верујемо да свети Јустин свој став о томе доноси нашој Цркви преко свог верног чеда, епископа Артемија.

Оно што нас још наводи на чуђење, јесте тврдња митрополита Амфилохија да је владика Артемије „упао у гордост“, и да га ми, његова „упрелешћена“ духовна деца поштујемо као свеца, још за живота. Пре свега, митрополит Амфилохије, који већ пола века у читавој васељени гради свој култ личности, вероватно неког „новог ловћенско-монтенегринерског тајновидца“, чинећи то често на најбаналнији и црквеном пастиру крајње непримерени начин, нема морално право да икога оптужи за гордост, док се од своје гордости не покаје. А има за шта да се каје. Он је једини човек коме је још за живота састављена „споменица-књига“ у његову част, тј. у част његове тридесетогодишње архијерејске службе. Но, и то му беше мало. Снимила су његова „неупрелешћена“ чеда и филм о њему. Дегутантност тог филмског циркуса употпунила је чињенице да је Амфилохије лично ишао по свету и присуствовао презентацији филма о њему, ваљда да лично и сам „покупи сву своју славу“, одмах и на лицу места. Односно, да сви могу да му се поклоне лично, након одгледаног филма.

Згодна је прилика рећи да је и сам тај филм један велики историјски фалсификат, у њему се углавном говори о делатности митрополита Амфилохија на подручују Косова и Метохије и то на начин као да тамо никада није било епископа Артемија, који је двадесет година крварио са својим народом. А ко га је као награду за то прогнао са Косова? Не шиптари, не међународна заједница тамо пристуна, него његов „брат“ Амфилохије. Дакле, епископ Артемије се у том филму не помиње ни једном речју, већ је створен утисак да је тамошњи надлежни епископ био митрополит Амфилохије, који се заиста на Косову и Метохији мимо канонског поретка и мимо благослова епископа Артемија, годинама мешао и мешетарио, као по својој дедовини.

Међу мноштвом неистина митрополит придодаје и то да су чеда владике Артемија већ насликала његову икону. Не постоји никаква икона са ликом владике Артемија, али у митрополији Црногорско-приморској има јако пуно фресака са ликом митрополита Амфилохија, изображених у новоподигнутим црквама. Две најупечатљивије су она у подгоричком храму, где је себе осликао са својим „духовним чедом“ Милом Ђукановићем, као и она у Бару, у новоподигнутом храму где је насликао Критски јеретички сабор и себе на њему, иако се од тог сабора, наводно, оградио[1]. Оваква противречност је митрополиту постала саприродна, очигледно, а зашто је сликао сабор од којег се оградио и себе на њему, остаће само њему јасно и његовој двоједушности. Узгред, не смета Амфилохију то што ми, као духовна чеда поштујемо владику Артемија, већ што не поштујемо Амфилохија више од нашег владике. То се јасно видело када је разбојнички упао у нашу Епархију као „администратор“ и црноречком братству рекао: „ја сам сада ваш духовни отац“. Срећом, добио је добар одговор, „по мери“ своје „духовности“. Један сабрат, херцеговац родом, је на то њему одговорио: „ма то је смијешно“. А од тог одговора се Амфилохије очито ни до дана данашњег није опоравио, још му од њега „зује уши“, али и повређена сујета. Заиста, смешно је и помислити да Амфилохије икоме буде духовно било шта, а камоли отац.

Даље, митрополит у својој беседи ситнодушно и злобно наводи како владика Артемије „зида дворе“, мислећи на врло скромну грађевину у којој владика Артемије, гоњен од „немила до недрага“, и прогоњен „жарком љубављу“ своје браће, покушава у својој старости макар мало покоја да нађе и то на својој очевини. Замера му то Амфилохије који у Подгорици гради „царску лавру“ у елитном делу града, замера му митрополит који се хвали да је обновио и подигао више од 600 цркава. Питамо се од којих пара, од којих прилога у духовно ојађеној, посткомунистичкој и полукрштеној Црној Гори? Нека одговори на то јавности, пре него оптужи владику Артемија да своју задужбину гради „од новца покланих Срба са Косова“. Овако злонамерну и отровну реч заиста не могу изговорити свака уста, не може смислити свачији ум, не може изаћи и свачијег срца, али из Амфилохијевог, очито, може. Ако човек говори од сувишка свога срца, шта је то у срцу митрополита, када овако отровну лаж може упутити човеку кога назива братом? Шта ли би Амфилохије тек изговорио да владику Артемија не сматра братом? Вероватно је боље да никада не сазнамо.

