Изјава-саслушање окривљених монаха-клирика

Део окривљених монаха-клирика поднео епархијској комисији за саслушање своју саборну и једнодушну изјаву у писаној форми

Део избеглог монаштва Епархије рашко-призренске (свештенослужитељи, тј. свештеномонаси и свештенођакони, свеукупно њих 17 на броју) позван је, актом привременог Администратора Епархије рашко-призренске, Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија да, на основу чл. 218 Устава СПЦ и ст. 3. чл. 67. Правила и поступка за црквене судове СПЦ, да 6. и 7. септембра 2010 предстану саслушању у црквено-судском поступку, који је против њих поведен због њихових наводних канонских преступа.

Сви свештенослужитељи, осим бившег настојатеља манастира Светих Архангела код Призрена, јеромонаха Бенедикта, појавили су се 6. септембра у 10.00 часова у просторијама ЕУО, намерени да заједнички приступе саслушању о јединој конкретној кривици која им се, актом Митрополита Амфилохија ставља на терет, тј. “самовољног иступања из манастира и приватног настањивања“, јер су заједнички, и из истог разлога, своје манастире и напустили, избегавши из Епархије рашко-призренске.

На основу чл. 65 и чл. 67 Правила и поступка за црквене судове Српске православне цркве, позвани свештенослужитељи припремили су своју заједничку писану изјаву-саслушање. По доласку у просторије ЕУО у манастиру Грачаница дочекала их је трочлана комисија у саставу: Јереј Сава Шмигић, секретар ЕРП, протојереј-ставрофор Милија Арсовић, архијерејски намесник косовско-митровачки и протосинђел Јован Јеленков, настојатељ манастира Црна Река.

Председник комисије за саслушање, јереј Сава Шмигић саопштио је присутним свештенослужитељима да су позвани да одговоре на питања која су, по њиховом мишљењу, од важности за даље вођење поступка. На питања, одштампана на претходно припремљеним формуларима требало је, индивидуално, одговорити у писаној форми, читким рукописом, за време које је комисија одредила, након тога гласно прочитати и потписати. Строго је забрањено међусобно комуницириати, као и одговарати и писати нешто што не садрже постављена питања. Присутни монаси нису могли да се отргну осећају да читав поступак почиње да личи на једну надреалистичну мешавину удбашко-ислеђивачког понашања и испитног студентског рока.

Будући да је у позиву на саслушање била наведена само једна кривица, “самовољно иступање из манастира и приватно настањивање“, присутна братија је на ту оптужбу и одговорила, саборно и једнодушно, у писаној форми, а у складу са чл. 65 и чл. 67 Правила и поступка за црквене судове Српске православне цркве, јер послани акт Митрополита-Администратора није садржавао позив ни за какву другу конкретну кривицу.

Иако наведена изјава-саслушање није никаква оптужница, како жели да је представи информативна служба ЕРП на свом сајту, него једно сагледавање читаве ситуације и предлога за једно хришћанско разрешење, очигледно је да ће и она да послужи за даљи притисак над избеглим монаштвом и њихово црквено-судско гоњење, јер поменута изјава ЕРП инфо-службе ни као могућност не помиње окончање црквено-судског поступка (што је једна од могућности наведених у Правилима за црквене судове СПЦ) што значи да је пресуда већ донесена.

Да би српска јавност имала јаснији увид у наведену изјаву-саслушање окривљеног монаштва, доносимо је у прилогу.

ЊЕГОВОМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВУ,
МИТРОПОЛИТУ АМФИЛОХИЈУ,
АДМИНИСТРАТОРУ ЕПАРХИЈЕ РАШКОПРИЗРЕНСКЕ

Ваше Високопреосвештенство благословите!

