ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Инфо служба
Слава и част српских јунака Великог рата
Часни и преподобни оци, драга браћо и сестре,
Окупили смо се данас на овом светом месту да се поклонимо жртви гучевских јунака – храбрих српских војника који су на овим просторима, крајем 1914. године, пролили своју крв за Крст часни и слободу златну. У Небеској Србији ови верни синови Светога Саве припадају огромном јату од милион и по српских мученика пострадалих у Првом светском рату. Сви они дали су оно што је најдрагоценије на земљи – живот, ради онога што је најдрагоценије на небу – ради Небеске Правде. Из тог разлога место где су они пали није више земља него Небо; а гробови њихови нису обичне хумке него света места. Свима данас одајемо дужну захвалност и поклоњење, саборно величајући мученике српске који су својом крвљу запалили кандило наше слободе.
Србија је тврђава Божија сазидана од костију безбројних мученика. Ово свето место, ова гучевска кула стражара Србије, љубоморно чува кости многих српских јунака. И њихове душе су овде Духом Светим невидљиво присутне. Зато бих ја на овом светом месту најрадије молитвено ћутао – тако бих много више рекао и својој души највећу утеху дао. Али, покренут на беседу руком ваше љубави, ја ћу промуцати пригодну речу у славу Божију и у славу српских мученика Великог рата, док ће у дубини моје душе све време треперити воштаница само једне мисли: Нека им је слава и хвала.
Бог је наш народ поставио на граници између истока и запада. Дао нам је кућу на најопаснијој раскрсници и поставио за чуваре најсудбоносније капије. Зато је наша историја управо историја страдања за Крст часни и слободу златну. Наше место под сунцем прескупо смо платили. Та цена је – море мученичке крви. Само је Први светски рат скресао скоро трећину бујних грана српског народног дрвета. Овде и анђели плачу и најокорелије срце задрхти. У опустошеној Србији су се после 1918. године могле формирати „читаве дивизије“ од тешких инвалида, а око 500.000 малишана остали су сирочад без храниоца. Тако велике жртве, у поређењу са бројем становника, није имала ниједна друга држава. Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија. Толика је љубав Божија према нашем народу, јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима (Јев. 12, 6). У таквој голготи наш народ није похулио на Бога него је заједно са многострадалним Јовом на ратном ђубришту говорио: „Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов. 2, 10), и: „Учинио је Бог од мене причу народима и постао сам бубњање међу њима“ (Јов. 17, 6). Или се давидски смирено молио: „Помилуј ме Боже по великој милости својој и по обилном милосрђу Свом очисти безакоње моје“ (Пс. 50), и: „Покрио си нас сенком смрти; убијају нас за Тебе сваки дан; поступају с нама као с овцама кланицама. Устани Господе, немој нас одбацити за свагда!“ (Пс. 43, 24).
Узроке рата смо увек тражили у својим гресима и само себе осуђивали. Ово нећемо срести код других народа.
После шибе Великог рата, која је стресла греховну прашину са народне душе, Господ је показао милост своју а српски народ је клицао Господу: „Прођосмо кроз огањ рата и воду од суза и извео си нас у починак“ (Уп. Пс. 65, 12). Народно дрво после рата није се осушило него је пустило нове гране. Крв српских мученика и сузе народне залили су га и оживотворили. Још једном је потврђена истина: Добровољно страдање за веру и отачаство не доноси пропаст народа него процват у миру и благостању. Издаја пак вере и отаџбине ради грешног компромисног мира доноси пропаст народа, тј. губитак и земље и Неба, и тела и душе народне.
Имајући то на уму српска народна душа је у најтежем тренутку Великог рата, после албанске голготе и непријатељске објаве да Србија и српска војска више не постоје, објавила свету: „Боље је сви да умремо као слободни људи него да живимо као робови“. Ова реч српске народне душе, изречена устима председника владе Николе Пашића, тада је одјекнула широм света и потресла је савести свих слободних људи. Она и данас, када нам прети пропаст због издаје вере и отаџбине, мора снажно да одјекне у савести свих слободних Срба, првенствено у савести данашњих српских духовних и народних вођа.
