Хорепископ Максим: Нови устав и стари проблем у СПЦ

Као што у српском друштву траје погубан, антихристовски и античовечни процес глобализације и либерализације, на сву нашу жалост, црквени великодостојници Београдске патријаршије настоје да не касне и да држе корак у таквом процесу. Најпогубнији корак на таквом путу јесте следовање религијском глобализму, званом екуменизам. Као што је идеологија либерализма ударна песница у спровођењу глобалистичких настојања, тако је и својеврсни богословски, литургијски и „црквени“ либерализам у Београдској патријаршији, као и у васељенском православљу уопште, ударна песница у спровођењу екуменизма, тог религијског глобализма. Либерализам у Цркви пројављује се данас у виду богослужбених реформи и новачења, као и уопште у усклађивању живота и предања Цркве са модернистичким трендовима овога света и модерног начина мишљења и живљења у њему. Екуменизам је од светих отаца и духовних ауторитета, на мноштву православних скупова и сабора, недвосмислено осуђен као јерес, што је у многим посланицама, чланцима, студијама, богословски показано, доказано и образложено. Поред новачења у богослужењу, богословљу, уопште црквеном предању, екуменистичка песница, звана богословски либерализам или новотарство, временом метастазира у свим сферама овоземаљске Цркве и њеног живота. Овом приликом намерили смо да напишемо коју реч о последицама екуменистичког либерализма, тј. новачења на пољу канонског права, изниклог у виду новог Устава Српске православне цркве (у даљем тексту – Нови устав). Детаљнија анализа Новог устава захтевала би једну подужу канонско-правну студију, за коју овом приликом немамо ни времена ни простора.

• Нови устав СПЦ и медијска манипулација народом

Пре него се дотакнемо богословске анализе Новог устава морамо изнети једно запажање небогословског карактера. У данашњем свету који је преплављен информацијама, што истинитим, што лажним, у центрима западне моћи развијен је и развија се систем манипулације масама путем јавног информисања. Између осталог, једна од метода се састоји у следећем: да би нека информација остала тајна, они који се баве манипулацијом масама ту информацију „дозирано“ објављују и каналишу на незваничном нивоу, преко жуте штампе, преко безначајних и другоразредних интернет страница, електронских новина, итд. Нови устав је управо на такав незванични начин процурео у јавност, преко интернет простора, тако да све делује случајно, а није, већ је део добро испланиране манипулације јавношћу у нашој земљи.

Да се наведене методе примењују од стране западних центара моћи, то не изненађује, али да овакве методе користе они који седе у Београдској патријашији не само да зачуђује, већ застрашује, јер показује ко заправо тамо седи и до које мере су службеници ове Патријашије ухватили корак са савременим глобалистичким, либералистичким трендовима манипулације људима. Зато је јасно да нема случајности, већ је са подмуклом намером Нови устав на наведен „незванични“ начин полако подметнут јавности, тако да дође до бурне реакције у народу, до мноштва критичких текстова, док за то време Патријаршија о томе ћути, јер, авај, то није „званична информација“, те их не обавезује да се оглашавају. Да је посреди медијски трик и медијска манипулација са намером да се амортизује очекивана реакција јавности на Нови устав јасно је, но последње место где се очекивала овако подмукла манипулација српским народом јесте Београдска патријашија.

• Неблаговремност доношења Новог устава СПЦ

Овде бисмо, такође, истакли неблаговременост и сложеност историјског момента у коме се Нови устав доноси. Унутар СПЦ тренутно нема елементарног догматског јединства, вера православна, као основ наше Цркве, је угрожена и погажена од стране самог патријарха Иринеја и осталих епископа, који су прошле године на мајском заседању Архијерејског сабора једногласно прихватили и ставили своје потписе на јеретичке документе Критског екуменистичког сабора од 2016. године. У Београдској патријаршији невешто покушавају да игноришу и прикрију од народа овај проблем догматског скретања са пута Светог Саве, као и све веће противљење таквој издаји вере од стране народа, тј. верника сабраних око епископа Артемија, јединог међу српским епископима који се и речју, али и делом супротставља таквом жестоком налету тоталитарног либерализма на Цркву.

