ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Сматрамо да је немогуће да се прихвати декларација Папе и апелујемо да се сазове Помесни Сабор. Обраћање дњепропетровских свештенослужитеља и мирјана црквеној јерархији РПЦ МП.
Православни хришћани су се по заповести Господњој током целе своје историје трудили да буду са свима «у миру» (Кол. 3: 15). И овај облик који се широко примењује у односу на «спољашње» био је и унутрашњи садржај, за обраћање вери средствима љубави и истине Божије, а не претњама и насиљем.
Међутим својим односом «у миру» и отвореношћу православни хришћани се нису одрицали догмата и канона вере, већ су строго чували њихову чистоту, јасно схватајући да само Истина може на прави начин да привуче срце човека. Тако су Источни Патријарси, с једне стране се с поштовањем и «у миру» опходећи према представницима западног реформисаног хришћанства, у Посланици од 1723. год. писали: «Достојним и у Христу вољеним Архиепископима и Епископима, који живе у Великој Британији, и целом веома поштованом њиховом Свештенству желимо свако добро и спасење од Бога».
С друге – непоштедно и беспоговорно озакоњују догмате православне вере и предају страшној осуди и проклетству «анатеми» друга убеђења, која нису страна онима којима је писана ова посланица: «Али оно што говоре богохулни јеретици, да, тобоже, Бог предодређује или осуђује , – то ми сматрамо безумљем и нечеститошћу… Никад се нећемо дрзнути да верујемо или мислимо на тај начин све док имамо свест; и оне, који тако говоре и мисле, ми предајемо вечној анатеми и признајемо да су најгори сви неверници».
Источни Патријарси у Посланици 1848. год. пишу о томе да одговорност за чистоту Православља сносе не само јерарси, већ и свештеници и мирјани. Сваки члан Цркве је дужан да чува и брани Православље. Црква је јединствена. Она је иста током целе своје историје, због тога неслагање са претходним учењем Цркве већ разбија њен духовни монолит. Православно богословље је позвано да објасни и открије учење Цркве, али, ни у ком случају да га мења.
Континуитет је једно од својстава светог Предања. Свака новина, несагласна са претходним догматичким обрасцима, нема канонску силу, али је увек имала и имаће негативне последице. Историја Православља у Украјини, у време увођења уније, сведочи о томе, да су једна од активних снага у чувању Православља била парохијска братства при храмовима и манастирима.
Данас, кад Православна Црква наилази на унутрашњи процес широког посветовњачења верника (епископата, свештенства, монаштва и мирјана). Кад је у Православном богословљу икономија, која се предаје на теолошким факултетима и богословским школама, заменила акривију и кад се врше припреме за легализовање модернизма у «новом катехизису», заиста «новом» по садржају. Кад је Црква увучена како споља, тако и унутра у сарадњу са «Светским саветом цркава». Кад су Православни у недоумици, али трпе различита «обраћања» својих архипастира у заједничким изјавама и декларацијама с представницима различитих секти и раскола. Кад су напорима не само демонских сила, већ и «помоћника» у Цркви Божјој подроњене и нивелисане све границе и разлике између Истинске и лажне вере. У нама изазива опрез чак и прост однос «у миру» без Христа према секташима сваке врсте, тим пре према оном који је на њиховом челу, «родитељу» многих јереси, јересијарху Папи Римском.
У нама изазива опрез тежња и чак принуђивање на заједнички рад са секташима и јеретицима на заједничкој њиви социјалног, еколошког или још неког другог служења. Нама се под обавезно нуде «добра дела», али без Бога. Догматске несугласице, због којих су хришћани раније умирали, али су остајали верни Христу, су гурнуте у позадину живота хришћанина као «стара прошлост»: о јединству без Христа (екуменизам), о добрим делима без Бога (социјално служење без Бога), о вери људској (нова богословска истраживања).
Што се тиче учења, Господ нам заповеда: «што на ухо шаптасте у клијетима, проповиједаће се на крововима» (Лк. 12: 3), а наш Свјатејши Патријарх сам сведочи да је он тајно припремао сусрет с Папом! Објашњавајући ово борбом противника овог сусрета. Ово оправдање не издржава никакву критику, зато и нема потребе да се описује. А, ето, чињеница да је било занемарено канонско право да се «без сагласности епископа ништа не ради» (Апостолско правило 34) је изједначило поступке нашег Патријарха са Папом Римским, присвајајући себи овлашћења, која му не припадају и која му нису дата.
Утајивши то не само од народа Божјег, на који се уопште нису обазирали, већ и од архијереја на Сабору у Москви, од представника Светог Синода РПЦ. Може се још додати да су за тај договор о сусрету с јеретиком Папом Рисмким Франциском знали не само петоро људи из вишемилионске Руске Православне Цркве, већ још и не зна се колико људи из римске курије. Испоставило се да су они «достојнији поверења», него верници Православне Цркве.
