Исповедање вере у Румунији: настојатељ одбија да помиње надлежног архијереја након Свеправославног сабора

Позивајући се на 15. правило Двократног сабора, настојатељ скита Ојтуз, јеромонах Макарије
(Бану), упутио је отворено писмо надлежном архиепископу Јоакиму
, у којем га обавештава
да због уступака екуменистима и пристајања на јерес, пре и током Критског сабора престаје са његовим помињањем на свим црквеним богослужењима.

Скит Ојтуз и јеромонах Макарије

Отворено писмо јеромонаха Макарија (Бануа), настојатеља скита Ојтуз, у Румунији, о престанку помињања надлежног архијереја

Предстојатељу Архиепископије Романуе и Бакануе

Са искреним болом и бескрајном љубављу према истини

Након много молитава узнетих Богу Преблагоме, и многобројних консултација са епископима, игуманима неких манастира, исповедницима, православним богословима, а након пажљивог разматрања исхода тзв. „Свеправославног Сабора“ обавештавам Вас о одлуци коју сам донео заједно са људима из заједнице за коју сам надлежан, као и са својим духовним чадима, члановима живе Православне Цркве – Једне, Свете, Саборне и Апостолске.

Почевши од Недеље румунских светитеља, 3. јула 2016. године, ми, монах Макарије (Бану), настојатељ скита Ојтуз, и јеромонах Атанасије (Парфени), скрећемо Вам пажњу на то да престајемо са помињањем Вас као архијереја Архиепископије Романуе и Бакануе на свим светим црквеним богослужењима и да ћемо остати при овој одлуци до тренутка док јавно не негирате одступања од Праве Вере.

Овај корак смо теолошки, догматски и канонски образложили верницима данас на Светој Литургији, на основу учења Светог Писма, догми и канона Цркве (15. правило-Двократног сабора). Предање Православне Цркве нас учи да сачувамо веру православну чистом, неукаљаном и неоскрнављеном смртоносним вирусом јереси, применом у пракси, уз Милост Божију, престанком помињања псеудо-епископа, који не исповедају Речи Истине.

Наиме, разлози због којих смо се одлучили на овај, једино исправан корак , су следећи:

а) Ви подржавате учешће Румунске Православне Цркве у Светском савету цркава – организацији протестантског типа, која подмеће концепт „јединства у различитости“ (типично антихришћанско учење Новог Доба) и отворено бије битке за уједињење хришћана са другим религијама. Православна Црква је у тој организацији представљена као „једна од цркава“, али за нас је једна и једина Црква Христова, коју исповедамо у Символу вере, и друге цркве за нас не постоје;

б) Уз Ваш благослов и подршку годинама уназад одржавају се екуменски сусрети широм епархије, попут „недеље молитве за уједињење хришћана“ – православних свештеника са папским псеудосвештеницима што је аргументовано Саопштењем бр. 1127 од 16. априла 2016. године, објављеним на територији Архиепископије Романуе и Бакануе;

в) Одобрили сте неканонско учешће на Светој Литургији, на Сабору настојатеља 2015. године, једног протосинђела за којег се зна да је масон – што је осуђено одлуком Синода 1937. године и потврђено 2014. године у Румунској Православној Цркви. Након овог Сабрања такође нисте предузели одговарајуће мере, упркос чињеници да су вам предочени документима јасни докази његовог отпадништва;

г) Ви редовно (преко посредника) на састанцима са секуларним свештеницима и вероучитељима, такође и на Сабрању предстојатеља 13. јуна 2016. године, оне који се противе екуменизму, који осуђују масонерију, заузимају критички став у односу на критски Сабор, називате шизматицима и јеретицима без икаквих аргумената у том смислу;

д) У тишини толеришете мешовите бракове неким свештеницима у архиепископији

ђ) Објавили сте на сајту Архиепископије Романуе и Бакануе Саопштење под називом „Истином се не тргује,“ користећи двосмислену еклесиолошку лексику, које садржи следеће изјаве и изразе који су у супротности са учењем Цркве:

