Јереј Славен Стевановић: Лик и дело свештеника у егзилу

 

У наредном прилогу доносимо предавање јереја Славена Стевановића на тему „Лик и дело свештеника у егзилу“. Предавање је одржано на братском састанку свештеника ЕРП у егзилу, 16. 10. 2021, у манастиру „Нова Никеја“ у Лелићу.

Уредништво

 

 

 

 

 

Ваша преосвештенства, високопреподобни и преподобни оци монаси, пречасни и часни сапрезвитери и сапастири цркве Божије, помаже Бог! Благословите!

Међу Вашим богољубивим срцима ја овде видим махом људе седих власи, и још светијих врлина. Људе, украшене духовним и животним искуством. Таквима, ја као најмлађи по годинама и по чину, најмање сам позван да се обраћам и делим своје мисли. Но, везан благим јармом послушања и добијеним благословима од стране нашег духовног оца и духовног деде, блаженопочившег владике Артемија, стојим данас пред Вама износећи неколико редова о, до сада јасно недефинисаном – лику и делу свештеника у егзилу.

Пре више од две хиљаде година зачула се мисао, тако дивна и велика, предубока а опет сасвим проста и једноставна, мисао која је силе небеске задивила, а силе адске поразила. Света Богомајка у свом предубоком смирењу и послушности Господу своме, благовеснику Гаврилу тихо и кротко одговара:

Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој!
(Лк. 1, 38)

Тридесетак година након ове дивне ноћи и још дивнијег разговора, на свадби у Кани Галилејског, Света Богомајка сада учи слуге Његове да и они, заједно са њом, крену путем који је она сама већ искусила, путем смиреног послушања, путем Царства Небескога. И поново, она у својој блаженој тихости и кротости изговара:

Што год вам рече, учините.
(Јн. 2, 5)

Овим речима Она је, верујем, занавек усмерила путеве нашег спасења. Смирено послушање, одатле потпуно препуштање вољи Божијој, постао је основ живота Богомајке, а тиме и основ свих оних који желе следити њене свете стопе. Следити без икаквог освртања – да, јер ко би знао пут до Сина њеног ако не Она, која је сама тим путем тихо и кротко прошла.

Управо угледајући се на Њу, на Свету Богомајку, и наш блаженопочивши владика Артемије је знао рећи да је целог живота, сва његова мисија била препустити се вољи Божијој.^[1] Трагом изреченог, а размишљајући о почецима нашег свештеника, треба рећи и да је већина њих путем тешког и жртвеног крста свештенства кренула управо покушавајући да се препусти вољи Божијој, угледајући се на горе цитиране свете речи Богомајке из Јеванђеља по Луки. Они су их изговарали у оним чудесним тренуцима, када су духовници наше епархије постављали будућим свештеницима питање: „Да ли пристајете да понесете свети чин свештенства?“

То чудесно, и потпуно неочекивано питање пратио је знани чудесни одговор. Но исто тако, чудесан је био и повод за постављање самог питања. Као што је свима Вама познато, тај повод никада није био у претходној иницијативи самог кандидата за свештеника. Супротно, он је почивао на дивном и недокучивом Божијем промислу. Јер, управо тако и Свети владика Николај Велимировић у једном писму будућем свештенику објашњава и пише^[2]: „Буди постојан и веруј, да те је Господ изабрао ‘из мајчине утробе’ и посветио Себи на службу.“^[3] Односно, баш онако како и Свети апостол Павле у Посланици Галатима исповеднички пише: „Када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, да објави Сина својега у мени, да га благовестим међу незнабошцима (…).“ (Гал. 1, 15)

И заиста слично би и данас – „када благоволи Бог“ (Гал. 1, 15), прости мирјани, породични људи, радници, занатлије, инжењери, примивши тај споменути дух побожности у виду најпотпунијег препуштања вољи Божијој, смирено предавши „сами себе (…) и сав живот свој Христу Богу“^[4], постадоше истински свештеници Цркве Христове. И при том, напустивши свој дотадашњи световни живот, они добровољно кренуше не само путем свештенства, него и још више – путем свештенства у страдалном егзилу. Лик и дело ових свештеника тиме је постало овенчано како благодатима, тако и свим оним трновима које специфични крст егзила са собом носи. Тиме и сам егзил, на почетку примљен као крст, а на крају верујемо увенчан венцем славе, јесте не само начин да се ближе објасни узрок настанка овог свештенства, него је и сам по себи управо највећа специфичност њиховог необичног лика и дела.

