Хорепископ Максим: Преподобни Јустин Ћелијски – највећи противник екуменизма (I)

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2016, број 19-22 (85-88), стр.39-53

Распет је Христос, распета је и Црква Његова. Васкрсао је Христос васкрснуће и Црква Његова.

Кроз своју голготско-васкрситељну историју Црква је била на најстрашијим крстовима разапињана у моментима напада јереси на свештену догматску истину вере православне. Ти напади су били за Цркву најболнији, јер су долазили најчешће од црквене јерархије, оболеле најтежом духовном болешћу и најтежим грехом јереси. Најдубље ране Цркве Христове су оне настале од руку црквених пастира заветованих да Цркву чувају, а наместо тога они – јеретици у редовима црквене јерархије, били су највећи непријатељи Цркве и њени највећи разоритељи.

Такве најцрње странице црквене историје се понављају пред нашим очима. Данас, такође, многи епископи и свештеници, монаси и мирјани екуменисти – само по имену православни, не могу или не желе да прихвате врло једноставну истину вере православне да је Црква само Једна, као што је само Један Христос, глава Цркве. Нема две или више Цркава, као што нема два или више Христоса. Овом светом истином свете вере православне данашњи непастири-екуменисти се поигравају, тргују њоме, исмевају је, газе је и „гурају под тепихе“ луксузних женевских и равенских салона, на екуменистичким „дијалозима љубави“, без истиновања у љубави. Јер, тамо где нема истине Христове, нема ни хришћанске љубави, те о њој може само да се прича и воде испразни и лицемерни дијалози. Напред наведену православну истину о једности Цркве светоотачки убедљивом речју и великом проповедничком силином, исповедао је преподобни Јустин Ћелијски. Зато његово богословско-исповедничко наслеђе представља најјаче и најубедљивије оруђе православних, којим ваља требити духовну губу из црквене торине, тј. злославно екуменистичко учење, по којем је римски умишљени „безгрешник“ у Ватикану Црква. Зар може бити Црква тај трагични заперак подуже историје отпадања јеретика од Цркве, који „служи и кади“ свегреху гордости, инсистирањем на свом богопротивном догмату о папској „непогрешивости“? Није ли овај догмат идеолошки екстракт и исцедак оног луциферијанског пропињања и тежње да се уседне на престо Божји? Да, управо је папизам људско опонашање антитеистичке револуције палог анђела, који је на Небу завојштио против Бога, са намером да уседне на место Божје. Оно што Сатана није успео на Небу, то „римски безгрешник“ скупа са својом послугом у Ватикану циркузантски имитира и покушава на земљи. Ето, у богословском смислу залутали екуменисти нас уче да је тај ватикански богопротивни перформанс – Црква, а да је тај неуспели устанак на Бога, који се зове Ватикан – хришћанство. Приврженост папистима, коју екуменисти у Српској цркви не крију, обелодањује крајњи циљ екуменизма и екуменистичког „дијалога љубави“ – а то је још једна унија са Римом, подмуклија, перфиднија и прикривенија од свих досадашњих које су подметане православнима.

Својим опасним кривотворењем и подметањима у проповеди екуменистичке заблуде истиче се у Српској цркви епископ Атанасије Јевтић. На самом почетку ове кратке анализе наведеног проблема кривотворења истичемо да је отац Јустин савремени покрет екуменизма увек, свагда и искључиво називо свејерес. Дакле, не просто јерес, већ свејерес. Ову врло просту чињеницу коју Атанасије понајвише изврће, може проверити свако писмен једноставним читањем било којих редова оца Јустина у којима је он писао о екуменизму. Зато је трагично што се један епископ, у овом случају чак духовно чедо оца Јустина, бави ширењем отворених лажи и преварама којима скрнави свештени лик ревнитеља вере отачке, какав је био и остао отац Јустин.

Још се памти његово ламентирање у трпезарији Сопоћанског манастира, током његовог разбојничког похода на Епархију рашко-призренску, када је без имало зазора, пред манастирском братијом, просто јадиковао над чињеницом да је преподобни Јустин Ћелијски од почетка до краја био и остао светоотачки доследан противник екуменизма. Епископ Атанасије је са нескривеном тугом говорио: код оца Јустина нема ни једног јединог детаља у учењу или поступању којим је подржавао екуменистички покрет. Ето, то је највећа жалост епископа Атанасија, што је отац Јустин од почетка, преко средине, па до краја остао доследан свом светоотачком, а то значи антиекуменистичком ставу. Зар ово није трагичан начин завршетка своје богословске и епископске каријере неког ко се намеће као велики богословски ауторитет у Цркви? Ревност оца Јустина за чистоту вере, која је похвала Српској цркви, у исто време представља разлог туге и безнађа екумениста, посебно Атанасија Јевтића. Екуменисти просто не знају шта ће са оцем Јустином и његовим антиекуменистичким предањем, оно представља препреку коју не могу прећи, ограду Цркве коју не могу померити, јер су јој темељи дубоки и на камену вере отачке сазидани. Какво је „решење“ у свом налету академске сировости и духовне неукости „изнашао“ епископ Атанасије за овај велики „проблем“ екумениста?