Уз такве лажне оптужбе Амфилохије прикрива горку истину да су народне кухиње на Косову одлично функционисале док је владика Артемије био епископ, а када је прогнан њихово функсиоцисање је запало у кризу,  једва да су опстале и наставиле са радом, да хране јадни и гладни народ.

Помиње Амфилохије „поклане Србе“, а крв њихову гази, тиме што је њихове џелате поштедео и отворено бранио и забранио владики Артемију да тужи НАТО државе, одговорне за погром Срба на Косову.

Згазио је Амфилохије на крв покланих Срба на Косову када је као члан „Експертске групе ЕУ за европске интеграције“, а по налогу својих послодаваца из ЕУ, извршио невиђени притисак на Београдску патријаршију, да се потпише споразум по коме ће Шиптари, рушитељи, обнављати цркве које су сами порушили. Све то насурпот ставу и мишљењу надлежног епископа Артемија.

Згазио је Амфилохије на крв покланих Срба на Косову када је на архијерејском сабору 2009, као председавајући, отворено претио и вршио страховит притисак на владику Артемија да повуче своју забрану уласка Бајдену у Дечански манастир, нагонећи владику Артемија да тог српског крвника угости.

Ето, тако Амфилохије поштује поклане Србе на Косову!

После свег напред наведеног лукавог подметања митрополита Амфилохија, родом Морачанина, јасно је зашто у Црној Гори постоји изрека (цитирамо је у складу са народним говором): „у Морачу и лисица два пут полаже за лисицу!“.

Подиже Амфилохије себи по Црној гори лавре и конаке „на девет тавана“, како каже народни песник, а смета му скромна обитељ владике Артемија, коју једва гради са муком, прогоњен и онеправдован, са непрестаним забранама за градњу, мимо сваког закона и правде. Гради, не епископ Артемије сам, него му помаже она православна српска сиротиња, која се збила око њега, светосавског пастира, да веру прађедовску чува, ону веру коју Амфилохије гази, док папиним скутима прилази. Зато морамо посведочити велику истину: није манастир владике Артемија у Лелићу скрнављење гроба оца Јустина и владике Николаја, како недобронамерно говори Амфилохије. Подиже владика Артемије манастир да се у њему склони авва Јустин кога Амфилохије, Атанасије и Иринеј прогнаше са Богословског факултета у Београду, кога прогоне и даље из Српске православне цркве. Мошти му ископаше, али предање његово закопаше. Подиже владика Артемије манастир где ће се чувати вера Јустинова и Николајева, где ће се њихова догматика читати, њихове песме појати и, што је најбитније, – њихова вера православна чувати. Зато се Амфилохије уплашио, јер је видео да ће народ од сада на поклоњење оцу Јустину и светом владики Николају долазити у манастир владике Артемија, јер они сада тамо живе, тамо је њихов дух, њихово предање, са њиховим драгим и верним духовним чадом, епископом Артемијем.

После свих оваквих грубих речи и неистина, Амфилохије без имало стида и зазора завршава ову своју беседу са лажним вапајем: „дођи брате Артемије!“ Поставља се питање, да ли би иједан нормалан човек дошао да попије кафу, а камоли да служи литругију са човеком који би му упутио овакве ужасне речи и оптужбе, какве је Амфилохије упутио владици Артемију? Наравно, не би. Нити је Амфилохије имао искрену намеру у том позиву, то је само био део његове наивне сценографије и још наивније и непримереније глуме, којим је само створио материјал за нови медијски линч и нову лавину клевета на рачун владике Артемија.