Говорити и разматрати декларацију, потписану у току дијалога између Папе Римског и Патријарха Московског, кад сам Свјатејши не може да се одлучи да ли је тамо било говора о богословљу или није било (из видео интервјуа Свјатејшег), кад у Одељењу за спољашње црквене везе не могу до дана данашњег јасно да кажу да ли су се спремали за ово 20 година или је то, пак, био «случајан сусрет због укрштања маршрута». НЕ ИЗГЛЕДА МОГУЋЕ! Због тога као што дете, ванбрачно рођено, није Црквено, већ је тајно, нечасно и несрећно, које не подлеже суду, као нешто што се односи на област мрачну, нама незнану – Декларација не захтева истраживања (које она неће издржати), већ одбацивање као оно што је туђинско и недостојно.
Молићемо се Богу да се слична «самовоља папизма», која изазива смутње међу верницима, убудуће не дешава с нашим Патријархом. Осећамо тескобу што ми, прости свештеници, мирјани, треба да подсећамо своју хијерархију да нико и никад није дао право Патријарху да самоиницијативно у име Цркве закључује декларације са јересијархом, па макар и под најдоличнијим изговором борбе за мир итд.
Благодаримо Богу што нам је већ открио могућност и неопходност са свом одговорношћу да молимо своју црквену хијерархију да изађе из сумњиве организације «светског савета цркава», «свеукрајинског савета цркава» итд., из којих се све чешће и чешће, навикавајући нас на недопустиву блискост Истине и лажи, рађају «Обраћања». Погубност учешћа у организацијама ове врсте је већ очигледно откривена верницима.
Исто тако желимо да изразимо своје неслагање са учешћем Руске Православне Цркве на «Свеправославном Сабору 2016. год.», који већ пре почетка изазива подељеност међу верницима. То, што се данас представља као победа, одлука о доношењу докумената посредством консензуса, се не слаже са учењем светих отаца. У западном хришћанству постоји консензус на грех, али нема Божје истине. Нама је немогућ консензус у противречности са догмама и канонима.
То онда неће бити одлука, већ покушај да се озакони безакоње. Главни принцип је сагласност одлука са догматима и канонима претходних Сабора, што значи да се на Свеправославном Сабору морају потврдити одлуке и анатеме Сабора у периоду од 9.-14. века, које су осудиле папску јерес. Тако да главно «достигнуће: усвајање докумената на основу консензуса» постаје и место за пад, што је неприхватљиво. Зачуђује изненадност и ужурбаност прихватања докумената Свеправославног Сабора на Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве (у року од 4 дана). Како је за тако кратко време било могуће на достојан начин осмислити и проникнути у садржај одлука које се нуде?
Да би се одбранила Истина, на Сабору морају да учествују сви епископи Помесних Православних Цркава. И то да се Сабор поново у тајности припремао током већ више од 50 година мора да подлегне разматрању свих епископа, свештенства, монаштва и мирјана целе Православне Цркве. Немогуће је мислити да ће документа, која противрече догматима и канонима, православни прихватити, то ће пре изазвати масу немира и духовних супротстављања.
Теши и улива наду да, судећи по Закључку Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве нису сви архијереји подржали ова документа: ако су све тачке освећене општом сагласношћу «Архијерејски Сабор апелује… освећује», онда већ у тачки бр. 3 видимо опрезну реченицу: «Чланови Архијерејског Сабора сведоче да у свом садашњем виду нацрти докумената Светог и Великог Сабора не нарушавају чистоту православне вере и не одступају од канонског предања Цркве». Треба сматрати да НЕКИ чланови Архијерејског Сабора, напротив, сматрају да предложена документа нарушавају догмате и каноне Цркве.
Сматрамо да је немогуће усвојити «декларацију Папе Римског и Патријарха Московског», немогуће узети учешће на Свеправославном Сабору 2016. године, због њиховог тајног и изненадног појављивања, што је страно Православној Цркви, и апелујемо на црквену хијерархију да сазове Помесни Сабор Руске Православне Цркве како би Свјатејши Патријарх Кирил известио и објаснио своје поступке пред Црквом и како би Сабор размотрио да ли све последње усвојене одредбе («декларације», социјалне концепције, о части и достојанству итд.) догматски и канонски настављају континуитет вероучења Православне Цркве.
Са синовском љубављу у Господу смирени послушници Вашег Богољубља
«Са обраћањем се слажем и борим се за неподвојеност Цркве Православне под непрестаним омофором Патријарха Московског и Целе Русије», – архијереј Доситеј (Савелов), намесник Свето-Николског Самарског манастира; Дњепропетровска епархија, Украјинска Православна Црква;
«Подржавам обраћање», – прот. Тимотеј Кучук, старешина Свето-Успенске Саборне цркве града Дњепропетровска у обнови; Дњепропетровска епархија, Украјинска Православна Црква;
«Подржавам обраћање», – прот. Виктор Головченко, старешина храма у част Царских мученика; Дњепропетровска епархија, Украјинска Православна Црква;
«Подржавам обраћање», – прот. Александар Курочкин, старешина храма у част преподобног Серафима Саровского; Дњепропетровска епархија, Украјинска Православна Црква;
«Подржавам обраћање», – прот. Василије Власенко, старешина храма у част иконе Божје Мајке «Одигитрија»; Дњепропетровска епархија, Украјинска Православна Црква;
«Подржавам обраћање», – атаман Григорјев В.С.
