ИСТОРИЈСКО ПИСМО МИТРОПОЛИТА ПИРЕЈСКОГ ПАТРИЈАРХУ ВАРТОЛОМЕЈУ

 ―   Тражи сазивање Свеправославног Сабора и осуду Екуменизма

  ―  Оптужује Патријарха Вартоломеја за Екуменизам

Митрополит Пирејски Серафим упутио је недавно писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, у којем се бави питањем савремене јереси која већ деценијама мучи и исцрпљује Цркву, тражећи притом и њену Саборску осуду.

Писмо се појавило у јавности првих дана јула, а на себи носи датум од 27. јуна.

Писмо се већ сматра и оцењује историјским, и представља праву студију о Екуменизму, обима преко седамдесет страна.

У овом кратком приказу осврнућемо се само на неке од тачака овога писма, намеравајући да српској јавности ускоро представимо превод целокупног, овог значајног и историјског, текста.

У свом опширном писму, које заправо представља Меморандум о Екуменизму, митрополит Пирејски осврће се на говоре и омилије које је Васељенски Патријарх Вартоломеј одржао приликом недавне посете Милану (мај 2013), поводом прославе 1700 година од потписивања Миланског Едикта, папистичко-екуменистичком манастиру Бозе у Италији, као и приликом манифестација уприличених у Цариграду истим поводом (мај 2013). Уз то, митрополит Пирејски коментарише и говоре Његове Светости одржане током посете Чешкој и Словачкој, која је следила након претходних манифестација посвећених обележавању Миланског Едикта.

У писму-меморандуму митрополит Пирејски оптужује патријарха Вартоломеја да учи нову еклисиологију, која је страна Предањској, Православној Еклисиологији. Уз то, види у његовим говорима и многа друга удаљавања и отпадања од православног учења:

Сасвим је јасно, као што произилази из говора које је Ваша Светост одржала у Милану, да учите новојављену, нечувену и екуменистичку еклисиологију, која је, свакако, страна и туђа Православној Еклисиологији. Прихватате злославне екуменистичке теорије о „сестринским црквама“ и „два плућна крила“. Признајете јеретичке парасинагоге Папизма и Протестантизма (Лутерани, Реформисти) као „Цркве“ равночасне и равнозначне Православној Цркви. Признајете јересијарха Папу, Кардинале, Пасторе као да имају валидно Свештенство, Свете Тајне и Апостолско прејемство. Користите истоветну теологију и за друге религије (Муслимане, Рабине). За Вас, Ваша Светости, све претходне јереси заједно са Православном Црквом већ сачињавају „Једну Цркву“, која је, међутим, у садашњем времену подељена и напредује ка свом јединству.

Карактеристично је да се митрополит Пирејски позива на савремене Старце – старца Пајсија, о. Епифанија Теодоропулоса, светог Јустина Ћелијског. Наводи веома значајно обраћање о. Епифанија Теодоропулоса цариградском Патријарху Атинагори (1965), из којега преносимо један део:

Ваша Светости,

Небројено пута је пожељније да се искорени историјски Трон Цариградски и да се пресади на неко пусто острвце на морској пучини, чак и да се потопи у дубинама Босфора, него да се покуша макар и најмање одступање од златне путање Светих Отаца, који сви једногласно кличу: „Нема попуштања у питањима Вере“. Седам свећњака Апокалипсе, ради грехова наших, угасили су се одавно. Седам Цркава апостолских, Цркава које су имале највећу част да приме, особито оне, Писма са Неба кроз богонадахнутог Боговидеоца са Патмоса, нестале су са лица земље и тамо, где је некада савршавана страшна Жртва и појана Химна Светој Тројици, данас по свој прилици грактају ноћни гаврани и „плешу демони“. Али ипак, Невеста Господња није умрла. Црква Христова није нестала. Наставља, изранављена и окрвављена као и Устројитељ њен, али вечножив и непобедив, своју путању кроз векове, просветљујући, брижно се старајући, оживљавајући, спасавајући. Неће, дакле, умрети она, чак иако се премести или умре Васељенски Трон.

Ниједан Православан не жели премештање или смрт Васељенског Трона. Не дај Боже! Али и ниједан неће жртвовати због њега јоту једну или једну црту од Православне Вере. Борите се за њега свом силом. Не само да имате право, него сте дужни да га учвршћујете, по Вашим силама. Жртвујте за њега било шта: новац, имања, част, славу, скупоцено благо, Ђаконе, Презвитере, Епископе, чак и самог Патријарха Атинагору! Једно само држите, једно чувајте, једно очувајте нетакнуто, једно само немојте жртвовати: Православну Веру! Васељенски Трон има значај и корисност само и искључиво када исијава диљем земље сладчајшу и незалазну Светлост Праволавља. Светионици су корисни када и уколико осветљавају морнарима пут, како би избегли хриди. Када се њихова светлост угаси, нису само некорисни, него и штетни, јер се и они претварају у хриди.