На крају митрополит у једнако неискреном тону позива да не буде ни „амфилохијеваца, ни артемијеваца ни јустиноваца“. Од свега набројаног, једино му можемо гарантовати да „амфилохијеваца“ сигурно неће бити, јер човек коме деценијама „свака капа одговара“, до те мере да је остао сам без идентитета, не може имати своје духовне наследнике, који би се идентификовали са њим. Јер једино што је стално и непроменљиво код Амфилохија јесте његова несталност и променљивост ставова о свему „како ветар дува“. Имена људи који су се у овоме животу у камелеонском стилу трудили да буду подобни свакој власти над собом, умиру заједно са њима, јер такве народ нема по чему доброме памтити, сву своју „славу“ и све добро примили су у „овоме животу“.

После свега наведеног у овој анализи и реаговању на скандалозну беседу митрополита Амфилохија, човека који за сваку прилику има „друго лице“ и „другу причу“, али своју недобронамерну ћуд не мења, остаје само велика туга над нама као православним народом. Јер, колико смо то грешни када је Бог допустио да у Српској православној цркви буду пастири попут митрополита Амфилохија, човека коме је оруђе делања не истина, већ неискреност? И куда такви људи воде себе и поверену му паству? У Царство Христа, вечите и оличносњене Истине? Не, сигурно. Зато, остаје само да оплакујемо нашу грешност и да тугујемо над нама као православним народом кога Бог овако и оволико кажњава, јер је заиста највећа казна имати овакве, неправославне и неискрене пастире у Цркви, али и туга због самог митрополита Амфилохија, јер, какав изговор ће имати човек, тврдоврати екумениста и издајник вере, који је за старца имао светитеља Јустина, највећег православног анитекуменисту и богослова?

Ова наша туга се умножава „лавовском риком“ Амфилохијеве савести, када се пита „ко ће ову рану зацелити“? А раном назива прогон који он сам врши над владиком Артемијем. Стид му не да да изрекне своју мисао до краја, ми ћемо овом приликом уместо њега: „како ћу умрети са сазнањем да сам ја направио рану јереси и „зле крви“ на телу Српске православне цркве, да сам каиновски гонио свог брата и авесаломски издао свог духовног оца?“

Био је свети Јустин велика душа, зато је „зацељивао ране“ на Телу Цркве, својом речју, својом молитвом, но данас у сабору архијереја Београдске патријаршије седи превише ситних душа, да би се такав бољитак у Српској православној цркви очекивао. На нашу велику жалост. То показује и „утицајни“ митрополит Амфилохије који се у свом беседништву спустио на исти ниво на коме је већ годинама његов брат епископ Атанасије, то је ниво који не приличи ни поштеном човеку, а камоли хришћанину и епископу. Заборавила су ова двојица да је у православном беседништву пре свега потребна елементарна култура јавног обраћања, која подразумева одговорност у јавном изношењу својих ставова, а обавезује и на одсуство неискрености, изношења неистина, лицемерја, недобронамерности, патетике и наивне глуме, која не приличи ни њиховим годинама, нити чину који носе. Но, често људи заједно са образом изгубе и разум, па вођени гневом и мржњом говоре и беседе попут Амфилохија и Атанасија. Јасно је да тиме пре свега говоре о себи и то много више него су тога свесни.

Да, Амфилохијева овогодишња беседа у Ћелијама је његова својеврсна „лабудова песма“, зна да неће довека живети, а тешко је и умрети са теретом издаје духовног оца и духовног брата. Зна Амфилохије да ће пре или касније морати да клекне пред својим братом Артемијем и пред кивотом свог духовног оца, па замолити опроштај, зна да је то једини пут да умири своју савест, ако је од ње шта остало. Уколико то митрополит Амфилохије уради, верујемо да ће његове беседе над кивотом светог Јустина бити повод нашег радовања, а не туговања, као сада.

Но, наде за тим је на жалост све мање, као што је све мање и времена, док екуменистички, амфилохијевски, атанасијевски и иринејевски апокалипсис у Српској правосланвој цркви и даље траје.

Остаје нам само да јовановски и откривењски говоримо: „Да, дођи Господе!“

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

—————————————————————
[1] А „оградио се“ зато што одлуке Критског лажног сабора нису у довољној, екуменистичкој и проватиканској мери, јасно истакли да је Ватикан „Црква“, како то Амфилохије и Иринеј Буловић мисле и у срцу неправославно верују.