Једна од Лазаревих: Празнична радост у Катакомбама

„Од памтивека вуци кољу јагањце,
а никада ниједно јагње није заклало вука
па ипак је у свету више јагањаца него вукова“
Владика Николај Велимировић

Лазарева Субота у Барајеву

Са радошћу сам примила вест да ће Владика Артемије да служи за Лазареву Суботу у Барајеву, у манастиру Светог Јустина Ћелијског. Тај велики празник сам решила да проведем тамо. И ако први пут идем на ово Богослужбено место, с радошћу у срцу чекала сам да стигнем и видим где се налази. Очекивала сам и долазак локалних свештеника који редовно ометају службе. Чак сам чула да постоји могућност да дође и Атанасије Јевтић и Јован епископ Шумадијски. Чух речи једнога старине: „Могу они доћи ми се не плашимо, али не могу нам Веру узети, е то нећемо дати“. Да, Веру нам не могу узети јер чувар Вере је народ. Од памтивека па до данас тако је било, а биће и убудуће. Народ се не може преварити. Стигох до манастира. Манастир се налази на неком брдашцу, па се сетих оних речи „Не може се град сакрити кад на гори стоји“. Не може се Православље сакрити када сија као светионик у овој тмини и помрчини, која нас свакога дана све више обузима и у коју нас вуку они Архијереји који више воле Зизјуласа и папу, него Аву Јустина.

Капела је већ била препуна народа. Сретох ту и неке познате људе, моју браћу и сестре у Христу. Као и увек обрадујем се када их сретнем. Пуно људи, младих, старих, деце… Ту је и драга госпођа Косара Гавриловић, Грешни Милоје, Мирко Јовић некадашњи председник Српске народне обнове, и многи други. Посебно сам се обрадовала када сам видела госпођу Косару. Осмех јој није силазио са лица а као и увек, пуна љубави за све који јој приђу и поздраве се са њом. Јеромонаси Наум, Максим, Иринеј и Варсануфије су чекали Владику да дође, а и сви ми. Коначно је драги наш Владика стигао. Колико радости и среће је било у мом срцу. Драги наш Владика. Ко њега може да не воли? Само онај ко га не познаје. Као да је светлост ушла у капелу. Није ми сметала ни хладноћа, јер коме је хладно када му је топло око срца? Сви у глас су почели да певају „Достојно“ када је Владика дошао. Народ је певао у глас као хор. Тако је и у Љуљацима. Господ је сакупио своје „Мало стадо“, чуваре Вере своје, завештане нам од Светога Саве, и наших славних предака.

Литургија је била прелепа. Лепо је чути сав верујући народ да пева целу Литургију. Овај народ неће нико моћи да превари екуменским лажима, и искривљеним Богослужењима. „Не идите за онима који су у већини, већ за онима који су у праву“, рече наш Свети Владика Николај. А народ осећа благодат која се шири свуда око Владике Артемија, и његовог монаштва. Када су дечица приступила Светој Тајни Причешћа, радост је била велика. Онако мали са прекрштеним ручицама на грудима, изгледали су веома озбиљно као неки велики људи. На крају је наш драги Владика беседио, и као увек сви смо пажљиво слушали, и упијали сваку реч, која ми се чинила слађа и од сваког меда. Нема ништа лепше него чути душекорисну беседу нашег Владике. Слушала сам о Лазаревом Васкрсењу, и дивила се Господу нашем Исусу Христу. Без њега ништа не можемо. Све можемо али само уз помоћ Божију. Тако ћемо уз помоћ Божију и победити екуменске лажи, и сачувати пут Светога Саве. Хришћани данашњих времена имају само један подвиг. Да остану стамени у својој Вери и да је сачувају чисту неокаљану као бисер. Тако нам је завештао Свети Сава и Свети Апостоли.

После Свете Литургије часни оци Јеромонаси Наум и Максим, су угостили све присутне. Била сам срећна што је све протекло у најбољем реду. Вероватно локални свештеници нису смели да дођу, јер су видели много народа, кога је сигурно било око три стотине. Надам се да ће људи долазити и даље у Барајево на Свете Литургије, и слушати беседе наших часних отаца који живе у овом скромном манастиру.

Цвети у Драгобраћи поред Крагујевца

Отац Небојша је прави исповедник Вере Православне. Сви се сећамо каквих је имао проблема код епископа Јована Шумадијског јер није хтео да служи по новом. Народ га је бранио, али џаба „власт је власт“. И он је прошао своју „Голготу“. Пошто је народ бранио оца Небојшу епископ Јован је у помоћ довео главног хукача Атанасија Јевтића. Он им ваљда дође као дежурни полицајац па га зову у помоћ, када не могу сами да се изборе са неким или нечим. Да ли је по својевољном умировљењу добио још једно радно место „полицајац Синода“ или је одувек то био, показаће време. Важно је да се људи не поколебају у својој Вери и да схвате да је земаљско пролазно. А отац Небојша је то схватио. Није продао веру за вечеру и тиме је себи купио венце на небесима. У малом селу Драгобраћа надомак Крагујевца на путу за Краљево, отворено је ново Богослужбено место, посвећено Светом Николају Орхидском и Жичком. Мала капела је била препуна народа. Поново сам се уверила да је народ чувар Вере. Шта вреди епископ ако нема народ? Шта вреди епископ ако су му Цркве празне? Шта вреди епископ ако народ не зна како изгледа? Људима је потребан неко кога ће моћи видети и чути.

Свету Литургију су служили Архимандрит Николај и отац Небојша. Два народна човека. Архимандрит Николај је познат као „народни човек“, човек који има много духовне деце, човек који увек има разумевање за свакога, човек вредан дивљења. Човек кога народ много воли. А отац Небојша скроман и скрушен. Поново сам чула народ као хор како у глас пева целу Литургију. Запитала сам се да ли је тако у Новом Саду у Саборној Цркви? Или било где, где су екуменисти увели новотарије? Не тако није нигде. Литургија пуна благодати се завршила. Архимандрит Николај је почео да беседи. Очи су му биле пуне суза, а његове речи о прогону монаштва су изазвале сузе и јецаје код присутног народа. Многи су се заплакали над овом искреним речима драгог нам оца Николаја. Такође у својој беседи Архимандрит Нилолај је подсетио на житије Преподобног Атанасија затворника печерског, и на његове речи „Имајте послушност у свему према игуману, кајте се сваког часа, и молите се Господу Исусу Христу, и Његовој Пречистој Матери“. Жив човек греши али је битно и да се каје у сваком тренутку.

После беседе Архимандрита Николаја, отац Небојша нас је угостио на својом скромном трпезом. И овде станује Христос, и овде живи Православље. Верујем да ће сви верници посећивати ова Богослужбена места, долазити на Свете Литургије. И нека не верују „вуцима у јањећим кожама“ који ове благочестиве монахе и свештенике називају „секташима“ и другим погрдним именима, и који шаљу своје свештенике да праве пометње на Литургијама… Искушења дођу и прођу, а уз помоћ Божију можда се и наша заблудела браћа покају и врате се на пут са кога су одавно скренули.

„Бог није створио људе за погибију, него за спасење. Има ли баштована који, сејући поврће, жели да му се поврће сасуши и пропадне? Једину жељу Бог има: да се сви људи покају и од зла поврате“ (Свети владика Николај Велимировић).

Једна од Лазаревих

{gall}galerije/ivona_lazareva_subota{/gall}