Сасвим природно, сада бисмо морали поставити питање – шта је то егзил?

Уколико бисмо желели да будемо посве прецизни, егзил нашег времена бисмо можда најкраће могли дефинисати синтагмом – чувања истине Христове. Мало разложеније пак, егзил нашег доба настао је као неопходна реакција на конкретну свејерес екуменизма, а тиме и све остале њене помоћне пустоши у виду скоро непрегледног низа разних богоборних „-изама“, глобализма, либерализма, индиферентизма, релативизма, секуларизма, профанизма, формализма, рационализма, схоластицизма, лажног хуманизма, у свему никад умрлог нихилизма.^[5] Речено практичнијим језиком човекових (не)дела, егзил је и реакција на истрајно уништавање и кварење истине вере, реакција на такозвано „ружичасто“^[6] хришћанство лажне љубави, реакција на релативизацију свега оног што је православно „нормално“, реакција на релативизацију целокупног аксиолошког система вредности, моралних законика, и можда најгоре – релативизацију методике подвига, труда, крстоношења, жртвене љубави, оне дакле, методике којом православље, у ствари – и јесте православље.^[7] Зато екуменизам и јесте свејерес, јер заиста удара на све оно што, у самој суштини ствари, и чини православну веру; на све најдубље, најинтимније њене истине, на сву догматичност православне вере.^[8]

Но тиме бисмо, исто тако, могли рећи и да се егзил нашег доба не бори само против конкретне и споменуте свејереси, него, у самој суштини ствари, и против целокупне егзистенцијалне парадигме којом данашњи свет живи. А та парадигма, сасвим јасно, није ништа друго до богоборни човекоцентризам. Јер, уколико парадигма човековог живота није богочовекоцентрична, онда она, по речима Светог Јустина Ћелијског, мора бити човекобогоцентрична.^[9] У таквом накарадном друштвеном, и тешко је рећи – црквеном поретку, где савремени човек уместо да жртвује себе ради Бога, он жртвује Бога ради себе – егзил, као одлука, став, као реакција, јесте просто – Богом дана неопходност.

Последично изнетом, овде се мора и јасно констатовати да свештеник у егзилу, ни под којим условима, не може ићи у корак са управо описаним духом времена. Тиме, он мора бити не само чувар истине вере, него и чувар истине свеукупне парадигме нашег православног живота. Уједно, ово је наравно мисија и целокупне епархије Рашко-призренске у егзилу.

Поред изнетог, верујем и да је од врло деликатне важности и битно за констатовати да наш свештеник јесте, не само последица егзила per se, већ још ближе и суптилније – монашког егзила. Он је, не могу то другачије рећи до – доказ и чедо оне, већ споменуте, монашке смирене побожности; чедо дивног и веома специфичног, монашког духовног руководства које се у свему препушта вољи Божијој. Без живог и делатног примера тог, за њега дивног и чудноватог, монашког подвига, труда, ревности, уопште живота у истини, свештеника у егзилу, сматрам, једноставно не би ни било. Њега је, у ствари, можда и пре саме чињенице о борби за истину, коју ова епархија води, привукао сам дух те истине којим епархија живи. Дух истине који је истински жив и опипљив, стваран и реалан, задивљујући, благодатно испуњујући, благодатно исцељујући, дух који се једноставно мора доживети, а никако речима описати. Нашег свештеника је тиме духовно родила и одгајила не само монашка, него она чиста и искрено истинољубива, христолика, живо-делатна љубав. Он сâм је тиме постао и дивни доказ оне благодатне силе послушања и благочестивих плодова који произилазе из те искрене живо-делатне љубави и доследне послушности, поверења, искрености и преданости своме духовном старцу и пастиру, а преко њега самоме Богочовеку Христу.