С обзиром да сте нам протеклих дана уручили позиве за саслушање на црквеном суду Епархије рашко-призренске,  одазивамо се том позиву саборно и заједнички, исто онако како смо наше манастире и напустили  (подсећамо-пре тога од Вас просећи канонски отпуст). У складу Правилима и поступцима за црквене судове Српске православне цркве, чл. 65 и чл. 67, наше саслушање Вам достављамо у писаном виду.

У позиву који сте нам упутили експлицитно је наведена управо само та кривица односно нашег самовољног (условно речено) иступања из манастира и приватног настањивања. Будући да остале кривице нису уопште наведене, већ се паушално помињу остале кривице, што Вам не замерамо, јер знамо да осталих кривица и нема, а и да наведена није наша кривица, те уколико их било ко у будуће и буде навео, сматраћемо их плодом нечије осветољубиве маште, несвојствене духовним и црквеним лицима, еванђелски неутврђене, које самим тим, као непостојеће, не потребују наш одговор, правдање, нити било какву одбрану. Сложићете се да је бесмислено саслушавати и испитивати некога о умишљеним и непостојећим  кривицама, јер би свако сведочење о њима било фиктивно, самим тим и лажно, баш као и саме неутемељене оптужбе.

Из аспекта црквено-правног устројства наше Цркве, уколико тај поредак разматрамо у духу оне вечне еванђелске правде, остала је само једна једина оптужба коју сте и навели у позиву упућеном нама, а то је наше напуштање манастира без Вашег допуштења, које смо пре тога, благовремено и искрено од Вас молили.

Из ова два наведена разлога, а то је јединствена оптужба и кривица којом све нас теретите, као и чињеница да је наше напуштање било јединствено, у смислу разлога и начина, ми Вам наш одговор достављамо у писаном облику као јединствено и усаглашено сведочење и одбрану свих нас поводом наше „кривице“, због које намеравате да нас црквено-судски процесуирате.

Најпре, по ко зна који пут изражавамо дубоко жаљење што сте одлучили да настали проблем решавате црквено-судским путем и сматрамо да је то пораз сваке хришћанске љубави, о којој је наш народ у Вашим беседама навелико и нашироко слушао, годинама и деценијама. Зашто смо баш ми, монаси ЕРП верни Христу, Коме смо рукама нашег старца душе своје положили у најсветијем монашком и ангелском чину и образу, изузети од те хришћанске љубави, која се у Вашим беседама на тему љубави изливала често и на људе ван Цркве и спасења у њој, попут Ваших речи на ручку после хиротоније владике Јована Пурића у Подгорици 2004.год, упућене присутном хоџи, коме рекосте да су и они (муслимани) „под капом Аврамовом“, алудирајући притом да смо и са њима у некаквој братској љубави и свези, или током међуверске конференције у Пећи 2006. године када сте Албанце муслимане назвали „вечном сабраћом“?

Годинама након тога у тој Вашој свези љубави не нађе се место само за нас неколико десетина монаха и монахиња из ЕРП. Жао нам је што сте уопште и направили проблем не дајући нам канонске отпусте, па га још и црквено-судски претресате и „решавате“. Уколико следимо начела духовног светила наше Цркве, светог Јустина Ћелијског, подсетићемо се његових речи које кажу: „Света Србија ради чега живи? – Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу… да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинице, маскиране лажи.“

Ево, ове речи предлажемо нама и Вама, као темељ за суђење било коме о било чему, сваком суду у свима световима, јер у свима њима је Христос и Његова правда увек непогрешиво мерило свих наших правдица и правица. Следећи овај непогрешиви канон неба и земље и свега што је у њима, ми Вас питамо, да ли је у хаосу и муци насталој у ЕРП од 13. фебруара о.г. заиста могуће „терати мак на конац“ и допустити себи такав луксуз као што је канонско-правна, законско-књижевничка ситничавост по питању давања или недавања канонског отпуста, и подизања оптужби на црквеном или било ком суду због одласка без њих?

