Хорепископ Николај: О Светој Тајни покајања и исповести

У наредном прилогу доносимо транскрипт предавања Његовог Преосвештенства Хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја на тему: „О Светој Тајни покајања и исповести“. Предавање је одржано на Сабору архијереја и настојатеља епархије рашко-призренске у егзилу, у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, 26. новембра 2019. године.
 

 

 

 

 

 

O светој тајни покајања
и исповести

Покајте се јер се
приближи Царство Небеско (Мт. 4, 17)

Једна од седам Светих тајни наше Цркве, јесте исповест, тј. Света тајна покајања и исповести. Свети оци називају покајање обновом крштења или другим рађањем од Бога. Ову Свету тајну установио је сам наш Господ Исус Христос, рекавши својим ученицима: Примите Дух Свети, којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се (Јн. 20, 22–23). Тако је установљено и то право „опраштања и задржавања“, људима који се кају и исповедају. То право преносило се од Апостола Духом Светим на све њихове наследнике – епископе и свештенике, до дана данашњега и преносиће се до свршетка века. Св. Исак Сиријски каже: „Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже, и тим вратима улазимо у милост Божију“.

Свето Крштење даје благодат отпуштења првородног греха, који наследно носе сви људи рођени после Адама. Зато они који су крштени у Име Свете Тројице добијају отпуштење својих прошлих и садашњих греха.

Пошто људи, по својој слабости, настављају да чине грехе и после Светог Крштења – то они кроз Свету Тајну Исповести примају „Друго Крштење“ и бивају очишћени од греха учињених после Светог Крштења. Грех, сваки грех има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од Неба, од вечног живота и да нас баци у пакао, у вечну смрт. Грех је кад неко мисли, говори или дела оно што Бог забрањује својим заповестима, или кад не мисли, не говори и не чини оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је не само преступање заповести Божијих него и неиспуњавање и вршење истих. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра.

Душа људска окамењена је грехом и отпавши од Љубави Божије изгубила је свој мир, павши у таму и свако зло. Она није у целости сачувала Образ Божији, већ га изопачила (ум се помрачио, срце се окаменило, воља се раслабила), а Подобије Божије изгубила – уподобивши се ђаволу. Човек је дубоко пао и постао туђ Богу, Творцу и Саздатељу своме. Тако је пао у идолопоклонство, приволео се свакојаким пороцима и страстима плотским и духовним, помешао се са светом, постао роб пропадљивости и греха, и тиме навукао на себе проклетство, свакојаке болести, невоље и муке, и на послетку смрт привремену и вечну. Ђаво, који се погордио против Бога, и у мислима устао на Творца, учинио је људски род удеоничарем своје гордости и злобе. Он се увек труди да човека испуни злобом и учини га нечистим у помислима, осећањима, речима и делима, и тако га одвоји од Бога навек века. Тако је човек услед немара и неблагодарности, пао у грех непослушања и гордости окусивши од забрањеног плода са дрвета познања добра и зла. Наиме, Адам је отпао од Дрвета Живота (које је Љубав Божија). Љубав је Царство, њу је Господ тајанствено обећао апостолима, да ће је окусити у Царству Његовом.

Ђаво настоји да непрестано изазива хулу у нашим помислима и греховним жељама на сва дела Божија; да читав живот наш изопачи, разврати, понизи и учини бесциљним, недостојним Творца и Бога, пленом ђавола. Велики труд човек треба да улаже и свакодневно се бори, да побеђује замке ђавоље, да би усрдно творио Вољу Божију и спунио своје назначење – сједињење са Богом у правди и светињи и благовање вечно. Зато је речено да је тесан пут што води у Живот и мало их је који га налазе, и обрнуто, широк је пут и широка су врата што воде у пропаст (Мт. 7, 13–14). И зато ко од људи благоразумних и трезвоумних неће заридати и заплакати због грешног живљења свог пита се Св. Јован Кронштатски.

„Колико је на земљи неправде, отврдлости срца, користољубља, гордости, частољубља, скверних забава и пировања, раскоши, таштине, презира, неосетљивости – према туђој несрећи и беди, болести и јаду; колико лукавства, колико неуздрживости, пијанства, породичног издајства, блуда, безверја, маловерја, роптања, очајања, самоубистава и убистава и свакојаког зла. Земаљски живот ми се повремено чини попут ада. Ево шта је учинио и чини грех, и како ђаво пакосно поступа са онима што му се повинују (пише Свети Јован Кронштатски). Ђаво је ужасно изопачио људску природу кроз грех, давши човеку свој помрачени ум, нечисто срце, нечисте жеље, лукаву и злу вољу, лукаве очи и слух и сва чула телесна, и тако читаву људску душу оденуо у своју нечистоту и смрадну одећу греха.