Патријарх Иринеј као званични глас Београдске патријаршије упорно даје снажну подршку Вучићевом режиму који довршава издају Косова и Метохије, започету од стране Тадићевог режима, по рецепту записаном у Бриселском споразуму. Повремено, немушто и анемично „србовање“ на тему Косова, епископа Бачког Иринеја, као и митроплолита Амфилохија и епископа Атанасија Јевтића, јефтино је и неискрено, јер има као циљ само да прикрије, не и да заустави, учествовање Београдског патријарха и патријаршије у издаји Косова и Метохије и збуни и омете верни народ у реаговању на такву страшну издају унутар СПЦ. Србовање наведних епископа јесте само покушај скидања са себе велике одговорности коју носе у свом личном учествовању у постепеној издаји Косова и Метохије, тиме што су активним деловањем, насупрот епископу Артемију, косовско-метохијске светиње препустили у руке шиптарске терористичке власти, Амфилохијевим поптисивањем Меморандума, по коме су косовскометохијске светиње обнављале шиптарске грађевиске фирме[1], његовим и Атанасијевим заустављањем тужбе у Стразбуру, коју је владика Артемије поднео против четири држава, чланица НАТО, директно одговорних за рушење цркава у Мартовском погрому, као и пре и после њега. Такво лобирање за шиптарске терористе и за НАТО, Амфилохије и Атанасије, као своју највећу и завршену издају Косова и српског народа не могу порећи сада, ни спрати са свог образа, јефтиним „бусањем у прса“ и србовањем, издавањем књига о страдању Цркве на Косову и Метохији, митинговањем и закаснелим интервјуима против Вучићеве издаје (док су подржавали Тадића, који ја започео ту издају).

Јасно је, усмерење Београдске патријаршије потпуно је у складу са тежњама глобалистичких центара моћи са Запада, до сада нам је то повтрђивао екуменистички курс њеног патријарха и епископа, те прогон који спроводе над свима који се таквом курсу противе, а такође и овај Нови, слободно можемо рећи – глобалистички, устав СПЦ.

• Брисање назива Српска православна црква

Да је Нови устав потпуно глобалистички профилисан на првом месту сведочи измена назива СПЦ. Будући назив ће наводно бити Српска православна црква – Пећка патријашрија. Центар ширења глобалистичког утицаја у православљује јесте Фанар, тј. седиште Цариградске патријаршије. Колико је цариградски патријарх Вартоломеј дубоко зашао у друштво глобалистичких диктатора нама Србима ће бити довољно јасно ако подсетимо да је српском крволоку, Џозеву Бајдену, овај несрћени патријарх доделио врло значајни орден Цариградске патријаршије и то, да иронија буде већа, за његово залагање за људска права и слободе. Свакако од овог поступка једино је горе гажење вере и посвећеност екуменистичкој јереси патријарха Вартоломеја. Измена назива СПЦ у самој ствари има циљ да се само формално, „на папиру“, задржи назив Српска православна црква, а да се он касније потпуно потисне тиме што ће у пракси бити кориштен само други део назива, тј. Пећка патријаршија. Тиме ће СПЦ бити сасвим по глобалистичкој мери, тј. биће „денационализована“, односно, престаће по имену и називу да буде колевка и чувар православне вере и националног идентитета српског народа. Глобалистима очито не сметају само националне државе, већ и националне Цркве, зато не чуди тај анационални и антинационални, анемични дух екумениста, новотараца и либерално настројених у СПЦ, који реформама и новачењем у богослужбеној пракси врло радо потискују све трагове српског и светосавског идентитета у нашој Цркви (нпр. укидају обред резања славског колача и слично) и намећу грчки, фанариотски. Далековиди свети владика Николај је о потреби националне цркве писао нашироко и предубоко и дивио се мудрости светога Саве који је увидео да без народне, националне цркве, нема ни народне државе, нити самог народа. Да би обмана твораца Новог устава била страшнија и бестиднија, преобраћање назива СПЦ у Пећку патријашрију правдају наводним залагање за очување Косова (са безбедне удаљености у Београду) док, на самом делу активно благосиљају издају истога од стране Вучића и његовог режима. Из свега наведеног се види какве су праве намере твораца Новог устава.