Одавде би, по свакој неопходности, требало закључити и да, уколико је он заиста плод монашког духа и побожности, ако је као такав зачет, рођен, одгајан, и ево сад пуштен у свет да врши своју мисију, онда би било посве неприродно када би он одбацио своју монашку породицу и њен подвижнички дух живота. Супротно, у потпуности верујем и сматрам да лик и дело свештеника у егзилу једино може, и мора, доследно пратити монашки дух који га је и створио. То је, једноставно речено – његово призвање које му је природно додељено у наслеђе при његовом духовном зачећу и рођењу. Тиме се и надам да делите моје мишљење и став да свештеник у егзилу не може бити ништа друго до сличан – монаху у свету. Односно терминолошки прецизније, свештеник у егзилу у ствари треба – живети монашким духом у свету. Сликовитије речено, свеукупна његова егзистенција, његов лик и дело, морају до крајности бити прожети оним духом који су, како видесмо на почетку излагања, и блаженопочивши владика Артемије, и Света Мајка, дефинисали као потпуно и смирено препуштање вољи Божијој.

Одатле треба рећи и да свештеник у егзилу јесте, а ако није онда мора бити – смирени подвижник у свету. Јер, само истински подвижник, истински подвигољубитељ и смиренољубитељ, може бити и истински чувар вере. И још, само истински чувар вере, може бити и истински жртвено богољубив и жртвено човекољубив. Дакле, бити монашког или бити подвижничког духа у свету, не значи ништа друго до очувати оне две највеће еванђелске заповести – жртвовати самог себе зарад Бога, његове вере, и зарад ближњих својих.

Изнето посебно добија на тежини када се констатује и да се у данашњем тренутку времена, том духу „преваре и науке демонске“ (1. Тим. 4, 1), дела подвига, труда, жртвене љубави, истине вере, свесно и са посебном намером обезвређују и уништавају.^[10] Овим бих се усудио рећи и да, у контексту тог данашњег времена, дело очувања живог Подвига и Труда, дело очувања Жртвене Љубави, Истине Вере, има толику тежину и важност, да их ми просто можемо писати и великим словом. Сходно томе, можда и највећи подухват свештеника у егзилу јесте управо у давању тог личног подвижничког примера и живог сведочанства, да и данас, у савременом тренутку свеопште отпадије, православни свештеник, а тиме и сваки мирјанин, може и мора, заиста живети истински подвижнички, у истини вере и жртвеној љубави. Сâмо наше спасење, и спасење наше пастве, верујем, зависи понајвише од овог живог и жртвеног делања у подвижничкој истини вере.

Као додатни доказни материјал за изнете ставове могао бих понудити живе историјске примере еванђелске праксе. Најбољи пример, наравно, јесу житија Светих свештеника, који и сами јесу живели у свету и чија заједничка црта јесте била управо тај строги подвижнички, и тиме монашки живот. Без обзира да ли се ту ради о свештеницима из периода руске Катакомбне цркве, или о Светом Јовану Кронштатском, Светом Алексеју Мечову, Светом Георгију Калчиуу, Светом Димитрију Гагастатису, или ма ком другом Светом свештенику, нит која све њих повезује јесте, у ствари, управо тај – искрено-еванђелски, монашки подвижнички живот у подвигу истине вере и жртвене љубави. Управо такав живот и јесте оно што их је разликовало међу осталом њиховом сабраћом свештенослужитељима, и што их је коначно и учинило блаженим.

Све наведено до сада, сматрам да чини један општи и позадински контекст који је било неопходно најпре сагледати и појмити. Свакако он није ни потпун ни детаљан, већ прилагођен спрам простора овог рада. Тек сада, познајући у најкраћем узроке, основе, циљеве свештенства у егзилу, можемо покушати дати кратак осврт и на неке специфичније и посебније одлике лика и дела свештеника у егзилу.