 

О ПОКАЈАЊУ

Покајање је друга Благодат и рађа се у срцу услед вере и страха Божијег. Покајање је срце скрушено и смерно
(Св. Исак Сиријски).

Све зле страсти имају једну главу која се назива злобом непријатељске силе, а врлине имају једну мајку која се зове страх Божији јер покајање се састоји у удаљавању од греха. Но, грех није један, већ се читав стари човек назива грехом. Свет је простор греха; свет је испуњавање телесних прохтева; свет је мисао да ће се у овом свету заувек остати; свет је веће старање о телу нето о души; свет је хваљење оним што ће се на крају оставити (Ава Исаија).

„Пријатељство према свету непријатељство је према Богу.“ (Јак. 4, 4)

Цео овај свет у злу лежи – потопљен у мору греха. „Као што се велико море не може препливати без барке и лађе тако се без Страха Божијег не може достићи љубав. Смрадно море греха, које нас дели од духовног раја може се прећи на лађи покајања на којој је веслач страх. Ако пак овај веслач страха не управља лађом, на којој по мору овог света одлазимо Богу, утопићемо се у том смрадном мору. Покајање је лађа а страх његов кормилар, док је љубав Божанско Пристаниште“ (Св. Исак Сиријски).

Сваки грешник који се каје уподобљава се блудном сину из Јеванђелске приче. Кад се грешан човек, успаван грехом пробуди и дође себи, као блудни син који је блудно расуо свој удео, најзад је пасао свиње, и пожелео да се нахрани свињском храном. Блудни син се покајао за оно што је учинио, схвативши да у гресима нема ситости, већ да се човек све више распаљује што их више чини. Кад се покајање коснуло његовог срца, он није одлагао, већ се одмах вратио оцу своме са смирењем, оставивши све своје телесне жеље. Јер је веровао да је отац његов милостив и да му неће замерити за оно што је учинио. Због тога је отац одмах наредио да му дају одећу чистоте (најлепшу хаљину), и залог синовства – прстен. Тиме је Господ Христос у причи нагласио да је потребно да најпре оставимо свињску храну, ако хоћемо да му се обратимо.

 

О томе какву штету своме спасењу наносе они који греше са надом да ће се исповедити и покајати

(Св. Никодим Агиорит)

 

О покајању палог човека (на свој начин светоотачки и светопредањски) у својој књизи: Слово о покајању дивно пише Св. Никодим Агиорит. Наиме, он обраћа пажњу на један обичај код многих људи који исповедају своје грехе код духовника, а које су учинили прелашћени варљивом надом да ће се за њих исповедити и да ће од Бога добити опроштај. Због ове лукаве и варљиве наде многи хришћани су духовно погинули. Сматрали су да је излечење њихових грехова лако – па је довољно само духовнику на исповести рећи (набројати) грехе, које су починили, и да за њих приме благу епитимију, умире своју савест, као да су испунили сваки дуг, не знајући да тако трпе вишеструку штету.

Први губитак (штету) коју себи наносе они што греше с надом на покајање јесте огромно мноштво грехова које они чине, надајући се да ће им све то бити опроштено. Због такве површности и лажне наде лако падају у све нове и нове грехе, несвесно се служећи исповешћу и покајањем као поводом за грех, а милосрђе и доброту Божију, који представљају узрок њиховог спасења, они чине узроком свога пада и погибије. Чудно је то, како многи хришћани не виде очигледну превару ђавољу.

Други губитак (штета) коју себи наносе они што греше са надом на покајање и исповест – јесте каквоћа и прекомерност грехова које чине они, с лажном рачуницом, говорећи како ће се исповедити, греше без икаквог устезања и падају у све дубљу и нечистију прљавштину греха. А Бог види и не заборавља њихово лукавство, кажњавајући их кад дође време. Св. Исак Сиријски је рекао – да онај који са надом на покајање, пада у поновне грехове, лукаво поступа, и умреће неочекивано, не удостојивши се покајања којем се надао.