• Новотарско тзв. „евхаристијско богословље“ као догматски основ Новог устава СПЦ

Уводник, или својеврсни богословски предговор Новог устава није ништа друго до својеврсни манифест неправославног евхаристијског, новотарског богословља, створеног на Западу од стране фанариотског митрополита Јована Зизјуласа, коме је највеће богословско и пастирско „достигнуће“ то што је целог живота или био студент или професор широм Америке и Енглеске. Евхаристијско богословље јесте „православно“ оправдање и подметање глобализма и либерализма. Са једне стране евхаристијско богословље Цркву своди на социолошки феномен, инсистирајући на томе да је Црква само сабор народа сабраног око епископа. Даље, ово квазибогословље на уштрб саборности пренаглашава улогу „првог у Цркви“, тј. појединаца – чланова јерархије, односно епископа – као првог испред своје пастве, тиме и улогу патријарха – као првог испред епископа. Временом, како „екуменистички дијалог љубави“ буде напредовао, логиком „евхаристијског богословља“ биће „наглашена“ и улога римског папе, као наводно „првог“ међу патријарсима, односно првог и поглавара у читавој Цркви, иако је јеретик. Такође, Зизјулас својом „богословском измишљотином“ тј. „бујесловијем“, укида потребу подвижничке припреме и духовно-делатног живљења у Цркви као предуслова за приступање светој тајни причешћа, све то замењује тезама философског покрета званог егзистенцијализам, које, иако учење неправославних западњачких философа, Зизјулас подмеће као светоотачко.

Евхаристиско Зизјуласово богословље, дакле, једним ударцем постиже два велика глобалистичка циља:

1) утабава пут екуменистичког „јединства“ свих хришћана под римским папом;

2) укида подвижнички аспект црквеног живота и тиме хришћане охрабрује да следују савременом, грехољубивом, модерном, потрошачком, хедонистичком и распуштеном начину живљења који пропагира либерализам, све то у име наводне слободе људске личности од ограничености њене природе, исте оне слободе коју, гле чуда, такође пропагира савремени либерализам[2].

Све у Цркви, а посебно њена канонско правна формулација, извире из православних догмата. Ако је овај, у богословском смислу скандалозни, уводник и новотарско-либералистички манифест, догматска основа Новог устава, јасно је какав је и сам Устав и шта је његов циљ.

• Цепање СПЦ осамостаљивањем митрополија

Да је Нови устав потпуно конципиран и усмерен на стављање СПЦ на услугу глобалистичким циљевима сведочи и јачање митрополитског система, наметаног наведеним уставом. Наиме, у њему је предвиђено петнаестак митрополита, и то са врло збуњујућом титулатуром. Митрополити ће по Новом уставу бити и архиепископи ословљавани са „његово блаженство“, дакле, титулом која је до сада припадала искључиво предстојатељима-поглаварима помесних православних цркава. Митрополитима и митрополијама се тиме придодају канонски прерогативи који припадају искључиво аутономним помесним црквама, тиме ће оне полако и постајати самосталне црквене јединице. Овим ће СПЦ бити дефакто уништена у канонско-правном смислу, јер се таквим новим самосталним митрополијама заправо додатно ослабљује централизована улога патријаршије, тиме и јединство које она треба да одржава и одражава, а овим и свеукупни национално-сабирајући ефекат СПЦ у нашем народу. Све што је свети Сава сабирао оваквим Новим уставом у СПЦ биће раздробљено и распуђено. Нове најављене титуле митрополита само су завршница онога што новотарски лоби у СПЦ већ годинама спроводи у дело. Наиме, већ деценијама се на нивоу постојећих митрополија организују прилично фамозни „епископски савети“ те и те митрополије. Такви савети нису предвиђени садашњим Уставом СПЦ, тиме су потпуно неуставни, притом и неканонски, и представљају својеврсне „нуклеусе“ који ће Новим уставом прерасти у праве епископске саборе митрополија, који представљају предуслов за њихово отцепљење од Београдске патријаршије и самостално функционисање. Горким хумором изражено, ово би значило да ће митрополит Амфилохије коначно испунити своју животну жељу и коначно ставити на своју главу „бијелу пану“ (бели вео на глави који у СПЦ тренутно носи само патријарх), коју носе предстојатељи и поглавари помесних цркава словенске православне традиције у васељени.