Ово представља и најбољи одговор познатим екуменистичким и фило-вартоломејским круговима у Српској Цркви, који већ годинама као мантру понављају став о угрожености цариградског Трона, желећи да тиме оправдају све срамоте и безакоња која чини. Не постоји дипломатија која може оправдати одступање и издају Вере. Нити пак дипломатија има место у Цркви.

Наводи митрополит Пирејски да патријарх Вартоломеј учи злославну, јеретичку теорију о подељеној Цркви:

Још конкретније, питамо оправдано: Према Вашој Богочествованој Светости, колико Цркава постоји? Једна или многе? Да ли је Христос основао Једну или многе цркве? Зар Христос није основао само Једну, Свету, Католичанску и Апостолску Цркву, као што исповедамо сви Православни у Символу Вере Никео-Цариградском? Пошто, дакле, према Вашим речима постоје многе цркве и сви јеретици припадају Цркви, тада постоје и многи Господи, многе вере, многа крштења. Међутим, Апостол Народа Павле, уста Христова, каже да постоји „један Господ, једна вера, једно крштење“{footnote}Еф. 4, 4-5{/footnote}. У православном простору говоримо о Православљу (право умовање о Богу) и јереси, заблуди (заблудно, погрешно, изопачено умовање о Богу). Од када, пак, јереси и јеретици чине цркве?

Веома је значајно шта о светим моштима пише митрополит Пирејски:

Свјатјејши Владико, поклонили сте се моштима светога Амвросија, које се чувају у његовој Базилици. Зар, међутим, не знате да је Бог узео своју Благодат од светих моштију које држе Паписти, од часа када су постали јеретици и увели догматске новотарије, као што је њихово злославље о тварној Благодати? Пошто Паписти верују у тварну Благодат а не у нетварну, ко ће, дакле, и како осветити и обожити човека, и како ће свете мошти изливати миро и имати Благодат? Сходно томе, свете мошти које држе Паписти су безблагодатне, без удела у нетварној божанској Благодати и остају без дејства. И још више, светитељи нису успокојени када се налазе у јеретичком окружењу. Страшно чудо светог Спиридона Чудотворца 12.11.1716. које наводи свети Атанасије Паријски у свом делу „Суд неба“, (Лајпциг, Саксонија, 1805){footnote}Ουρανού κρίσις (Λειψία, Σαξωνίας, 1805){/footnote}, када је светитељ изричито забранио подизање Латинског жртвеника у своме храму на Крфу, сведочи о истинитости ових речи.

Читаво поглавље митрополит Пирејски посвећује међурелигијским сусретима. Из њега преносимо мали део:

Свјатјејши Владико, схватате да је став који влада, о мирном сапостојању религија, погрешан. Мирно сапостојање религија значи престанак проповеди Еванђеља и укидање Хришћанства као једине истините Цркве. Мирно сапостојање религија значи сарадњу Православне Хришћанске Цркве – ради избегавања идеолошких сукоба – са оруђима мрака, која унижавају Богочовечанску личност оваплоћеног јединог Спаситеља. Мирно сапостојање религија значи хармонично сапостојање истине са заблудом, обманом и лажју, светлости са тамом, мраком и гробном тмином; Христа, који је Светлост истинита, са Ђаволом, који је таме заштитник. Такво, међутим, сапостојање није замисливо, него представља ђаволски предлог.

Митрополит Серафим осврће се у свом писму и на кварење, изопачавање православног учења о Богородици, и установљавање од стране Папизма потпуно новог учења – мариологије.

Јерес Папизма претерано наглашава личност Богородице, одвајајући је значајно од Христологије Цркве. Тако је установила потпуно ново учење, мариологију, која износи нове и јеретичке догмате о Богородици. Званични мариолошки догмати Папизма су, најпре догма о безгрешном зачећу Богородице. Сагласно њој, Богородица, пошто је одређена била да роди Бога Логоса који је узео тело од ње, требало је да буде потпуно безгрешна. Због тога је по промислу Божијем зачета, свакако, као плод оца и мајке, ослобођена међутим од прародитељског греха.