Трећи губитак (штета) оних који себи наносе што греше са надом на покајање и исповест јесте свесни презир према своме спасењу и према свим заповестима Господњим, а који се јавља после сагрешења. Јер од мноштва и тежине грехова, достижу крајњу злобу; ум им се помрачује, срце окамењује и они више уопште не броје грехе. Чак почињу да се њима наслађују и хвале, и не желе више да се исповеде, нити да се покају. Греховна навика им се претворила у особину а особина постала као природа, учинивши им срце тврдим као камен и неосетљивим за покајање и исправљење. И тако ти несрећници умиру као непоправљиви и непокајани.

Видите ли, колику штету, колику погибију проузрокују себи они који греше са лажном надом да ће се исповедити и покајати. Лек од такве лажне наде је усрдна молитва Господу да узме из срца тих људи ту лажну и варљиву наду и да их просвети својом Благодаћу да познају да је та нада она иста ђавоља превара којом је он обмануо наше прародитеље у рају. Сви они који тако чине не знају уопште ни шта су исповест и покајање и остају и даље у тој великој заблуду.

 

О томе да су за покајање потребне четири ствари

 

Свети Никодим Агиорит о покајању говори на свој начин, светоотачки и светопредањски. Наиме, он говори о томе како је тешко човеку грешнику ослободити се од греха. Он наводи пример из обичног живота, како човек домаћин, кад хоће да засади врт на дивљем месту, он улаже велики труд и зној да би обавио тај посао.

1. Треба, да посече младице и гране дивљег дрвећа.
2. Да ишчупа корење тог дивљег дрвећа.
3. Да на месту дивљег дрвећа засади друго дрвеће, питомо и родно.
4. Да чува то дрвеће од сваке животиње и сваког противника, све док не ухвати корење и гране се разгранају и донесу плодове.

Тако су и нама за стицање истинског покајања потребне четири ствари:

1. Да посечемо младице и гране греха, односно да својом вољом и од свег срца донесемо чврсту одлуку да никада више не учинимо грех, него да се клонимо свакога дела и дејства греха, као што избегавамо смрт и сами пакао, јер гране и младице су ново делање греха. Уздржање од греха донеће нам навику да се увек молимо Богу, да нас сачува својом Благодаћу; да често помишљамо на смрт, Суд Божији и пакао, да се често причешћујемо, чувајући се од злих призора и разговора и сваког узрока греха.
2. Осим тога, потребно је не само да одсечемо гране греха, уздржањем од чињења греха, него да ишчупамо и корење греха. А корење греха су рђаве склоности, навике, страсти, тежње и греховне жеље које остају укорењене у дубини нашег срца, како бисмо престали грешити на делу. Остављено корење греха брзо може да обнови младице и гране, па се срцем поново приклањамо греху, жудимо за њим, а умом често помишљамо на грех. Као Израиљци који су телом и делањем изашли из Египта, али се душом и склоношћу срца налазе у Египту. Зато се сећају белога и црнога лука и меса египатског и чезну за тим. Тако и грешници који грех на делу заиста остављају, али не остављају и склоност према греху, и своја сећања и жеље. Грех у нама од исповести и уздржања умире али оставља у срцу живу навику и склоност. Та навика је мајка греха, и ако се не искорени она рађа нове и нове грехе. Они који хоће да истребе корење дрвећа, користе се разним алаткама и ударају секирама желећи да доврше свој посао. Тако и грешник у борби са грехом треба да учини уздржање у јелу, уздржање у сну и од сваке телесне удобности. Тако да тиме удара по срцу своме и чупа корење греха и скрушава срце своје. Свети Марко подвижник каже да је немогуће ослободити се од греха и свакога зла. Грех у срце улази са насладом, а не излази из њега без велике муке и бола. У духовном смислу, најоштрија и најбоља алатка која може да одсече и ишчупа то зло корење греха, јесте бол срца, скрушеност и жалост душе. Тај бол треба да буде толико силан, као бол мајке која изгуби сина јединца, или као бол који нам задају мачем, или великим шилом. И онда су тај бол и та туга као неке плоче које нам својим теретом притискају срце, скрушавају га, изнуравају, и тако наводе да некада испушта уздахе а некада сузе. Зато је Ава Исак рекао да је покајање срце скрушено и смерно.
3. Како да у свом срцу, уместо ранијег дивљег дрвећа, сада засадимо дрвеће питомо и плодоносно, тј. уместо греха и злобе да засадимо врлине. Уместо гордости – смирење, уместо стомакоугађања – уздржање, уместо среброљубља – милосрђе, уместо суровости – кротост, уместо плотске страсти – целомудрије, уместо зависти и мржње – љубав и братољубље и уместо преступа заповести Божијих – њихово чување и делање. Није довољно да из срца свога ишчупамо корење греха, јер је за спасење и стицање истинског покајања, потребно да простор срца обрадимо и засадимо биљем и дрвећем врлина, јер ако то не урадимо, понићи ће опет у нашем срцу трње и дивље дрвеће, односно страсти и греси.
4. Када у срцу своме насадимо све те врлине, треба их чувати док не ухвате корење, односно, док захваљујући навици не постану нашом особином, као што су раније нашом особином биле страсти и греси, док не процветају и не донесу плод спасења, истинског покајања и опроштаја наших грехова. Јер ако смо немарни, долази ђаво и сеје кукољ по њиви нашег срца, и страсти и свако зло се поново враћају у наше срце.

