Јером. Максим: Јединство Цркве = јединство у Истини

Од духовног посрнућа пре Другог светског ратa[1], до отвореног безбоштва после Другог светског рата, није било већег зла и већег пада у нашој Помесној цркви од овог који је наступио, а то је отворено проповедања јереси од стране њених предстојатеља. Од бечког исповедања јереси патријарха Иринеја, до београдског паљења свећа у синагоги јеврејској од стране истог, наша Помесна Црква убрзаним током проходи сав онај пут који је Рим у свом посрнућу вековима пролазио, и сада се наша Помесна црква налази на ивици амбиса који се зове: потпуно отпадање од Бога, од свеосвећујуће, просвећујуће и спасоносне благодати Његове.

Отпадање од Православне, догматске истине, јесте отпадање од Бога и благодати Његове, онај који исповеда јерес – себе одсеца од Бога и Његових животворних енергија које зовемо благодат. Без благодати Божије, без Његових животворних свеспасоносних енергија да ли Црква може бити Црква? Засигурно не! Само јединство у Православном исповедању богочовечанске Вере Цркве, континуитете прејемства, како благодатног, тако и догматског, омогућава нам јединство са Богом и јединство нас међусобно у Цркви, речју – омогућава нам да будемо Црква.

Зато је апостолски јасно: оно што одваја од Бога, одваја и од Цркве, вели о томе Свети Јустин Ћелијски: „Јерес је душегубна сила која човек потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Христове“[2]. Дакле, свештени догмати Православне Вере увек су били и биће једина основа и темељ на коме је саграђена Црква, самим тим то је једини темељ јединства и мира у Цркви, једино том Православном истином Вере Црква бива Црквом. Тамо где ових темеља нема, нема ни Цркве, те нема и не може бити истинског духовног јединства, нити мира. Ова наведена истина о Цркви и њеном јединству, која држи Небо и земљу, јасна је као дан, као видело, свакој благодаћу и Вером отачком просветљеној души, али остала је нејасна и погажена је од стране оних који презирући ту истину покушавају да на песку свог очовеченог, протестантизираног и хуманизираног умовања градe јединство и мир и то у у Цркви Божјој, што је несумњиво један нееванђелски, нехристов, залудан и авај душегубан посао, који неће донети ништа добро, а особито неће донети мир и јединство. Тамо где нема истине о Богу, коју нам је Он Сам, Јединородним Сином Својим најсјајније и најјасније објавио, тамо нема ни Бога, а тамо где нема Бога, несмуњиво, нема ни Цркве, ни мира, нити јединства.

„Mи смо удови међу собом и сачињавамо једно тело Христово једномисленошћу према Господу Христу и један према другоме вером“[3]. Ову истину пре свих газе проповедници и заступници екуменистичке јереси, који газећи догмате Цркве, изнад догматске истине вере стављају свакако лажни мир и још лажније јединство са јеретицима Рима и осталих јеретичких зборишта, синагоги и парасинагоги.

Ништа мање, ову истину газе и они који се наводно боре против екуменистичке јереси унутар Цркве, док превиђајући опасно догматско – еклисиолошко одступање поборника екуменизма, инсистирају на јединству и миру са њима, одступницима – екуменистима без њиховог претходног одрицања од јереси екуменизма. Принцип и једних и других је исти: оставити по страни истину, одложити је на неко време и истакнути на прво место наводну: љубав, мир, слогу, јединство Цркве, дакле, борити се наводно за све еванђелско, само оно најсуштинскије, оно што Еванђеље управо чини непоновљивим изразом свеколике богочовечанске мудрости, једине спасоносне мудрости, а то је сама Истина, једино се за ту Истину ови „миротворци, црквољубци, братољубци, поборници јединства“, али јединства без његовог еванђелског онтолошког основа, не боре, она „није битна“ јер нас „узнемирава, разједињује, ствара раскол, поделе“, а то „није добро“ свакако, јер по несветоотачкој логици ових мудријаша мир, а не Бог и Његова истина, која нас једина чини слободнима (а слобода је управо једини гарант истиновања у љубави, дакле, увек прво истиновање, а затим љубав) је на првом месту, мир и јединство су „суштина“ Цркве, а не истина оличносњена у Христу и органски инкорпорирана, усађена у Цркву.

Да видимо шта нам о томе говори Свети Јустин Ћелијски, пишући о раду Светих Отаца Васељенских сабора: „Пошто је Богочовек, Господ Христос оваплоћење Истине = Свеистине, то је за њих свако одступање од ње и иступање против ње, уствари одступање од Христа и иступање против Христа“[4]. Која је на крају разлика између првих и других „миротвораца“? Разлике нема!

