Хорепископ Наум: Видовдан у српском народу, некад и сад

У наредном прилогу доносимо предавање Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума на тему  „Видовдан у српском народу, некад и сад“. Предавање је одржано на овогодишњој Видовданској академији у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву.

Инфо служба

Видовдан у српском народу, некад и сад

Ваша Преосвештенства, преподобни и часни оци, преподобне матере монахиње, драга браћо и сестре, помаже Бог!

Нека је слава и хвала Богу што нас је данас благословио још једним благодатним видовданским саборовањем у егзилу, осмим по реду. Нека је благословен и овај свети дан – Видовдан који нас својим светим магнетизмом сваке године привлачи к себи и својом светом топлотом загрева љубављу према Крсту часном и слободи златној, према небеским непролазним вредностима.

Косово и Видовдан су централни догађаји наше историје и увек су имали пресудну улогу у историји и култури српског народа. Они су симболи нашег опредељењa за духовно и вечно у односу на земаљско и пролазно. Због величине жртве и улоге у спасењу српских душа, Косово и Видовдан је немогуће речима објаснити и узвеличати. О њима најбоље говори побожно молитвено ћутање. И ја бих данас најрадије на тај начин беседио. Но, бојећи се да не изневерим ваше очекивање, ја ћу мало промуцати на ову извишену тему док ће у дубини моје душе треперити воштаница благодарне молитве: слава им и хвала!

Видовдан је најречитија српска реч. Она је апостол српског богољубља и родољубља, тумач Крста часног и слободе златне. Благо Србину који у дом своје душе с љубављу прими овог светог апостола и тумача. Радоваће се са децом светосавском занавек, уписаће се у Божју књигу живих.

Видовдан је и српски Илија громовник који неуморно буди савест свих Срба кроз векове и упућује на службу Богу и роду. Тешко оном Србину ко презре овог светог пророка. Истребиће се из народа светосавског занавек, избрисаће се из Божје књиге живих.

Свети Сава је дрво нашег народа засадио у врту Божјем – Цркви. Свети Великомученик Кнез Лазар и Косовски мученици залили су га својом крвљу и учинили многоплодним. То дрво и данас рађа крупне плодове – свете мученике и светитеље Божје, попут светих мученика Харитона Косовског и Стефана Метохијског, Светог Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског. Нека би дао Бог да ово свето дрво крупне плодове Богу доноси до краја света и века.

У златној Немањићкој епохи имали смо слободу, царску моћ, сјај и круну. После Косова изгубили смо све ово и запали у петвековне  окове за Христа. Постали смо сужњи Христови. Ове окове је српска народна душа, по угледу на Апостола Павла, сужња Христовог, више истицала и хвалила него царску круну у слободи, стога и опевала Косово далеко више него златну Немањићку епоху.

Срби су и пре и после Косова водили бојеве и ратове за веру и отечество. Косово и бој на њему издваја се од свих бојева и ратова Срба по томе што су Срби пошли у бој са жељом да у боју погину мученичком смрћу за Царство небеско и да одбране земљу и народ. Борба честитог кнеза и Косовских мученика била је пре свега борба за Небо а не за земљу, борба за душу а не за тело, борба за небеску славу а не за прашину. Видовдан је стога наша велика духовна победа, а Косово, од Видовдана 1389. године, није више обични земљишни посед него величанствени жртвеник српског народа и светиња над светињама која нема цену и због тога никада не сме бити предмет земаљске трговине.

Разлог са кога је честити кнез себе и свој народ привео на Косовску жртву чисто je јеванђелски. Дат је у народној песми и гласи:

Земаљско је за малена царство, 
А Небеско увек и довека.

Жртва честитог Kнеза и великомученика Лазара била је жртва за Христа и том жртвом је он у потпуности остварио светосавски свенародни идеал и програм:

„Све за Христа – Христа ни за шта„

а српску народну душу надахнуо да ускликне:

„Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно.“

Због тога је Косово наш најпотреснији догађај, најтрагичније надахнуће и најмудрији учитељ. Оно нас учи да је слабост Божја јача од људи (1. Кор. 1, 25) и да Бог влада царствима. Учи нас да су животне невоље огањ који нас духовно кали и да је за малена, да је боље ропство са Христом него слобода без Христа.

Својом жртвом за Христа Косовски мученици задобили су венце небеске славе, примили су оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође (1. Кор. 2, 9). Као мученици имају велику слободу пред Господом и непрекидно се моле за свој народ. Ови непобедиви небески војници су сада наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо њихову жртву и подражавамо их у вери, љубави и крстоношењу, а тужиоци ако нам омили земаљско царство, те станемо трговати њиховом жртвом или светињом заливеном њиховом крвљу.