„Зато љубљена моја у Христу браћо, покајању вас све призивам овим словом, мале и велике, свештенике и лаике; покајању похитајмо, браћо, људи, жене, млади и старци; у загрљај покајања потецимо сви без изузетка; јер нема друге врлине која може да нас помири са Богом, изузев покајања (Св. Никодим Агиорит).

 

Који су знаци да нам је Бог опростио грехе

 

1. Први знак је тај да човек од срца мрзи грех, и да се њиме не наслађује нити му тежи.
2. Други знак, виши од првог, да се човек свога греха присећа безстрасно, односно без насладе, или туге и мржње.
3. Трећи знак, виши од претходних, јесте када се неко присећа својих грехова, и радује се и прославља Бога, због мноштва врлина које је стекао, захваљујући својим гресима, Божанском Благодаћу и покајањем.
4. Четврти знак, највиши од свих, јесте када човек из срца избаци страсне помисли греха, и да их толико савршено заборави, да га оне више и не нападају.

Плод истинског покајања је безстрасност душе; док је безстрасност душе брисање греха. Уколико немамо савршено безстрашће, него понекад бивамо узнемиравани страстима, а понекад не, немојмо примати помисли које нам предсказују опроштај. Зато браћо нека наше покајање има почетак, и нека траје до наше смрти.

„Ниједна врлина није узвишенија од покајања, нити је могуће да дело његово буде икада завршено“ (Преп. Исак Сиријски).

 

О ИСПОВЕСТИ

 

Завапимо као цар Давид: „Казаћу Господу безакоња моја“ (Пс. 31, 5).

Затим следи: „И Ти остави нечистоћу срца мог“. Тако је вапио ка Господу цар Давид – кајући се из дубине срца за два греха своја: прељубе и убиства. Знамо за грехе цара Давида и покајање из књига Старог Завета, и из Псалтира, те јединствене књиге и молитвеника своје врсте. Тако је цар Давид кроз ове покајне химне остварио блиску заједницу са Богом Свевидећим и Свезнајућим. Изливао је душу своју пред Господом, кајући се до бола и суза до краја живота свог.

Треба да се угледамо на јеванђелског цариника, који се ударао у прса своја и вапио: „Боже милостив буди мени грешноме“ и добио опроштај. Фарисеј, због уверености у своју праведност и добра дела и због презира према ближњем свом – није добио опроштај, јер се није покајао. Свети оци говоре да су то две највеће препреке и свима нама који због грехова својих желимо покајање. Пре него кренемо на исповест (код духовника, свештеника) – сетимо се ових покајника: Св. Марије Египћанке, Св. Јефрема Сирина и још многих подвижника и покајника и да са тугом и скрушеним срцем исповедимо грехе своје. Исповедаћемо се кад год осетимо потребу за то, кад нас савест изобличава и просто, кад нас греси почну пећи као жеравица. Не одлажимо покајање и исповест јер не знамо дана ни часа смрти своје. А знамо и то да после смрти нема покајања и оно: „У чему те затекнем у томе ћу ти судити.“

Господ се гордима противи а смиренима даје Благодат. Ништа као гордост тако не везује језик да не може да каже: грешан сам. Смири се пред Господом, не штеди себе, не бој се присуства човека. Откри своју срамоту да се опереш; покажи своје ране да се исцелиш; испричај своје неправде да се оправдаш. Што немилосрднији будеш према себи, то ће више милосрђа према теби показати Господ и отићи ћеш са слатком утехом да си помилован. То и јесте Благодат Господа нашега Исуса Христа, која се од Њега даје онима који се смиравају искреним исповедањем својих грехова (Св. Теофан затворник). Да би исповест била нама на спасење и боље се одвијала, треба записивати све оно што нам лежи на савести и то исповедити пред духовником.