Једна од тих првих карактеристика и отежавајућих околности са којом се, сасвим сигурно, сваки свештеник у егзилу сусреће јесте, његово недовољно духовно искуство, а одмах затим, и интелектуално-теолошко знање. Овде бисмо можда могли да изузмемо само оне старије свештенике који су придошли у нашу епархију. Али у најопштијем смислу, наше свештенство јесте веома духовно младо и теолошки незрело. Они су као тек поникнули и зелени изданци, и тек новорођена деца. Но, не мислите, мила братијо, да ја желим овим речима ичије достојанство ниподаштавати. Супротно, чини ми се да, поредећи наше свештенство са децом, ја у ствари свима вама, и нама, чиним част. И Свети владика Николај Велимировић једном рече: „није никакво понижење бити дете“^[11] јер, као што и сами знате Ваша смиренољубија, Исус посебно децу воли и учи све нас: „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“.

Тиме, иако заиста духовно неискусни и теолошки неспремни, сматрам да се наше свештенство најпре треба трудити да, баш као та деца, своје недостатке понесу смирено и понизно, невино и трпељиво. Јер, управо та смирено-понизна свест о нашим немоћима, како сведочи Свети Јован Кронштатски, свештенике и чини блаженим.^[12] Јасно је, надам се, да овим мислима не позивам на било какав индиферентизам према нашем духовном и теолошком образовању, већ управо супротно – на једну смирену акцију, на смирено дело самоусавршавања у понизности своје немоћи. Тек онда, верујем, када нашом злоћом одистински подетињимо, како рече апостол Павле, трудећи се да и самим умом будемо савршени, „са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји.“ (Јев. 12, 1)

Дакле, угледајући се на Свете оце и њихове примере, закључујем да наше време свештене борбе јесте најпре време борбе у духовном подвигу, а не у интелектуализму. Наш свештеник се мора старати да најпре делом подвига, а не делом интелектуализма, надвлада савремене налете „јереси погибли“ (2 Пт. 2, 1), које у ствари управо и јесу продукт тог лажног и несмиреног, подвижнички необрађеног, тиме хладног и формалног интелектуализма. Сходно томе, угледајући се на живе примере Светих отаца, сматрам да ће уз одмерен труд у теолошком учењу, које увек мора бити праћено тим благодатним подвизима, и само теолошко знање по природи ствари у своје време неминовно доћи. Доказ за то су многи на изглед „необразовани“ Свети оци, чија духовна знања превазилазе дипломе и највећих доктора теологије. Ето, чак је и Свети владика Николај Велимировић, двоструки доктор наука, морао смирено признати да Свети Силуан Атонски, човек који је имао само два разреда зимске школе, има знање које он нема.^[13] И Свети Јустин Ћелијски, постављајући методолошке стратегије рада на својој славној „Догматици“, исто тако сведочи да је: „посао православног догматичара подвижнички (…)“, те да се божанске, догматске истине усвајају најпре „вером, и благодатним подвизима еванђелским“.^[14]

Природним током мисли у овом тренутку се и сама намеће констатација да свештеник у егзилу, као оно тек новорођено дете, такође нема способности ни да буде било чији духовни руководитељ. Но ова специфичност, чини ми се, може бити само олакшање на његовој души. Јер, зашто би уопште искали да носимо тако велики крст на младим и нејаким плећима, кад ни овај мали око врата не можемо достојно и у смиреној послушности носити?! Уосталом, требало би констатовати и да призив на духовништво и није ствар самог свештеника, што би иначе баш свештеник у егзилу и требао најбоље да зна. Јер, управо онако како је призван на свештенство, биће, промишљу Божијом уколико устреба, призван и на превелики крст духовништва. Тиме, сматрам да његов садашњи рад са паством не треба бити формално класификован као некакво духовно руководство. Односно, његова истинска духовна делатност не треба бити толико стриктно вербална колико најпре делатна. Управо онако како и онај велики руски старац у свештеничком чину, Алексеј Мечов сведочи и каже да, уколико његов лични пример не буде довољна поука, онда то свакако неће бити ни његове речи.^[15]