Јер „као што је устројство и неизмењива лепота под влашћу поретка, тако је беспоредак и хаос узроковао у ваздуху буре, на земљи потресе, на мору бродоломе, у градовима и кућама расколе, у телима болести, у душама грехе“ (свети Григорије Богослов). Зато се упитајте, Ваше Високопреосвештенство, да ли можда истеривањем ове и овакве „правде“ у ЕРП не истерујете из те Епархије и из наше Цркве и ону вечну Божију правду, оваплоћену у Христу Богочовеку?

Неће ли можда та правда бити иста она јудејско-првосвештеничка и пилатовска, купљена за тридесет сребреника,  која је распела Сина Божијег на крсту? Нека Вам одговори на ова питања буду основа за суђење нама, у противном Ваш суд нама, биће Ваша осуда и пресуда себи, пред Богом и пред народом! Нама је после свих ових дешавања и свих Ваших „доброжелатељних“ писама немогуће поћи на Ваш суд, а не поновити речи светог Златоуста: „Коме да идем? Непријатељима мојим или судијама?… сада су противници моји  судије мени, и они хоће не да се суде са мном него да ми суде.“ Не би ли те речи могао да понови и наш отац, владика Артемије, кога  посласте у прогонство и лишисте епископске катедре без кривице (сећамо се још речи изречене пре неколико месеци о добром, радном, вредном, честитом… владики Артемију), без канонске осуде, по оптужници толико лажној (оно што прочитасмо у жутим новинама Прес) колико је, по речима псалмописца, исток далеко од запада.

Не поредећи нас и нашу недостојност, па чак ни владику Артемија, са тим великим светилом Цркве, светим Златоустом, а ипак користећи се његовим голготским искуством, у неколико сличном нашем, а засигурно сличним ономе који проходи наш Старац,  ми само следимо савет светог Григорија Богослова, који вели : ” Учити друге – велика је ствар, али учити се од других – безопасно је дело.“

А да ли, трагајући о смислу и пореклу овог црквено-судског поступка, којим нам се прети, да не поновимо и речи истог светог Григорија, који вели : „Немогуће је потпуно схватити крај, ако се претходно не истражи узрок.“ Наиме, у Вашем позиву на судско саслушање који сте нам упутили, навели сте да смо својим одласком прекршили 21. канон Светог Седмог Васељенског Сабора, а тај канон у целости гласи: „Монах или монахиња не треба да остављају свој манастир и прелазе у други. Ако се то догоди, потребно је указати му гостопримство, али не треба га примати без дозволе игумана.“  С обзиром да је ова канонска одредба кратка, јасна и недвосмислена, уколико је применимо на наш случај, видећемо да је кривица за коју нас оптужујете и стављате је на нашу савест у самој ствари непостојећа, с обзиром на специфичне околности у којима смо ми напустили своје манастире. Пре свега канон се односи на монахе и монахиње који су напустили манастир без дозволе настојатеља, тј. старешине. У нашем случају братства четири манастира ЕРП су напустила обитељи заједно са својим старешинама, а то су : Црна Река, Свети Архангели, Богородица Браинска и Девине Воде. Јасно је из овога да су монаси имали благослов свог старешине да напусте манастир будући да су и сами настојатељи учинили исто. Ту се подразумева и настојатељ манастира Сочаница, јеромонах Евтимије, јер је бесмислено доказивати да има сопствени благослов за напуштање манастира.

Поред наведених појашњења додајемо да су јеромонаси Максим (Сопоћани) и Агапит (Бањска), као и монаси Пајсије (Сопоћани) и Леонтије (Бањска) избачени из својих манастира од стране тадашњих и тренутних настојатеља, мимо званичне (незваничних је било од еп. Теодосија) дозволе, акта или благослова надлежног администратора Епархије. Овде видимо на делу да је у ЕРП усред овог смућења које и даље траје, након неправедног, неканонског смењивања владике Артемије, бесмислено и немогуће истеривати некакав канонски поредак и спроводити некакав јуридички, нецрквени пуританизам, или схоластичку каузалност, јер очигледно је да ствари нису „црно-беле“ и да је усред насталог беспоретка немогуће очекивати апсолутно и акривијско придржавање, а још мање примењивање канона. Канони су, наиме, писани за нормалне и редовне услове и прилике који треба да владају у Цркви.