– „Зато, обнављање видљивог јединства цркве није проблем централизације, конфесионалног плуралитета и није једнобразно, већ је синтеза заједничке вере, јединства у различитости, и заједништва.“

Одговор: „Православна Црква Христова никада није изгубила јединство вере и заједништва у Духу Светоме и не признаје теорију обнове јединства верујућих у Христа, јер верује да већ постоји одговарајуће јединство између оних који су чада њеног крштења. Ово јединство већ постоји између нас и Христа, у правој вери Цркве, а нема га међу јеретицима и шизматицима. То је разлог зашто Црква жели да се они врате у окриље Православља кроз покајање“.(Митрополит Атанасије Лимасолски);

– „Јединство у различитости“

Одговор: Велика лаж екуменског тумачења стиха молитве Господње („Оче свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми“- Јован 17 , 22). Најављујући у будућности неко јединство, што значи да негира чињеницу да је ово јединство већ реалност у Цркви, и да подразумева проповедање и преношење, усвајање Православља међу свим народима. Такво јединство већ постоји а не треба тек да се деси.

Тако, у овом екуменском вокабулару узалуд се наглашава „очување сопственог идентитета“, за разлику од проређеног и адогматичног екуменизма. Не значи ли то да почитавате Истину и Цркву, јер то доводи до истог резултата – порицања посебности дејства Светог Духа у Цркви.

Зашто? Јер, ако пођемо од претпоставке да је „јединство“ циљ, а не реалност која постоји у Православној Цркви – како као наследници апостолског предања можемо говорити да „морамо да научимо са позиције Европе која жели очувати идентитет сваке верске заједнице, али и интеграцију у друштво“, јасно је да је модел друштва Европа са својим јединством у различитости, а не Црква (Cuvantul Ortodox [Православна реч], 2011);

– „Бог делује кроз све религије на различите начине и у различитом степену, у зависности од историјске еволуције.“

– „Бог делује где хоће, не само у Православљу, јер дејство Бога не може бити ограничено.“

Одговор: Ваше изјаве могу бити признате као истинито само у односу на провиђења енергијом Бога, а не у случају нетворне благодати Духа Светога, која делује само у Светим Тајнама Православне Цркве (митрополит Навпактски Јеротеј (Влахос));

– „Највиши ауторитет управљања у Православној Цркви има Синод или Сабор.“

Одговор: Знамо да црквена традиција признаје као врховног судију у доктринарним питањима Цркве, мишљење стада верника који дају глас појединцу или сабору епископа, или верницима који потврђују или одбацују одлуке Сабора;

– „Треба признати да постоје елементи који теже ка истом циљу као и елементи који се допуњују у свим хришћанским црквама.“

Одговор: Неприхватљиво и контрадикторно у погледу доктрине и прихватања ословљавања „инославних хришћанских цркава и конфесија“. Хетеродоксне конфесије не можемо називати „црквама“ јер управо зато их називамо „хетеродоксним“, њихове догме су јеретичке и стога их не можемо називати „цркавама“. (митрополит Серафим Пирејски);

– „Истина није на путу изумирања и не треба јој старатељ, а још мање адвокат.“

Одговор: „Стражити и бдети“ над догмама и канонима је дужност, а не опција. „Не померај међе које поставише Оци наши“ (Приче Соломонове 22: 23.). Свети Апостол Павле нам упућујуе следећу молбу: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“. (2. Солуњанима 2 : 15).

е) Учествовали сте у раду тзв. „Свеправославног Сабора“ на Криту и потписали његова документа.

Ми не признајемо критски сабор јер:

1. На њему није учествовала сва пунота Православне Цркве, па чак ни сви Предстојатељи Аутокефалних Православних Цркава,

2. Није био испоштован Правилник о организацији и функционисању претходних Васељенских Сабора, те је на тај начин омогућено доношење одлука, упркос чињеници да нису потписане од стране свих епископа,

3. Сабрали су се под Амблемом, што је у најмању руку страно било каквом представљању Православља,

4. На Сабор су у својству посматрача позвани представници јеретичких заједница – паписти, монофизити и протестанти , што је иновација без преседана, страна традицији наших Сабора,