У свом безнађу Атанасије се у име оца Јустина одриче јустиновског православног, а то значи увек антиекуменистичког предања, и наспрам речи оца Јустина, Атанасије измишља предање потпуно туђе, чак супротно оном које налазимо у делима и животу оца Јустина, до те мере да и у интерпретацији епископа Атанасија Јевтића отац Јустин делује као подељена личност, која износи себи супротне ставове, или у најмању руку дементни старац који више ни не зна шта пише. Није ли ово најгора могућа хула на оца Јустина, и то од његовог негдашњег духовног чеда Овом приликом је јасно да је Атанасије преценио свој извикани ауторитет, који годинама гради у очима поклоника свог, а заправо богословља јеретика Јована Зизјуласа, кога само копира, китећи га, боље рећи, маскирајући га богословским језиком, терминима које позајмљује од оца Јустина. Скупа са митрополитом Амфилохијем и Иринејем Буловићем, Атанасије Јевтић је избацио Догматику оца Јустина са богословских факултета и школа Српске православне цркве, тиме сва тројица показујући да оца Јустина само притворно поштују, а на самоме делу га се одричу. Међутим, тешко ће успети овакав покушај епископа Атанасија – да своју реч подметне као већи ауторитет од речи и предања светог Јустина Ћелијског иако, очито, пребива у заблуди да је он сам већи богословски и црквени ауторитет од једног светитеља какав је отац Јустин.

Свето православно и антиекуменистичко предање оца Јустина је камен и свако ко се на овај камен спотаке разбиће се, а на кога овај камен падне сатрће га. Апостолски прецизна и светоотачки оштра реч оца Јустина, попут каквог мача, до корена сасеца кукољ нарасле екуменистичке обмане, коју проповеда патријарх Иринеј и остали екуменисти у Српској православној цркви и шире, а здушно им у томе помаже епископ Атанасије. У Српској цркви влада један негативан, антијеванђелски, хамовски тренд устајања духовног сина на свог духовног оца. Ту оцеубиствену праксу, поред епископа Теодосија, баштини и епископ Атанасије (као и остала у екуменизму заблудела му браћа), устајући на свето предање светог Јустина. Питамо се које су размере унутрашњег, духовног расцепа у личностима српских епископа који са једне стране канонизују оца Јустина, а са друге га се одричу на свим богословским пољима, посебно по питању недвосмислено негативног става оца Јустина у односу на екуменистичку јерес?

На све нечувене покушаје епископа Атанасија да оно што је код оца Јустина кристално јасно, а ако је ишта јасно то је његов искључив и негативан став према екуменизму, замути својим кривотворењем и преиначавањем, у суштини негирањем светог оца, ми као најубедљивији одговор износимо речи самог оца Јустина. Ако у Српској цркви има иоле хришћанске савести, његове ће речи бити довољне да, попут противотрова, потру покушаје кварења и извртања његовог пророчки јасног богословског предања, особито његовог односа према јереси екуменизма. Између речи једног светог оца, какав је преподобни Јустин Ћелијски и једног епископа, који је одступио од предања тог светог оца и уједно свог духовног оца, избор сваког побожног човека је јасан. На богословски смућеног и збуњеног епископа Атанасија који је, одбацивши послушање свом духовном оцу, одбацио и његов благослов трагично се испуњавају псаламске речи: ниси хтео благослов, узеће се од тебе (Пс. 109, 17).

На све обмане и кривотворења епископа Атанасија као лек и противотров екуменистичком извртању светоотачког предања у наредним редовима и наредним бројевима доносићемо свете и светле речи оца Јустина из његове књиге Православна црква и екуменизам, у којој он јасно исцртава границе Цркве, и повлачи линију између онога што је Црква и онога што је јерес. Тиме отац Јустин и данас чува међе и границе, које његова заблудела чеда релативизују, кваре, руше и померају, а она чеда која су му остала верна, попут њега самог, ове границе Цркве чувају, чак и по цену прогона, клеветања и опште компромитације од стране екумениста у Београдској патријаршији и њихових глобалистичких сабораца из редова власти, правосуђа и плаћеничких медија.