Градити Цркву, јединство и мир без Истине и у Истини, гледано еванђелским и светоотачким очима значи: градити Цркву и њено јединство без Бога. Страшна замисао људска и авај – сатанска, може ли Цркве бити без Бога? Не, без Бога и Његове вечне истине нема Цркве, остаје само јеретичко збориште, гомила поиловачених душа, лешева који се варају и који варају да познају Бога, а не познаше га, јер се Његове Истине одричу! Зато не може Цркве бити без истине, и пре свега и изнад свега истине, и то оне еванђелске, светотројичне, богочовечанске, апостолске, светоотачке, саборне и осаборњујуће. Кад кажемо саборне, мислимо пре свега на саборност са Богом и свима Светима, ово (догматска истина Цркве) је једини основ истинске саборности у Цркви, све што се на друкчијим темељима гради не зове се Црква, нити то може бити, већ збориште сатанино, синагога, парасинагога, секта, псевдоцрква….

Није ли и Свети Максим био стављен пред избором: или сачувати лажну саборност и литургијско општење са свих пет апостолских Патријарашких престола чији предстојатељи упадоше у јерес монотелитску, скупа са царем (што је све заједно представљало сву тада познату васељену) или изабрати истину, богочовечанску, христоносну, догматску, црквоносну и саборну?

Једино та истина и носи Цркву, једну, саборну, јер истина је најсаборнији божански и еванђелски, саставни елемент Цркве, њоме једино постоји саборност Цркве, њоме, која је једна једина и представља заједничко сопство читаве Цркве и њених чланова, само њоме Црква и јесте саборна, њоме и постоји саборност, саборност у Христу, јер та истина је једини пут до Христа, једина врата кроз која се из овог пролазног и земаљског може досегнути оно непролазно и божанско, богочовечанско. Будући да је истина једна једина и да је она онтолошки темељ Цркве и њене саборности, то је и Црква управо једношћу те истине, оличене у непоновљивој Личности Богочовека, такође Једна, једина, па тек онда Света, Саборна и Апостолска, и то такође управо том саборном и апостолском истином, јер се у њу саборно верује и њу исту, непромењену и неизмењиву су проповедали и сами Свети апостоли.
Да ли онда оваква свејадна свенееванђелска, расхристовљена логика тражења мира ван равни догматске истине Цркве Божје може издржати над собом еванђелски, светоотачки суд и проверу? – Не, то је очигледно!

Вели свети Владика Николај: „Све нека буде израз Истине“ – а пре свега и изнад свега то мора бити наша јединство, јер ако се не ујединимо у истини, еванђелској, христоносној, која је једина достојна поверења, једина достојна сабирања и уједињавања у њој, јер је једина спасоносна – несумњиво, ми ћемо се ујединити у лажи, јер све што није истина јесте лаж, и што је још страшније: ујединићемо се у ђаволу, јер све што није истина – није Божије, него ђавоље, а коме треба такво јединство?

Ономе ко Цркву схвата искључиво као социолошки, партијашки феномен овакво јединство представља „божанство“ на чији олтар је такав спреман да принесе и саму Истину.

Ономе ко је у дубокој оцрквењености загледан у Христа, као најсуштинскије и апсолутно оваплоћење истине, такво еванђелски и догматски неутемељено јединство се показује као залог уништења Цркве и погибије многих душа у њој.

Горепоменути миротворци не иду путем истине, већ компромиса, и то оног најопаснијег, који је из аспекта догматског и светоотачко-исповедничког предања Цркве у сваком смислу недопустив, јер нас Свети Марко Ефески учи да у стварима Православне Вере не може бити компромиса. Зато само наша једнодушност и једномисленост у ономе најбитнијем за сваког човека на овоме свету – у вери Православној, утемељеној на Православној Богочовечанској Истини Цркве одогмаћеној у њој од стране Светих Отаца, може донети јединство, мир и слогу и може нас чинити делом тог Царства Небеског на земљи, званог Црква. Као што је једина права вера она која кроз љубав дела, то је и сама суштина и основ те вере – Истина, управо она која короз љубав дела. Права је љубав само она која ближњем жели спасење, управо је зато потребно ближњем ту Истину саопштавати увек и у свако време, макар и по цену страдања од тих истих наших ближњих, јер је то управо полагање душе за ближње своје, јер права и спасоносна љубав не прећуткује ближњем Истину, макар и по цену живота.

Јером. Максим

————————————————————————————————————————————————-
[1] Сетимо се шта је о тадашњем београдском свештенству писао Свети владика Николај.

[2] Архим. Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве 3; Ваљево 2004. год.; стр. 233.

[3] Исто, 229.

[4] Исто, 232.