• Диктаторски карактер Новог устава СПЦ

Иако нисмо претендовали на то да анализирамо све недостатке, противречности и подметања у Новом уставу СПЦ, велики бисмо пропуст направили ако се не осврнемо на његов члан 171, одредбу у њему, под словом „а“, и редним бројем 6. Овим чланом Новог устава се као преступ због којих ће клирици бити процесуирани у црквеносудским инсистуцијама, наводи евенутално „критиковање црквеног поретка и одлука надлежних црквених власти у јавности“. Овим чланом аутори Новог устава, свесни његове скандалозне садржине, унапред себи обезбеђују средства за диктаторску и насилну примену истог. Глобализам, скупа са либерализмом, јесте једна тоталитарна идеологија, а њу увек прати диктаторски принцип спровођења, рукопис те идеологије се управо препознаје у наведеном члану и одредби Новог устава СПЦ. Диктаторски дух новотарских епископа, екумениста већ годинама угрожава СПЦ, на својој кожи тај дух годинама већ осећа и аутор овог чланка, скупа са прогоњеном Епархијом, чији је члан. У том тоталитарном и диктаторском духу су се врло креативно расписали и аутори ове уставне реформе и модернистичког престројавања у СПЦ, те као главну полугу управљања Црквом и наметања својих самовољних реформистичких идеја управо користе силу власти у најбаналнијем бирократском  и административно-формалном смислу те речи, до мере да новотарски црквени властодршци, очито, неће трпети ни јавну критику, а камоли да је саслушају, прихвате и коригују себе. Дакле, за њих више не важи изрека: глас народа, глас Божји, екуменистички самовољни и ауторитативни приступ животу Цркве очито не трпи саборност. Са једне стране екуменистима-новотарцима, ауторима Новог устава, пуна су уста љубави, слободе, толераницје, али само у њиховим екуменистичким сусретима и дијалозима са јеретицима, међутим, са својим неистомишљницима екуменисти-новотарци се сурово разрачунавају по најбаналнијим диктаториским принципима, за које видимо да рецепт стоји записан у Новом уставу СПЦ. Укратко, Нови устав ће екуменистима у СПЦ олакшати прогон православних који не прихватају заблуду екуменизма и реформаторства у Цркви. Очито, џаба Зизјулас пише о слободи, љубави и толераницији, по њему и његовим чадима, слобода је резервисана само за њих, а љубав и толеранција само за њихову сабраћу у екуменистичком дијалогу, тј за паписте и остале јеретике. Док је за сваког ко се екуменистима успротиви уместо слободе предвиђено црквеносудско санкционисање.

• Парламентаризам и демократија насупрот апостолском начину бирања патријарха

Једна од најбаналнијих измена у Новом уставу, која и слепоме открива какав је дух његових аутора, јесте укидање апостолског начина бирања патријарха, тј. бирања помоћу жреба. Наместо апостолског жреба патријарх ће се бирати изгласавањем апсолутне већине у архијерејском сабору. Ако видимо какву је све штету само у последње две деценије у СПЦ начинила таква „гласачка већина“, која себе у својој самодовољности сматра непогрешивом, јасно је куда води овакав демократско-парламентаристички дух, увек стран и страшан за Цркву. Овим екуменисти-реформатори јасно показују да Богу не препуштају ама баш ништа, те да ће предузети све мере да се у Цркви ништа не догоди мимо њихове воље, посебно не избор патријарха.

Из свега наведеног у претходним редовима, јасно је да је Нови устав само логистичко-правна олакшица екуменистичким јастребовима у њиховом врло агресивном походу на СПЦ и на глобалистичко-либерално преобликовање Цркве. Уколико, не дај Боже, ови најамници у пастирским одорама успеју у таквом свом науму, оно што они буду називали Црквом, престаће да буде Црква. Тиме ће се на њима испунити опомена светог Јустина Ћелијског, да ће полугом своје гордости и уображеног реформаторства, овакви зли посленици на њиви Господњој, избацити себе из Цркве, на жалост скупа са њима и оне који их буду следовали.

До тада, остаје онај вечити небески и литургијски поклич и порука свима православним синовима и кћерима Цркве, намереним да остану оно што јесу и сачувају залог отачке вере православне: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо…!

У попразништву најрадоснијег празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 16. 4. 2018. године,
у манастиру Свете Живоначалне Тројице, у Кули

Хорепископ новобрдски и панонски +Максим

————————————————

[1] Што је рушитељима цркава и паликућама Шиптарима послужило као изговор да својатају наше светиње и траже пријем у УНЕСКО.

[2] Насупрот таквом наопаком учењу и антихришћанској интерпретацији слободе, нас Црква учи слободи у Христу, слободи од греха, а не слободи у греху, тј. не слободи да чинимо све на шта нас наша огреховљена и пала воља наводи, већ слободи да то не чинимо, тј. слободи од греха и страсти. Суштина савременог сатанизма јесте сажета у њиховој једној јединој „заповести“: чини све што желиш. Овим јасно видимо каква је додирна тачка и заједнички именитељ савременог либерализма, који је отворено сатанистички покрет, и евхаристијског богословља Јована Зизјуласа.