5. Вршила су се богослужења, којима су присуствовали јеретици – заједничко молитвено општење које је забрањено и осуђено светим Канонима,

6. У документима коришћени неправославни изрази попут:

– „Коначно успостављање јединства у православној вери и љубави.“

Одговор: Носе се мишљу да ми као православни тражимо право да повратимо јединство у вери и љубави, као да смо их ми изгубили а не јеретици – концепт који је у основи теолошки погрешан и ускраћује легитимитет Цркви, тзв .„Теорија Грана“;

– „Признаје историјски назив другим неправославним црквама и конфесијама“ – тј.„Теорија заједничког стабла“.

Сетимо се само неких од канона на које се ослањамо када не помињемо псеудо- јерарха:

15. правило Цариградског двократног сабора:

„Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ће, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудоепископе и псеудоучитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба.“

Наведени канон је у сагласности са другим канонима неких Помесних и Васељенских Сабора, као што су: 31. Апостолско правило, 6. правило Гангрског помесног сабора (340), 5. правило Антиохијског помесног сабора (341), 10. , 11. и 92. правило Картагинског помесног сабора (491), 19. правило IV Васељенског сабора (451), 31. и 32. правило VI Васељенског сабора (691) и 12., 13., и 14. правило Двократног сабора (861), и 10., 45. и 62. Апостолско правило.

Свети, прекидањем помињања псеудоепископа, настављали су да служе Свету Литургију као и сва црквена Тајинства, остајући тако у општењу са Православном Црквом, ограђивајући се на тај начин само од псеудоепископа у чијој су надлежности.

У име заједнице скита Ојтуз чврсто изјављујемо да нећемо одступити ни у случају додатног притиска, какве год врсте да тај притисак буде, и да ћемо остати до смрти, верни синови Православне Цркве, са жарком жељом да ћете у будућности и Ви поступити исто, ако сте из незнања или под присилом одступили од оног чему сте се заветовали при рукоположењу, да ћете као архијереј, догме и каноне чувати чистима и нетакнутима. Желимо Вам искрено покајање и помињаћемо Вас у нашим молитвама које понизно узносимо Свемогућем и Човекољупцу Богу.

Ми не дозвољавамо да нас називају шизматицима и јеретицима када нисмо отпали од наше Цркве, признајемо ауторитет Румунској Православној Цркви, али осуђујемо као јеретике неке служитеље Свете Цркве. Ми не подржавамо оне који одступају од догмата Свете Православне Цркве, а чињеница је да то чиме се водите Ви и други епископи наше Цркве јесте јерес. Вековима су се мученици жртвовали управо у циљу заштите догми и канона који се сада грубо крше од таквих какви сте и Ви сами.

Истина не може бити предмет преговора и не може да се релативизује, она је једна и једина, и они који је бране, чак и ако их је мало, могу тврдити о онима који је газе (без обзира колико таквих може бити) да су јеретици и шизматици као што се и раније дешавало, чак и у случају самих Сабора, који су напослетку именовани разбојничким.

Задржавамо право да користимо сва легална средства која су нам на располагању (правосуђе, медије), као привремени грађани овога света, како скит Ојтуз не би остао у сенци разних напада и клевета којима ће, како очекујемо, бити изложен.

„Нећемо се одрећи тебе, драго Православље, ми се не одричемо тебе, Вере, наслеђене од светих Отаца. У теби смо рођени, живимо у теби и у теби ћемо и умрети. И ако време буде захтевало – хиљаду пута ћемо умрети за тебе, следећи учења светих Отаца, који су нам показали пут до Царства Небеског по цену сопственог живота. Позвани смо да чувамо чистоту Светог Православља, то су нам у наслеђе свети Оци оставили. По сваку цену ћемо бранити Православну Веру, следећи догматска учења, Свето Предање и свете Каноне, који су усвојени на седам Васељенских Сабора и Помесним Саборима Православне Цркве“. (Владика Лонгин Банченски).

Тако нам Бог помогао!

Настојатељ скита Ојтуз, јеромонах Макарије (Бану)

Извор: apologet.spb.ru, ortodoxiadreaptacredinta