У наставку следе изводи из наведене књиге оца Јустина који нас утврђују у православној науци о Цркви – еклисиологији и кроз перо овог светог аутора саопштавају нам став светих отаца о савременој јереси екуменизма.

Изводи из књиге Православна црква и екуменизам светог Јустина Ћелијског

„…Историјски Богочовек, Господ Исус Христос, свестрано и свестварно је показао да је Он за биће људско све и свја у свима световима: и суштина, и биће, и живот, и ум, и разум, и срце, и савест, и добро, и врлина, и љубав, и светлост, и пут, и истина, и правда, и радост, и спасење, и васкрсење, и вазнесење, и бесмртност и вечност, и рај. И све то Он је кроз Богочовечност, кроз Богочовечанско тело Своје – Цркву свесвету, Цркву апостолску, Цркву светоотачку, Цркву светопредањску – Цркву Православну.

А изван Цркве, изван тела Богочовека, стоји и постоји човек са свима својим човечанским стварностима и слабостима и око њега и у њему: грех, смрт и ђаво, и са њима и у њима: свако зло, сваки пакао, свака болест, сваки порок, свака мука, свака недаћа. И човек се кроз своје делатности труди и мучи да себе спасе и ослободи мука и зла и ужаса; труди се и кроз науку, и кроз веру и кроз философију, и кроз културу, и кроз уметност, и кроз земљорадњу, и кроз индустрију, технику… И стално је мученик на крсту и крстовима које сам себи стално прави, и распиње себе на њима. Понаизмишљао је човек разне сурогате спасења од разних мука којима је живот човеков на земљи богат и пребогат. Понаизмишљао је разне хуманизме: да себе собом спасе, собом усрећи. Али, историја сведочи: све узалуд. Он и надаље остаје роб разноврсних мука, роб сваковрсних зала; и што је најстрашније – вечити роб смрти. То важи за сваког човека на овој планети Божјој, поготову за европског човека. Зато је потребно, и веома корисно и целисходно пратити човека на главним путевима његових многобројних хуманизама..“¹

„…Загледајте у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Очигледно је за све нормалне очи: европска хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, и човек европске културе одлучно тврди, попут Ничеа, тело сам и само тело. А то значи: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човека, то суштина његовог прогреса. Најпре несвесно, а затим систематски свесно и намерно у европског човека је кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да је човек смртан сав без остатка. То се сазнање потпуно формирало у убеђење које гласи: смрт је неопходност. Смрт – неопходност! Има ли већег ужаса, и увреде, и потсмеха: највећи непријатељ човеку – неопходан је човеку! Реците, има ли ту логике, макар оне најмање, макар оне детињске, макар оне инсекатске? Да није европски човек, дављен и млевен у воденици смрти што се земља зове, изгубио и последњу трунку разума и почео да бунца?… Опустошен је хуманистички човек, страховито опустошен, јер је из њега протерано и сазнање и осећање личне бесмртности. А без тога, зар је човек – потпун човек? О, сужен је европски човек, језиво сужен, и опатуљен, и смањен, и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без бесконачности може ли човек уопште постојати као човек? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осећања бесконачности није он – мртва ствар међу стварима и пролазна животиња међу животињама; Допустите парадокс: ја држим да су неке животиње бескрајније у својим осећањима и бесмртније у својим жељама од човека европског прогреса. Смежуран, закржљао, овештаствен, дегенерисан, хуманистички човек је потпуно у праву што је устима својих мудраца објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу. Припадајући животињама, зверовима по суштини свога бића, он им припада и по моралу. Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном судском правосуђу за неминовност социјалне средине, за неопходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног, то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички човек се у етици изједначио са својим прецима: мајмунима и зверовима, и у његовом животу завладао је принцип homo homini lupus (човек је човеку вук). Друкчије није ни могло бити, јер се само на осећању човекове бесмртности може заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечнога живота ни у човеку ни око човека, онда је за човека-животињу сасвим природан и логичан животињски морал; онда да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети (1. Кор. 15, 32).

Релативизам у философији европског хуманистичког прогреса морао је резултирати релативизмом у етици; а релативизам је отац анархизма и нихилизма. Отуда, на крају свих крајева, сва практична етика хуманистичког човека није друго до анархија и нихилизам. Јер анархија и нихилизам су неминовна, завршна, апокалиптичка фаза европског хуманистичког прогреса. Идејни анархизам и нихилизам, идејно распадање морало се пројавити у практичном анархизму и нихилизму, у практичном распадању европског хуманистичког човечанства и његовог прогреса. Зар ми нисмо очевидци идејног и практичног анархизма и нихилизма који пустоше европски континент? Сабирци европског прогреса су такви да ма како их сабирали увек као збир морају дати анархизам и нихилизам. Доказ? Два Светска, у ствари Европска рата.