И још не треба прескочити и рећи да ова наша мала духовна деца, наше младо свештенство, у ствари баш као права деца, и даље живе у дому својих родитеља. Наше свештенство, услед егзилских услова у којима се налазимо, великом већином нема своје парохијске цркве. Иако своју богослужбену делатност обављају при катакомбним манастирима наше епархије, њихов однос са парохијанима може због тога трпети. Стога, упоредо са оним горе поменутим живо-делатним личним примером, којим најбоље гради однос са својим парохијанима, свештеник у егзилу би могао исто тако радити и на изградњи једне „живе“ црквене заједнице.^[16] Управо онако, у оним оквирима и схватањима, како је Свети свештеник Георгије Калчиу у времену комунистичких прогона, затварања и рушења цркава говорио и сам творио. Отац Георгије је тада поручивао:

Дођите да саградимо нову цркву. На сваком месту
где је срушена црква, да подигнемо цркву срца.
Они могу да руше цркве од камена, али никада
не могу уништити цркву у нашим срцима.^[17]

Наравно, ова идеја „живих цркава“ нема никакве везе са оном руском богоборном „живом црквом“. Супротно, ова мисао је пре везана са оним подухватом којим су и свети апостоли започели своју мисију. И они су цркву и веру Христову градили најпре у срцима првих Хришћана, па тек последично одатле формирали такозване „домаће цркве“ (1 Кор. 16, 19; Кол. 4, 15; Фил. 1, 2; Рим. 16, 4) (domus ecclesia); а затим, кад су прилике дозволиле, и посебну типологију црквених грађевина која је у ствари била директна симболичка и материјална конкретизација споменуте унутрашње цркве срца. Тиме треба рећи и да у нашем времену прогона, у времену савременог егзила, стварати парохијске заједнице у виду живог црквеног организма не да је само препоручљиво за наше свештенство, већ је и апсолутно изводљиво. Најбољи доказ за то јесу и, у појединим нашим парохијама, испробана и већ покренута парохијска окупљања свештеничких и мирских православних породица, која, ето управо и представљају, зачетак тог свештеничког рада на градњи живе парохијске цркве у срцима његових парохијана.

Но, управо и тема породице, бриге за њу и њену сигурност, јесте оно у чему ђаво посебно искушава наше свештенство. Ова брига има посебну слику у ситуацији егзила, јер наше свештенство, иако у већини на челу многодетних породица, нема никакве унапред дефинисане плате или некакве материјалне награде. Ценовници за требе не постоје, поверавајући смирено наплату самоме Господу, и срцима, односно скромним могућностима њихових парохијана. Оно што пак додатно отежава већ тешку финансијску ситуацију, јесте и сама велика територијалност парохија. Често је ту реч о великим површинама, или пак великим градовима, ради чијег опслуживања свештеници губе не само време већ и значајна средства за сам превоз. Свеукупно гледано, финансијска „стабилност“ свештеничке породице у егзилу далеко је од ма какве стабилности.

Но без обзира колико ова ситуација била тешка и незавидна, сматрам, мила братијо моја, да ипак не може бити никаквог оправдања за било какву земаљску, и тиме обавезно лажну и пролазну бригу о начинима издржавања наших породица. Брига је одраз маловерја, сведоче Свети оци. А зар би маловерје требало да краси ма којег свештеника? Како ће он бити узор парохијанима ако сам малодушствује и ропће? Свети Јован Златоусти том приликом вели:

„О, свештениче, који се бојиш да ћеш умрети
у народу што немаш шта јести
и што је парохија мала и убога, не реци:
Умирем од глади и немам од чега живети,
сем ако не будеш имао вере!“^[18]

И Свети старац Клеопа истим поводом се обраћа свештенику и упућује га на пример Светог пророка Илије, коме је она убога удовица из Сарепте Сидонске дала последње парче хлеба говорећи: „ово је човек Божији, боље да умрем ја, а да не умре он, јер то је драгоцен човек. Овога слуша Бог!“^[19] Старац Клеопа тиме продужава и сам каже:

„Јеси ли видео? (…) Ја бих да ме пошаљу на малу парохију, са свега 20 породица, и ја ћу издржавати још десет свештеника поред себе. Али знаш шта да учиниш најпре? Најпре да те препознају парохијани да си човек Божији, као што је удовица препознала Илију.