Човек неки сав у губи, видевши Исуса паде ничице и замоли Га: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. А Господ рече: хоћу очисти се. И одмах губа спаде са њега. Тако и свака духовна губа нестаје истога часа, када покајник ничице падне пред Господа, са вером, покајањем и исповешћу. Губа духовна пада, нестаје и губи моћ над њим. Но зашто се поново враћа? Враћа се из истог разлога, из кога се враћају телесне болести. Ако не послуша лекара, опет ће непажњом, да изазове болест. Исто је и у духовном животу; треба бити трезвен, бодар и молити се, па се греховна губа неће вратити (Св. Теофан затворник).

Зато после исповести, човек треба да пази на себе, да чува своја чула и језик и да се чува од сваког греха на делу, да грех не би добио изнова подстицај и снагу. Господ је губавцу заповедио да испуни све што је по закону, а то значи: након исповести покајник треба да прихвати епитимију и доследно је испуни, јер се у њој скрива велика заштитна сила. Ако покајник понови грех свој, значи да покајање није било потпуно, или се није држао опрезно, или је попуштао себи. Буди одлучан и бори се са грехом све до смрти и видећеш каква је сила сакривена у томе.

За исповест се треба припремати, навикавати, учити и тржити савет од свога исповедника – духовника. Право опраштања и задржавања грехова људима који се кају и исповедају, преноси се од Апостола Духом Светим на све њихове наследнике – епископе и свештенике, до свршетка века.

Треба испитати живот свој од најранијег детињства. Грехе своје исповедајмо отворено, без самооправдања, са вером и знањем да их говоримо не човеку но самоме Богу. Не жалити се ни на кога, не мешати друга лица и ни мало не штедети себе. Исповедајмо се са скрушеним срцем и тугом због разних грехова којима смо отпали од Љубави Божије. Немој говорити (ако те не пита духовник) о ономе у чему ниси грешан. Исповедај грехе своје са вером у Господа Исуса Христа и са надом на Његово милосрђе, јер једино тако можемо добити опроштај грехова својих.

 

О ЕПИТИМИЈИ

 

Господ наш Исус Христос, дао је власт (право) својим ученицима да опраштају или задржавају грехе људи који се кају. Но нису сви греси које исповедамо за разрешење. Благодаћу Духа Светога, духовник просуђује о тежини свакога греха који исповедамо и о степену нашег покајања. Узимајући у обзир све те околности, духовник неке теже грехе задржава на одређено време, дајући нам обавезно и духовни лек који ће нам помоћи у нашој борби за спасење. То и јесте суштина појма епитимије (духовног лека). Епитимија одречне природе, може бити удаљавање грешника од Црквене заједнице и јавне молитве, забрана Свете Тајне Причешћа на неко време, или додатни постови. Епитимија са потврдном (позитивном природом): читање псалтира, молитве (акатисти или канони). У апостолско време тешки грешници одлучивани су од Црквене Заједнице, а враћали су се у њу пошто су показали плодове покајања и тугу за почињене грехе.

По учењу Свете Цркве Православне, епитимија није казна која би требала да умилостиви „увређену Божију Правду“, него лековито средство које треба да обезбеди душевно оздрављење грешника, кроз узрастање у духовном животу. Епитимија као лек чува верника од искушења, да не би поново пао у исте и сличне грехе. Епитимију даје духовник са расуђивањем када, коме, колику и коју врсту епитимије да одреди. А циљ епитимије је да помогне и исцели, а не да погорша или убије душу покајника. Тако и покајник ако се не буде пажљиво држао савета свога духовника може духовно пропасти.

Свети Јован Крститељ, угледавши Господа Христа, рекао је: „Гле Јагње Божије које узе на себе грехе света.“

Молимо Ти се Господе Благи и Милостиви, који си узео на себе грехе света, и на Крсту Распећем, страдањем и смрћу, поцепао обвезницу грехова наших, опрости свима нама који Ти са Вером и скрушеног срца у покајању приступамо исповедајући грехе своје.

 

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, број 35/36 (101/102), Београд 2019.