Још ћемо напоменути да ми нисмо примљени ни у један манастир, тако да ни једном старешини нисмо правили проблеме и сметње. Таквог гостопримства, које, иако се  помиње у овом канону (да монаси, макар привремено, не би били присиљени да се потуцају и настањују приватно), ми смо лишени, будући да упорно одбијате да нам дате канонски отпуст у хајци коју сте повели на нас, уз подршку Ваших синодских једномишљеника, а у форми претњи и застрашивања осталих архијереја, особито оних који су евентуално имали жељу да нам укажу гостопримство до окончања ове агоније, за коју сте Ви лично одговорни, Вашим упорствовањем у не давању канонских отпуста нама и обележивању нас као секташа.

Уколико нас сматрате секташима у смислу нашег непристајања(!) на Вашу екуменистички подупрту реторику, којом сте пред нама оправдавали долазак римског папе и свега што такав релативистички и слободоумни приступ животу наше Цркве носи, ми ћемо ту етикету од Вас „даривану“ са радошћу носити. Ипак, у том светлу гледано, какво поверење у Вас и Вашу правду од нас очекујете, осим оне горепоменуте, Светог Златоуста?

Свакако овде не пренебрегавамо члан 208. устава СПЦ о уређењу манастира, по коме је врховни старешина свих манастира надлежни архијереј, а настојатељ је практично његов заменик. Из тог разлога сте Ви били благовремено обавештени о нашој намери, будући да смо регуларним путем тражили канонски отпуст. Ипак, у преводу Свештених Канона Цркве еп. Атанасија Јефтића наилазимо и на фусноту у којој се појашњава овај канон. У том појашњењу наводи се потреба пријема и гостопримства монаха који су напустили свој и дошли у други манастир, како не би у противном били принуђени да попут нас бораве у свету.

Наш боравак по светским насеобинама, а не  манастирима, последица је горепоменуте хајке коју против нас водите, медијски и канонски, а део те хајке је и сам овај црквено-судски процес у који нас увлачите. Позивајући се на Правила аскетска светог Василија Великог, аутор поменутог појашњења још каже да овај канон не важи, тј. монах може и без допуштења настојатеља да напусти манастир уколико се „духовно у њему штети“. Истини за вољу, уколико Вам је до ње стало, признаћете да је тешко наћи неку духовну корист у манастирима где је уместо предходног мира и поверења које је владало у односу на надлежну црквену, епархијску администрацију, од фебруара 2010. завладао неспокој, разочарење и немир, који се пренео и на унутрашњи манастирски живот.

Тај немир је посебно био изражен у манастирима где је по питању неканонских промена у епархијској управи ЕРП било подељених мишљења, ту је долазило и до физичких обрачуна иницираних од стране појединих Ваших „бранитеља“ и „заступника“ из редова монаха који су остали у ЕРП, да под Вашим руководством чувају манастире. Уколико Вам се тиме још увек нису похвалили, ево ми Вас о таквој „усрдности“ и „јунаштву“ поменутих обавештавамо и поручујемо Вам да се у таквим околностима и боравку у њима духовна корист не назире ни у траговима.

Као решење целокупне смутње коју покушавате да разрешите, по нама на погрешан, црквено-судски начин, ми Вам опет и опет предлажемо најједноставније решење, а то је:

1. Да повратите поредак и стање у Епархији рашкопризренској, који су владали до 13. Фебруара 2010. године, или

2. да нам доделите канонске отпусте за ма коју епархију наше Светосавске Цркве, уколико Вам Ваша увереност и утврђеност у ставу да смо ми секташи то дозвољава.