И затим те хране, тебе и цео твој дом. Кад те је народ једном препознао као истинског духовног оца, вели: ‘Боље да умрем ја, него да умре отац!’.“^[20]

Зар управо исту ствар не наводи и апостол Павле у Посланици Галатима говорећи: „добро знам да бисте, када би било могуће, извадили очи своје и дали мени“? (Гал. 4, 15) Коначно и наш Свети владика Николај на ту тему каже, свештениче: „Бог штити своје верне служитеље, па не страхуј много за средства, ни за осигурање живота.“^[21] Дакле, свештеници у егзилу, будите као Свети Илија, будите као Свети апостол Павле, будите људи Божији и задобијте срца да бисте добили, не само последње парче хлеба од својих парохијана, већ и све друго што узиштете.

Тиме сматрам и да би се увек требали водити оним речима Светих отаца да – ни једна брига није достојна свештенослужитеља Христовог. Сходно томе, и она чињеница да због величине парохије и доследности у вршењу трêба наш свештеник, у време освећења водица, већину данâ од јутра до мрака проводи управо у парохији, не би требала да онеспокојује његово срце. Јер, битно је рећи, време у парохији у ствари јесте најпре време на молитви. А свака пажљива молитва, тиме свака трêба, каже Свети Јустин Ћелијски, јесте и продужено богослужење, продужена Света литургија.^[22] Исто тако, сетите се да су многи Свети Свештеници и постали Свети тако што су жртвовали себе и своје време зарад других. Свети Јован Кронштатски, како читамо у његовом житију, не да је само цео дан проводио служећи вернима у Кронштату, него је често одлазио на дуга путовања по целој Русији.^[23]

На крају свега изреченог Ваша Богољубија, морам закључити и рећи да изношење свих специфичности свештеничког служења у егзилу, биле оне наизглед мале или одистински велике, једноставно не може стати у оквир једног рада као што је овај пред нама. Многе ствари нису поменуте, а можда је требало пре него неке друге. А и оне које су поменуте, наведене су верујем штуро и површно без детаљније анализе.

Сходно томе, требало би констатовати да није речено ништа о строгости свештеничког одевања у егзилу, о тој доследности у несвлачењу свештених мантија ни у свом дому, о препорукама његовог личног изгледа, о (не)одласку на одмор, на море, у биоскоп, позориште, о световним дружењима и њиховим напуштеним каријерама и пословима. Ништа није поменуто ни о разним прогонима, поругама, па и „затвореним вратима“ пред која неретко ови свештеници наилазе по разним државним, друштвеним или приватним институцијама, када се сазна из које епархије долазе. Није поменута ни њихова строгост у поштовању предања Светих отаца, строгост у држању различитих канона Свете цркве, па тако ни оних најактуелнијих, а који се баве забраном свештеничких маскирања; што у тренутно владајућој хистерији лажне пандемије посебно изазива непријатност и осуду према нашим свештеницима. Такође ништа није речено ни о свештеничкој породици у егзилу, а у контексту оне „мале цркве“^[24] како је Свети Јустин Ћелијски назива, што је сматрамо, изузетно битна тема. Пропуштено је рећи о том породичном и заједничком трудољубивом животу у подвигу, смиреном послушању, жртвеној љубави, молитви. Реч о доследности матушке и деце – требало би у свему да прате свог баћушку, посматрајући у њему не само телесног, него и најпре духовног руководитеља породице.