Међутим, за Православну Цркву потпуно безгрешан је само Тројични Бог и Богочовек Исус, који је зачет не из семена мушкарца, којим се преноси прародитељски грех, него од Духа Светога. Богородица, као плод мушкарца и жене, била је носилац прародитељског греха, очишћена је међутим од њега када ју је осенио Свети Дух приликом Благовести.

Постоји цитат из Светог Писма који Екуменисти веома често употребљавају, заправо злоупотребљавају, наводећи га и тумачећи, неправилно, на начин који њима одговара. Како би наравно оправдали тиме своја срамна чињења. Ради се о речима Христовим из његове Првосвештеничке молитве да сви једно буду. Пишући о наведеној злоупотреби поменутих Христових речи, митрополит Пирејски позива се и на митрополита Јеротеја Влахоса:

Неки теолози тумаче Христове речи „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21), које су део Његове првосвештеничке молитве, као да се тобоже односе на будуће јединство цркава, и користе их врло често да би показали како је Христос предобјавио да ће све хришћанске деноминиције стећи у будућности јединство међу собом, и да ће формирати „једну“ цркву, подразумевајући да је Црква сада поцепана. Православно тумачење ових речи је другачије. Речи „да сви једно буду“, уколико неко прочита врло пажљиво цео одломак првосвештеничке молитве, видеће да су повезане неодвојиво са осталим изразима, попут – „као ти Оче што си у мени и ја у теби“ (Јн. 17, 21), и са изразом „ја у њима и ти у мени да буду усавршени у једно“ (Јн. 17, 23), и такође са другим изразом „да гледају славу моју коју си ми дао“ (Јн. 17, 24). Јасно је да Христос овде говори о јединству Апостола приликом созерцања славе Божије, виђења нетварне Светлости, што се збило на дан Педесетнице, јер су управо тада Апостоли стекли суштинско јединство међу собом. Тако да сви они међу Светитељима, који овде у историји достижу обожење и созерцање нетварне Светлости, стичу јединство са Апостолима, имају исту веру са њима, и остварује се ова реч Христова „да сви једно буду“.

Нема сумње да је ово писмо, Меморандум о Екуменизму, митрополита Пирејског по свом значају већ премашило чувено Исповедање вере против Екуменизма, објављено 2009. од стране Сабора Православних Клирика и Монаха. Потписници тога писма из Српске Цркве, као што је познато, били су како Епископ Артемије тако и значајан број игумана и игуманија, са својим братствима и сестринствима, епархије рашко-призренске. Превођење, потписивање, штампање и промовисање Исповедања вере против Екуменизма, одмах након његовог појављивања половином 2009. године, било је несумњиво трн у оку екуменистичким круговима, и значајно је допринело свему оном што је веома брзо уследило – бруталном и беспризорном линчу и прогону, медијском и физичком, од стране врховних Екумениста и пост-отачких богослова Српске Цркве – већ на самом почетку 2010.У свом историјском писму митрополит Пирејски тражи сазивање Свеправославног Сабора који ће имати задатак да осуди свејерес Екуменизма. Писмо је, осим на адресу Васељенског Патријарха Вартоломеја, упућено и свим митрополитима Цркве у Грчкој.

Сматрамо неопходном потребу сазивања Свеправославног Сабора са учешћем свих Православних Патријараха, Архиепископа, Митрополита и Епископа и богослова лаика, који ће имати велику обавезу и првенствену дужност да осуди свејерес Екуменизма, у светлости Библијског, Светоотачког и Свештеноканонског учења и предања, и да објави и Цариграду и Васељени да се спасење даје само унутар Једне, Свете, Католичанске и Апостолске Православне Цркве, и да без Православне вере не постоји могућност општења са живим Богом, због чега се и наша представка подноси као односни захтев Вама, имајућем од Бога одговорност усаглашавања Православних Аутокефалних Цркава.

Завршавајући овај кратки приказ многозначајног писма митрополита Серафима, које се припрема и за објављивање на српском језику, наводимо речи из Прогласа четири Православна патријарха 1848. године, којима завршава и сам митрополит Серафим:

Код нас нити Патријарси нити Сабори нису могли никада увести новине, јер чувар вере је само тело Цркве, тј. сам народ, који хоће своју веру вечно непроменљиву и истоветну вери Отаца својих.

Напомена:

На видео прилозима може се пратити заједничка молитва Патријарха Вартоломеја и кардинала Angelo Scola.

На фотографијама је патријарх Вартоломеј током посета Италији и Чешкој.

Уредништво