Глуп је европски човек, катастрофално глуп, када може, не верујући у Бога и бесмртност душе, веровати у прогрес, у смисао живота, и радити на томе. Та нашта ми прогрес, када ме иза њега чека смрт? Нашта ми сви светови, сва сазвежђа, све културе, када ме из њих вреба смрт, и најзад увреба? Где смрти има, ту стварног прогреса нема. А ако га има, он је само проклети прогрес у воденици смрти. Зато га треба уништити потпуно и без трагa…”²

„…Према хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек са својим Богочовечанским прогресом. Основно је начело Богочовечанског прогреса: човек је прави човек једино Богом, једино Богочовеком; другим речима: чοвек је прави човек једино бесмртношћу, то јест савлађивањем свега смртнога и сваке смртности, победом над смрћу. Савлађујући у себи грех и зло, Христов човек савлађује тиме смрт и смртност у своме сазнању и осећању, и сједињује себе са Једино Бесмртним: Богочовеком Христом. И сјединивши себе са бесмртним Богочовеком, он је већ бесмртан, у овом свету бесмртан: његов ум већ мисли мисао Христову, мисао бесмртну и вечну; а његово срце већ осећа у себи живот Христов, живот бесмртан и вечан…“³

„…Европска култура почива на човеку као на темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мерило свих ствари, видљивих и невидљивих, и то европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је прогласио себе за бога. Зар нисте приметили како он неизмерно воли да богује, да богује науком и техником, философијом и културом, религијом и политиком, уметношћу и модом, – да богује по сваку цену, макар инквизицијом и папизмом, макар мачем и огњем, макар – троглодитством и људождерством? Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!..“⁴

„ …Да, да, хуманизам се није могао не развити у нихилизам. Зар може човек не постати нихилист, када не признаје никакву апсолутну вредност? Идите коритом логике до краја, и ви ћете морати доћи до закључка да је релативизам – отац анархизма. Пошто су сва бића релативна, онда – ниједно од њих нема права да себе наметне другима. Покуша ли, треба ратовати до истребљења. Пошто су све вредности релативне, какво право има ма која од њих да себе наметне за највећу и врховну? На основу чега твоја истина, пријатељу, потискује моју, када су и једна и друга релативне? Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда – не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постоји само анархија.

И заиста, стварност је над стварностима да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити анархист, а прекосутра нихилист. А је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам.

Шта остаје од човека, када се из тела његовог извуче душа? – Леш. Шта од Европе, када се из њеног тела извуче Бог? – Леш. Истерали су Бога из васионе, зар није постала –лешина? Шта је човек који пориче душу у себи и у свету око себе Ништа друго до – униформисана иловача, ходећи мртвачки сандук од иловаче. Резултат је поражавајући: заљубљен у ствари, европски човек је најзад и сам постао – ствар. Личност је обесцењена и разорена; остао је човек– ствар. Нема целог, интегралног, бесмртног, боголиког човека, већ сами разломци човека, телесна љуштура човека, из које је протеран бесмртни дух. Додуше, љуштура је углачана, политирана, тетовирана, али је ипак љуштура. Европска култура је обездушила човека, овештаствила га и механизирала . Она ми личи на чудовишну машину која гута људе и прерађује их у ствари. Финале је дирљиво тужан и потресно трагичан: човек – бездушна ствар међу бездушним стварима…”⁵

„…На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа узима све, и протестантизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе – човека, Богочовек није заувек замењен пролазним ’непогрешним‘ човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих Апостола, и од светих Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве као Богочовечанског организма, папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикалан протест у име хуманизма против Богочовека Христа, и његовог Богочовечанског организма – Цркве – треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.

He треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ Хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, a тo значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и свих ствари у свима световима. A протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењен папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти.

Свођењем Хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама Богочовечанским, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и Богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на земљи место постављен Његов заменик, Vicarius Christi – папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: Црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и ’светом‘ инквизицијом. А то значи: системским уклањањем, уништавањем свега што се не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу кроткога и благога Господа Исуса!