Ми данас славимо Светог Кнеза Лазара и Косовске мученике и величамо њихову жртву. Добро је, корисно и похвално такво славље и величање, али само ако се трудимо да им подражавамо, ако смо верни Косовском завету. Нажалост, данас је много Срба којима је хвала и слава мученичка само на устима док их се делима одричу. Та дела, или боље рећи недела, јесу издаја светосавља ради лажне екуменистичке љубави и продаја Косова ради уласка у Европску унију, ради земаљског мира и благостања. Верски и политични прогон Епископа Артемија и његовог монаштва је само једна карика у ланцу издаје вере и отачаства.

Величати Светог Кнеза и Косовске мученике а не ићи њиховим путем, путем православља и крстоношења, дело је лукаво, достојно презрења. Продавати Косово – свету земљу натопљену мученичком крвљу и сузама сиротиње раје, земљу окићену црквама и манастирима у којима почивају мошти тих истих мученика и краљева српских, земљу препуну гробова српских, дело је злочиначко. Оба дела јесу хула на Светог Цара Лазара и Косовске мученике, пљување на крв мученичку, призивање проклетства на читав народ. Оба дела јесу богохулство јер Господ рече: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће мени учинисте“ (Мт.25,40).

Данашњим српским богохулницима, најновијим Бранковићима, било да су на власти или у опозицији, било да су у Цркви или ван ње, поручимо са ове духовне осматрачице, барајевске куле стражаре: Страшно је пасти у руке Бога живога (Иса. 33, 14) и још: Будите свесни да издајом вере и продајом Косова српски народ, на небеску тужбу Косовских мученика, губи и земаљско и небеско царство, а ви душе своје. Да не да Бог!

Рецимо им и ово: И ми смо за референдум о Косову али под условом да се уважи глас домаћина наше куће Светог Симеона Мироточивог и домаћина наше Цркве Светог Саве, и љубљеног Светог Кнеза Лазара, и свих мученика српских од Косова до Светог Харитона Косовског и Стефана Метохијског, који дадоше свој глас својом жртвом, и који се тиме уградише у темеље наше куће, као и свим Србима из Небеске Србије чије је број као песак морски.

Ја сам уверен да би такав референдум, огромном већином гласова, потврдио наш став о актуелној невољи који гласи: О Косову нема преговора ни по коју цену, па макар сви данашњи Срби гласали супротно. Оно је наше било, јесте и остаће занавек. Наше светиње, задужбине царске, крв мученичка проливена на Косову и гробови су наше вечне тапије. О светињи се на преговара. Светиња и колевка се не продају. Мајком и сопственим срцем се не тргује.

Српски народ из Косова црпе животне сокове, надахнуће и небеску храну као косовски божур своје животне сокове из мученичком крвљу натопљене косовске земље. Косовски божур расте само на Косову и Србија само са Косовом може бити жива, духовно и физички напредовати. Без Косова она ће се брзо сасушити као што се божур сасуши када се истргне из косовске земље.

Браћо и сестре, очи свих Срба из Небеске Србије данас су упрте у нас. Желе да виде коме ћемо се царству ми приволети: небеском или земаљском, Небеској Србији или Европској унији. Желе да виде да ли ћемо целивати  Крст часни или шаку еура, да ли ћемо изабрати живот или смрт. Ја вас архипастирски преклињем и молим: Изаберимо живот, останимо верни својој историји и својим светим прецима који су у ропству Крст часни трпељиво носили, а у златној слободи Богу служили. Зажелимо свим срцем улазак у царство јеванђелских вредности а не улазак у Европску унију, ту савремену робијашницу народа. Иштимо најпре Царство Божје, и правду његову, а Бог ће нам све остало додати, по свом нелажном обећању (Уп. Мт. 6, 33). Нека нам Косовски завет буде звезда водиља а приземни слоган „Европа нема алтернативу“ – предмет гнушања. Само тада ћемо бити благословени од Господа и наших светих предака. Само тада ће нам живот бити радост и светлост. Само тада ће српска народна душа и за нас ускликнути:

 „И вољаху Царству небескоме…“

И ово да нам буде знано: Наш народ неће одржати у животу ни бројност, ни земаљско богатство, ни било који политичар или политички програм, већ светосавски и светолазаревски дух. Дух је оно што оживљава; тело не помаже ништа. Речи које нам говоре Свети Сава и Свети Кнез Лазар, дух су и живот су (Уп. Јн. 6, 63). Васкрсење Србије се неће десити уласком у Европску унију него изласком из земље греха, тј. када Богу принесемо лично и свенародно покајање, молитву и љубав.

Бог отаца наших, Бог Немањин и Савин, Бог Стефанов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, Бог Николајев и Јустинов, Бог Харитонов и Стефанов, нека нам ово небеско благо подари у изобиљу. Када оно испуни ризнице нашег срца добићемо на земљи Србију цара Душана а на Небу Србију Цара Лазара.

Господ да нас помилује и спасе молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и светих Отаца наших. Амин. Амин. Амин.

Нека је сретан и благословен празник свима!

Догодине у Призрену!