Хорепископ Наум: Велики рат је учинио да читава Србија буде Ново Косово

У наредном прилогу доносимо слово Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског г. Наума на Академији одржаној на Гучеву 7. 9. 2024. поводом 110. годишњице Гучевске битке.

Хорепископ Наум: Велики рат је учинио да читава Србија буде Ново Косово

Преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре,

И ове године нас Гучево, својим светим магнетизмом, привуче к себи да се још једном смирено поклонимо свештеној жртви српских војника који животе своје положише на олтар отаџбине у славном Гучевском боју, том драгом камену у венцу херојских подвига српске војске у Великом рату.

И ове године са побожним страхом и молитвеним трепетом полажемо тробојку и венац на споменик бесмртним гучевским јунацима. Наша тробојка је саткана од литије, парастоса и ове академије, а наш венац је венац славе исплетен од небеских ружа похвалних и благодарних речи у славу Божју и част српских бесмртника.

И ове године присећамо се велике жртве, храбрости, подвига и Голготе српских војника у Великом рату и са свештеним миром у души једнодушно кличемо: Слава им и хвала!

Слава вам и хвала мученици српски што сте својом крвљу проливеном за веру и отечество додатно осветили српску земљу. Ваша жртва светли и данас неугасивим сјајем и светлеће док је сунца и месеца и заувек ће бити уклесана у свенародно сећање.

Слава вам и хвала синови муке што сте Крстом и оружјем одбранили част крстоносне отаџбине своје и тако потомцима постали непресушни свети извор верности и љубави према Богу и роду. Ваша епопеја је постала допуна наших гусала.

Слава вам и хвала најсјајнији витезови Крста и жртве дужности што сте небу и земљи показали своје неугасиве буктиње: светосавско богољубље и родољубље, светосавско чојство и јунаштво, и тако постали свети и светли примери који ће се вековима преносити с колена на колено.

Историја Срба је повесница јада. Српска поља су гробнице најбољих српских синова. Велики рат је донео највећи број српских гробница и учинио да читава Србија буде Ново Косово. Са њега је у Небеску Србију узлетело јато од 1.200.000 нових српских мученика, нових сведока Васкрслог Господа Христа и српског непоклека у историји. То су највећи губици икада које је нека држава, пропорционално броју становника, претрпела. Свака друга мушка глава посечена је у вихору крвавог рата који није био обичан рат него борба на живот и смрт, света борба против сатанске мржње и гордости, против непријатеља Крста.

Аустроугарски, немачки и бугарски завојевачи насрнули су на Србију да је збришу са лица земље и униште Божји српски народ. Десетоструко јачи непријатељ је био демонски суров не само на фронту употребљавајући забрањену експлозивну муницију и убијајући заробљене здраве и рањене војнике, већ и према цивилима, убијајући заробљене старце, жене и децу на крајње свиреп начин. Моћна аустроугарска војска је у својој голијатској надмености мислила да ће рат са Србијом бити „само једна лака шетња до Ниша“. Грдно се преварила. Малени српски народ, тај најновији Давид, само са праћком вере у Бога и правду Божију, устао је на гордог Голијата и убио га, доказавши још једном вечну истину да је правда јача од силе. Била је то блистава победа српског, светосавског национализма, који сматра Бога и Божју правду за своју највећу светињу и најузвишенију вредност.

После рата име Србије је заблистало као најсјајнија звезда на небу светске историје и свету открило светолазаревско јунаштво и храброст једне богољубиве и родољубиве војске до тада непознате и непризнате. Српски војник, тај сељак са нажуљаним и грубим рукама, постао је горостас у светској војничкој историји а српски народ у целини, својом светом жртвом за Крст часни и слободу златну, храброшћу, честитошћу и хуманошћу, исткао је најлепши ореол славе којим се Србија имала закитити и дичити. Да, српска слава, величина, сјај и бесмртност није у сили, сјају и богатству овога света, у „свијетлом оружју“ већ у сили и сјају свете жртве за непролазне небеске идеале, у срцу које је спремно да страда за Веру и отечество, јер

„Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“.

Сви светски лидери, били они савезници или непријатељи, дивили су се српском народу.

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, о улози Србије у Великом рату изјављује:

„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“

Велико поштовање и почаст српском народу одао је Маршал Франше д’ Епере речима:

„Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих.“

Норвешки пуковник Карстен Ангел пише:

„Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

„Штета што тај мали народ није мој савезник”, рекао је о храброј српској војсци немачки цар Виљем.

Српски војник у Великом рату није био убица и отимач, већ бранитељ. Знао је српски војник да, бранећи отаџбину, брани не комад голе и убоге земље него свети кивот који чува свету веру православну и обичаје народне, цркве и манастире, мошти светитеља и крајпуташе, светле празнике и смирене молитве, житородне њиве и зелене ливаде, шуме и забране, реке и језера, огњишта и гробља прадедова, шајкачу и јелече, копоран и опанак, рукотворине и умотворине народне, свежа јутра и благе заласке сунца који одзвањају песмом тежака.

Српски народ у ратним мукама није хулио на Бога него се смирено и покајнички молио за помиловање знајући да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима“ (Јевр. 5, 6). Знао је наш народ да

„Крст носити нама је суђено,

страшне борбе с’ војим и с’ туђином.

Тежак вијенац, ал’ је воће слатко.

Васкрсења не бива без смрти“¹.

Знао је наш народ свој пут те је устима свог песника, богољуба и родољуба Алексе Шантића поручио безбожном непријатељу:

„Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,

И силни, као планинска ријека,

Сви ћемо поћи преко оштра кама.

Све тако даље, тамо, до Голготе,

И кад нам мушке узмете животе,

Гробови наши бориће се с’ вама!²

И заиста, гробови српских јунака су непобедиви. Њихова сила је сила мученика који имају највећу слободу пред Господом. Само због њихових молитава и жртве ми побеђујемо наше видљиве и невидљиве непријатеље и опстајемо као Христов и слободарски народ.

Због тога са страхом и трепетом поклонимо се њиховој жртви и љубави, коју Господ назва највећом, и потрудимо се да будемо њихови достојни потомци. То ћемо бити ако од њих даровану слободу користимо за службу Богу и роду а не за службу греху и ђаволу.

То ћемо бити ако, као и они, будемо неустрашиви војници Христови којима је пост – непробојна барикада, молитва – неуништиво митраљеско гњездо, покајање – несавладива бусија, добра дела – моћна авијација, Литургија – нуклеарно оружје.

То ћемо бити ако се боримо против свејереси екуменизма онолико колико се данас боримо против „Рио Тинта“.

То ћемо бити ако се боримо за чистоту душе онолико колико се данас боримо за чистоту животне средине.

То ћемо бити ако се боримо за небо и непролазне вредности онолико колико се данас боримо за земљу и пролазне вредности.

То ћемо бити ако наше славне победнике у ратовима славимо онолико колико данас славимо наше олимпијске победнике.

То ћемо бити ако се чувамо од злочина и греха макар онолико колико се ових дана чувамо од тропских врућина.

Заборав жртве српских војника Великог рата и свих других ратова јесте врста злочина и велики грех. Не будимо његове жртве и саучесници.

Како чинили тако нам Бог помогао!

Догодине у Призрену!

———————————