Нема сумње, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог Богочовечанског друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочовека Христа и свих еванђелских, Богочовечанских вредности и мерила. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило…“⁶

„…У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин, папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. А то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем. А то? – Себичност и самољубље загрљени на сву вечност. Такав је, у суштини, и хуманистички човек: сав остаје у себи, при себи, за себе; увек осионо затворен према Богу. У томе – сваки хуманизам, сваки хоминизам. Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1. Moj. 3, 5)…“⁷

„…Други ватикански концил је ренесанс свих европских хуманизама, ренесанс лешева. Јер откако је Богочовека Христа у земаљском свету, сваки је хуманизам – леш. А све је то тако зато што је Концил упорно остао при догмату о непогршивости папе = човека. Гледани из вечноживог Богочовека, историјског Господа Исуса, сви хуманизми, мање-више, личе на злочиначке утопије, јер, у име човека, на разне начине убијају и уништавају човека у његовом психофизичком бићу. Сви они раде један безумно трагичан посао: оцеђују комарца – гутају камилу. А догматом о непогрешивости папе тај постао је догматизиран. Све је то језиво, до завршног ужаса језиво. Зашто? Зато што сам догмат о непогрешивости човека није друго до језиво опело сваком хуманизму: од ватиканског догматизираног па све до сартровског сатанизираног. У хуманистичком пантеону Европе сви су богови мртви, на челу са европским Зевсом. Мртви све док им у спарушеном срцу не гране свесамоодречно покајање, са својим голготским муњама и мукама, са својим васкрсним земљотресима и преображајима, са својим плодоносним олујама и вазнесењима. Тада? – Тада не би било краја њиховим славопојима увек животворном и чудотворном Богочовеку, ваистину Једином Човекољупцу у свима световима…“⁸

„…Непогрешивост је природно Богочовечанско својство и природна Богочовечанска функција Цркве као Богочовечанског тела Христовог, коме је вечна глава – Истина = Свеистина: Друга Ипостас Пресвете Тројице: Богочовек Господ Исус Христос. Догматом о непогрешивости папе папа је, у ствари, проглашен за цркву, и он, човек – заузео место Богочовека. To je завршни тријумф хуманизма. Али у исто време и друга смрт (Отк. 20, 14; 21, 8) папизма, а кроз њега и са њим и сваког хуманизма. Но, према Истинитој Цркви Христовој, која од појаве Богочовека Христа постоји у нашем земаљском свету као Богочовечанско тело, догмат о непогрешивости папе је не само јерес већ свејерес. Јер ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Богочовека Христа и Цркве Његове, као што је то урадио папизам кроз догмат о непогрешивости папе – човека. Нема сумње, то је јерес над јересима. To – страхота над страхотама. To – невиђена побуна против Богочовека Христа. To, авај! – најјезивије протеривање Господа Христа са земље. To – поновна издаја Христа. To – поновно распињање Господа Христа, само не на дрвеном већ на златном крсту папског хуманизма. А све је то – пакао, пакао, пакао за јадно биће земљино што се човек зове.

Има ли излаза из тих безбројних паклова хуманистичких? Има ли васкрсења из тих безбројних гробова европских? Има ли лека од тих безбројних болести смртоносних?

Има, има, има: покајање. Таква је бесмртна благовест Вечног Еванђеља Богочовековог: покајање – за познање Истине – μετάνοια εἰς ἐπίγνωσιν ἀληυείας (2. Тим. 2, 25). Друкчије се и не може поверовати у свеспасоносно Еванђеље Богочовеково: Покајте се и верујте Еванђеље (Мк. 1, 15). Покајање пред Богочовеком је једини лек за сваки грех, једини свелек за сваки грех, па чак и за свегрех. Нема сумње, покајање је лек и за овај ’свегрех‘ папизма, садржан у гордоумном догмату о непогрешивости папе. А кроз то несумњиво лек за сваки грех сваког хуманизма посебно, и свих хуманизама укупно. Да, да, да; од свог милог свегреха ’непогрешивости‘, европски ’непогрешиви‘ човек, европски хуманистички човек, може се спасти једино свесрдним и свепреображајним покајањем пред чудесним и свемилостивим и свеблагим Господом Исусом Христом, Богочовеком, ваистину јединим Спаситељем рода људског од сваког греха, од сваког зла, од сваког пакла, од сваког ђавола, од сваког хуманистичког рационализма, и yопште од свих грехова које људска машта измаштати може…“⁹

——————————————–

¹Архимандрит Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам, треће издање, Хиландар, 2009, стр. 77.
²Исто, стр. 78–79.
³Исто, стр. 80.
⁴Исто, стр. 83.
⁵Исто, стр. 86–87.
⁶Исто, стр. 98–99.
⁷Исто, стр. 117.
⁸Исто, 119–120.
⁹Исто, стр. 12–121.

Наставиће се…