Јелена Тасић: Лелић: Посвета Никејским оцима

На 11 километра од Ваљева налази се место Лелић познато по истоименом манастиру – задужбини владике Николаја (Велимировића), српског Јована Златоустог који је 2003. проглашен за светитеља.

Предратна црква коју су подигли владика и његов отац Драгомир Велимировић, одлуком тада надлежног епископа шабачко-ваљевског Лаврентија (Трифуновића) 12. маја 1996. званично је претворена у манастир, чиме је СПЦ свечано обележила четири деценије од смрти владике Николаја у изгнанству и пет година од преноса његових моштију из САД у отаџбину.

Владика Николај тврдио је да његов родни Лелић, коме је тад припадао и оближњи манастир Ћелије у коме је у кућном притвору после Другог светског рата живео и из ког је пред Господа отишао један од највећих православних богослова 20. века архимандрит Јустин (Поповић) – „Божје село“. Отац Јустин је 2010. такође канонизован, а поред владике Николаја у Лелићу су рођени и његов синовац некадашњи епископ шабачко-ваљевски Јован (Велимировић) и рашчињени и из СПЦ искључени епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић) захваљујући коме је ово село са здравим ваздухом и нешто мање од 500 душа добило још један мушки манастир – „Малу Никеју“ посвећену светим оцима Првог весељенског сабора.

Ови светитељи славе се у недељу пред Духове. Друга храмовна слава овог лелићког манастира Епархије рашко-призренске у егзилу ове године недавно је окупила неколико стотина људи из целе Србије и била нека врста увода за Шести молитвени црквено-народни сабор, који се сваке прве недеље у јуну традиционално одржава у манастиру светог Николе у Лозници код Чачка, а на ком је јуче, уз позив православнима широм васељене да бране каноне Првог васељенског сабора, главна тема свечане академије била век од убиства руске царске породице Романов.

„Мала Никеја“ је задужбина владике Артемија коју подиже на породичном имању. Капела у изградњи посвећена ранохришћанским светитељима – „Никејским оцима“ који су се бескомпромисно борили за „чистоту вере и Истину Христову“ нит је која, како кажу у ЕРП у егзилу, спаја ову српску са некадашњом византијском Никејом, данас турским градом Изником, који се налази крај истоименог језера, удаљен 186 километра југозападно од Цариграда. Иако у туристичким водичима пише да је „мало остало“ од некадашње славе великог грчког, римског и византијског центра и средишта Никејског царства после пада Цариграда 1204. у Четвртом крсташком, данас познатом по традицији руком рађене и бојене керамике, за цео хришћански свет то је град у коме су одржана два васељенска сабора – први и седми. Први је 325. сазвао цар Константин, чији се празник славио јуче по јулијанском календару. На овом сабору, на ком је утврђен Симбол вере, прописано 20 канона и осуђена Аријева јерес, међу учесницима били су и светитељи: Никола Мирликијски, ког више од пола Србије слави као крсну славу, Спиридон Крфски, Атанасије Велики, Пафнутије Исповедник, Макарије Јерусалимски… На Седмом васељенском сабору или Другом никејском сабору 787. осуђено је иконоборство и утврђено поштовање икона, а свети оци овог сабора, међу којима је био и свети Јован Дамаскин, празнују се 11. октобра по јулијанском календару.

Извор: https://www.danas.rs