И песници су прогнани

Често размишљам о томе како су се неки наши архијереји усудили да клеветају и прогоне Његово преосвештенство владику Артемија и многобројне монахе из Епархије рашко-призренске. На такво размишљање стално ме враћа један догађај у нашем храму. У тренутку када је млади свештеник читао текст у коме се са званичног места ружно говори о Владици Артемију, неко је повикао: „Није истина…! Не може то тако!“ Верни народ се узнемирио. Неки су одмах напустили храм. Тражили су објашњење… И само захваљујући присебности и правилном расуђивању старешине храма, ови „први плодови“ прогонитеља Владике Артемија нису изазвали већи инцидент.

Тада сам се први пут суочио са болним сазнањем да неко покушава да направи раскол у нашој Цркви – клевећући и прогонећи оне који на Јеванђелском путу иду најтежом и најужом стазом. Док на стотине разноразних секти неометано вршљају овом нашом разграђеном и незаштићеном земљом, они нашег владику и наше монахе, своју браћу у Христу, називају сектом и другим именима која им падну на памет. Какве ли увреде за нашег владику и наше монахе и за све нас којима и ум и срце говоре да су Његово преосвештенство и монаси прогнани на правди Бога.

Наш велики песник Алекса Шантић данашњим прогонитељима Владике Артемија пре сто година спевао је песму и она ће важити до краја времена:

„/Ступајте смјерно на лицу са маском!/ Славите оца са безбожном ласком,/ Али ја с вама молити се нећу!/ Молитва моја празан говор није,/ Ни лажна кротост што пред крстом клечи;/ Молитва моја није број ријечи,/ Но освештени огањ што ме грије“./

И њега су прогањали и још прогањају из читанки, уџбеника, библиотека, а исто то чине са свим нашим песницима који су певали или певају о богољубљу и родољубљу. Међу њима је и наша славна песникиња Десанка Максимовић. У песми „Ја знам ко сам“, она је, на свој начин, одговорила на питање како су наши преци успели да нам сачувају и предају чисту и ничим неупрљану веру:

„Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева,/ по јасности његова гласа,/ по томе што ме од Студенице до Милешева/ прадедови гледају с иконостаса/ и што сваки у руци држи храм“./
   

А ево и неколико песама које је написао наш песник Милан М. Петровић из прогонства.

За њега су чули само добри познаваоци српске књижевности у емиграцији. Родио се 1. јануара 1902. године у Влакчи. У Београду је, 1938. године, штампао збирку „Зубља родољубља“ и то је било последње што је објавио у отаџбини.

У Другом светском рату одведен је у немачко заробљеништво, али је и у логору певао о својој вери и традицији. У Оснабрику, 1946. године, објавио је збирку песама „Из ропства у изгнанство“. Касније је, због неслагања са комунистичком идеологијом, одбио да се врати у земљу, па је емигрирао у Сједињене Америчке Државе настанивши се у Чикагу (Илиној), где је радио као обичан фабрички радник. После Другог светског рата, објавио је „Песме изгнаника“, штампане чак у Мелбурну, 1956. године (издање библиотеке „Српска мисао“). Пред смрт је објавио и четврту збирку под насловом „Скамењене сузе“. Умро је 13. априла 1963. године, на Велику суботу, а сахрањен је у Либертвилу. Једна од његових последњих песама има наслов „Вера моја“, у којој исповеда своју свету Православну Веру. Веома је дирљива и његова песма „Ја“ из које се види за које се вредности песник залаже.

Милен М. Јовић

ВЕРА МОЈА
Зла ме гоне, а Господ ме куша:

Да ли мука моју веру мења?

С мукама се бори моја душа

И пролази кроз сва искушења.

Ја не могу од свог верног претка

Да се кидам као лист са гране

И да на дан Великога Петка

Не целивам Исусове ране.

Вера моја бесмртност осваја:

У њој су ми и отац и наја,

И сви преци до претка онога,

Што се први прекрсти с три прста,
И крштењем све потомство сврста

Око свога распетога Бога.

ОЧЕВА СЛИКА
У часу бола, кроз сузу што блиста,

Ја често гледам у очеву слику,

Јер мој је отац личио на Христа,

По своме срцу, и души, и лику.
Дуго ме чек’о у ноћима снежним,

Чезнуо за мном, дрхтао и плак’о.

У сну је умро, са осмехом нежним,

У ковчег стављен и сахрањен тако.

И још ме чека под плочом што прска,
Јер зна да желим да ме земља српска

У недра своја стави поред оца.

„Твој отац више у гробу не лежи.
Заједно с Христом у сусрет ти бежи,

И пева псалме испред гониоца!“

ВЛАКЧА
Не тражите моје село родно

Под Рудником где орлови слећу.

Ја сам Влакчу у туђину одно,

У њој живим и у њој умрећу!

Њена врела и зелени лузи,

Испод којих Јасеница хуји,

Дају миле гласе мојој Музи,

Ко да из ње певају славуји.

И сељаци моји овде сви су,

Опијени у цветном мирису,

Пропевали са шевом и зебом.

Не тражите погледима зором

Моје село под Рудничком Гором,
Ја сам Влакчу одно с њеним небом!

ЖИВИ ХРАМ
Ја у срцу носим храм,

Што га време не рони!

У мом храму Христос сам

Пева псалме и звони!

Ја му слушам пој и звон -

Приђи, мајко, и ти чуј!

Лепше мени пева Он

Него сеја и славуј!…

Откад твоје млеко пих,

Многе дивне цркве знам!

Али, мајко, од њих свих

Најлепши је живи храм!

ЈА
Ја никада не дам да ме к’о пса воде

О челичном ланцу гробари слободе!

На ноге сам стао испод њеног стега,

Слобода је за ме – алфа и омега!…

Ја не дам човеку да ми љубав стекне
У часу кад оба живимо у срећи,

Који ће се мене пред страхом одрећи

Трипут док први пет’о кукурекне!…

Ја имам свој олтар на дну вреле душе,

Што га никад буре не могу да сруше.

Ту стоје две капи материног млека,

И кап свете крви Распетог Човека.
Ту мирише тамјан, што гори на жару,

И ту, у час онај кад певам и плачем,

Мој херувим слеће са пламеним мачем,
И никоме не да приђе олтару.