Уколико у њој устрајете ми можемо само поновити речи, такође прогоњеног, светог Григорија, који је рекао: „себе предајемо на суд непријатељима, да бисте ви и даље били и остали посрамљени и побеђени, када вас наша болест (шта је туђије од овога?) убеди у наше здравље“.

Сматрамо да је та Ваша мисао о нашем „секташењу“ извор нашег међусобног неразумевања и да ће она остати камен спотицања у ма ком и ма каквом Вашем покушају да настали проблем решите, особито Вам ту неће помоћи црквено-судско, полицијско-бирократско потезање канона и правила, јер шта је то што је рађено по канонима и правилима у ЕРП од 13. фебруара до данас, и зашто поштовање канона и правила очекујете само од нас, а не и од иницијатора смутње у ЕРП, за коју сте и сами највећим делом одговорни, а у чијем деловању  се могло видети фрапантно кршење и канона и устава СПЦ?

Сматрамо да такво постављање ствари по питању нашег одласка, од ког само Ви правите проблем, па га још преносите на црквено-судски терен, и то упорним одбијањем канонских отпуста, неће као исход имати никакву правду и правичност у свом разрешењу, уколико разрешења уопште буде било. Ипак тешко да ће било каквог, особито не црквоградитељског, људског, понајмање еванђелског решења уопште и бити, ако се буде оно тражило по канонима и уставним параграфима, толико погаженим и пониженим у ЕРП у протеклих неколико месеци.

Зато од Вас очекујемо, ако заиста мислите оно „ласно ћемо ако јесмо људи “, како умете и сами да кажете „комшијама“ Шиптарима и уколико „будемо људи“ како је говорио блаженопочивши и непоновљиви Патријарх Павле, да нам дате канонске отпусте, како би после ове вишемесечне агоније, која се, не нашом кривицом, продужава на општу саблазан нашег народа, коначно пронашли мир у неком манастиру, макар он био и у предграђу ма које епархије у којој се поштује предањски богослужбени и сваки други поредак,  уколико  већ сматрате да ћемо у Србији, како рекосте, не једном „отварати нова секташка жаришта“.

Овим ћете прекратити и сваки, увек мучни судски поступак, као идаље компликовање, већ сложене ситуације у ЕРП, за коју сте тренутно одговорни, како би у миру и јединству сви наставили своје служење у јединоспасавајућој Православној Цркви Божијој. Да је ово једини пут до решења нарушеног мира и покиданих свеза хришћанске љубави, како у ЕРП, тако и сваког од нас појединачно, доносимо Вам и речи горепоменутог светог Григорија, који о љубави вели: „Она наличи растињу које, ако насилно погазимо, а потом удовољимо њиховој слободи(!), поново се разбокори и врати у пређашње, непогажено, стање. Тиме растиње показује својство по коме га насилно можемо поломити и погазити, али га не можемо исправити.“

Ето, у Светим Оцима, благогласним трубама Духа Светога, вазда налазимо на путоказе и указања: који су то путеви живота, а који су путеви смрти; који су то путеви мира, а који путеви раздора, на Вама је одговорност избора, а наш избор је од почетка прогона нашег Старца, а тиме и нас самих  јасан, јер се надамо да сте: “ закључили да ћемо ми у свему бити сагласни, мада вас је у то, бар мислим, уверило и ово што видите – и правдољубиви отац и благопокорни син заједно седе и угађају један другоме подстичући у вама ту искру побожности и једнодушности, каква је она по себи; нека вас у то убеди и ова реч.“(свети Григорије Богослов).

Остајући свагда верна чеда Светосавске нам мајке Цркве, просимо ваш Архијерејски благослов и целивамо Архијерејску десницу.

24. августа/6. Септембра 2010.
Манастир Грачаница