Српски војници, хероји Великог рата, те чисте и просте душе из намученог српског народа, били су пре свега борци за света начела Светог Православља. Они су претпоставили Небеско царство земаљском. Жртвовали су оно што је најдрагоценије – своје животе, и тиме показали и доказали љубав према Богу и своме роду и то љубав од које нема веће, да ко живот свој положи за ближње своје(Јн. 15, 13), по речи Господњој. Своју жртву држали су за високу почаст а не за дужност. Томе их је љубав научила.
У миру су живели у Богу и за Бога а у рату су радосно умирали за Бога. Мир су поимали као службу Богу а рат као жртву Богу. У рату су бранили своје без похлепе за туђим. При томе српски војници нису бранили отаџбину као обични земљишни посед него су бранили отаџбину као свету земљу натопљену крвљу предака и сузама монаха и намученог народа. Бранили су отаџбину као ризницу божанску у којој су похрањена бесцен блага: Света Вера Православна, Света Правда, Света Истина Христова, Свете цркве, манастири и ћивоти светитељски, чојство, јунаштво, обичаји, рукотворине, умотворине, споменици и гробови отаца. Ове вредности заиста немају цену за крстоносни српски народ коме је кроз историју погибија увек била питање живота, а смрт одраз вере у васкрсење.
Српска војска је победила моћну аустоугарску војску у Великом рату јер је Господ ратовао за њу. Речи Господње: „Мој је рат. Ја сам Господ над војскама. Ако извршујете заповести моје и држите у светињи име моје, ја ћу ратовати место вас“, испуниле су се на нашем народу јер је он држао светињу и у миру и у рату. Верност Богу, верност роду и поклич у борби: Сила је моја и песма моја Господ (2 Мој. 15, 2) – ето троједног извора снаге српске војске, ето победоносне праћке српског Давида у борби против снажног аустроугарског Голијата.
Наш народ и нашу војску поштовали су и савезници и противници. Ево изјава које то потврђују:
Француски генерал Франше д’Епере, одушевљен квалитетима српских војника, најжилавијих ратника које је видео светски пожар, готово песнички се питао: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, тим истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“
Немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен је својим војницима пред одлазак на српски фронт поручио: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег.“
При свему, српски народ је и према непријатељима у рату показивао самилост. О томе швајцарски добровољац српске војске доктор Арчибалд Рајс сведочи:
„Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико пута сам, тако, у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе који су им спалили куће и масакрирали жене и децу злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа. Народ вам је поносан, али не и охол.“
Нагласимо на крају да српски војници и данас утичу на живот свога народа. Као мученици они имају велику слободу пред Господом. Њихова улога у животу свог народа неупоредиво је већа од улоге многих који данас у телу и само телесно живе. Њихове очи су упрте у нас и траже да виде добре плодове своје жртве, траже да виде наш богоугодни живот, тј. да стојимо у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1). Траже да виде оно што њих као становнике Неба весели тј.:веру неупрљану јересју, наду, љубав, правду, истину, милост, кротост, уздржање, пост, молитву и друге јеванђелске врлине. Траже да виде одлучност у одбрани Свете косовско-метохијске земље и сваког другог педља свете српске земље натопљене крвљу њиховом. Ово су најлепши споменици њиховој жртви и најбоља захвалност. Када их нађу они се моле Богу да благослови народ њихов и Господ га благосиља. Али, ако сагледају грехом упрљану слободу вапију Вечном Судији за правду. Тада се ми налазимо као дужници који не отплађују свој вечни дуг. Тај дуг има особину да расте са квадратом времена. До које мере? До мере народног банкрота у новом рату, од чега нека би нас Господ сачувао.
Из тог разлога су наша данашња литија, парастос и академија само две лепте које смо руком љубави приложили у хазну отплате нашег вечног дуга према српским херојима. Остатак марљиво отплаћујмо чистим животом у скупо плаћеној слободи, често се сећајмо њихове жртве и свесрдно говоримо:
„Хвала Вам, браћо наша, српски официри и војници, српски мученици. Молите се Богу за нас да нам да снаге да победимо сва искушења нашег времена, да будемо ваши достојни потомци, да наш живот у слободи буде у Христу и за Христа.“ Њему нека је слава и власт, царство и сила, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