Уз то, на крају ипак треба закључити и да је задата тема свакако проблемски посебно личносно устројена. Тиме сам сматрао да са моје стране није легитимно узимати у разматрања туђа искуства и перцепције, а поготову не искуства оних свештеника који су новопридошли у нашу епархију. И то из простог разлога што ја сâм таква искуства једноставно немам. Сходно томе, све што је наведено у овом раду јесте плод мог личног троипогодишњег опита као свештеника ове епархије. Последично изнетом, а према речима блаженопочившег владике Артемија, изнети ставови и препоруке овог рада су нешто што се „не може прописати за свакога“.^[25] Супротно томе, сваки је свештеник позван да оствари сопствени лик и дело унутар граница својих личних трудова и подвига. Овај предложак тиме може дати само одређени скуп општих упутстава и ограничења које би тај лик и дело свештеника у егзилу могло да садржи.

На самом концу овог рада, према личном делатном искуству и доживљају, закључујем да слику, односно лик свештеника у егзилу најпре треба красити смиренољубље, а његово дело подвигољубље. Појединачни делићи од којих је овај мозаик саткан обавезно чине: спомињано истинољубље, верољубље, трудољубље, молитвољубље, жртвољубље, човекољубље, братољубље, а све у својој кончини сажето и саздано кроз призму искреног, и једино потребног – Богољубља. Свеукупно гледано, и имајући на уму да је наша православна црква практично од њеног зачетка, одувек бивала у егзилу, закључујем и да је наша истинска улога у овом тренутку савремене свеопште отпадије и „јереси погибли“ (2 Пт. 2, 1) да, на првом месту, сведочећи веру својим животима – останемо искрено православни. Ако бисмо само у томе успели, верујем да би наше дело, и пред људима и пред Господом, истински било велико.

Најмилија и достојна сваког поштовања братијо, чувајући узајамну саборност и негујући љубав према истинском и смиреном духу побожности ком нас је учио наш Свети владика Артемије, истовремено имајмо на уму и не заборављајмо оне дивне, тихе и громогласне речи Христове упућене верујем, између осталих, баш и нама овде сабранима:

Не бојте се, ја сам победио свет!
(Јн. 16, 33)

 

Литература:

1. Велимировић, Николај. „Беседе под гором: будућој срећној отаџбини“. Епископ Николај – Сабрана дела, књ. 4, Шабац: Глас цркве, 2013.
2. ———. „Пријатељско писмо богослову који се спрема за свештенички чин“. Епископ Николај – Сабрана дела, књ. 13, Шабац: Глас цркве, 2013.
3. ———. „Старац Силуан“. Епископ Николај – Сабрана дела, књ. 13, Шабац: Глас цркве, 2013.
4. Димитријевић, Владимир. У борби Бога и ђавола: Светост, љубав, слобода у доба антихриста: румунски новоисповедници – отац Георгије Калчиу, отац Василије Василихи, Валерије Гафенку, старац Јустин Прву. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2015.
5. Караџић, Вук, прев. Свето Писмо: Нови Завет. Београд: Глас цркве, 2008.
6. Кронштатски (Сергијев), Јован. Мој живот у Христу, том 2. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2011.
7. Маљцев, Вјачеслав. „Саблазан ‘ружичастог Хришћанства’.“ приступљено: јул 27, 2021. http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/2464-maljcev-sablazan-ruzicastog-hriscanstva.
8. Новаковић, Максим. „Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству.“ приступљено: октобар 15, 2021. https://www.eparhija-prizren.org/?p=2525.
9. Пјевач, Невенка, ед. Азбучник богочовечанских мисли аве Јустина. Београд: самостално издање, 2001.
10. Поповић, Јустин. „Догматика Православне цркве I.“ Сабрана дела Светог Јустина Новог у 30 књига, књига 17. Београд: Наследници оца Јустина и манастир Ћелије, 1998.
11. ———. Житија Светих за децембар. Београд: Манастир Ћелије, 1977.
12. ———. О духу времена. Политика, Народна књига, 2005.
13. ———. Православна црква и екуменизам. Света гора Атонска: Манастир Хиландар, 2009.
14. Србуљ, Јован, eд. Бићу ти отац, и буди ми чедо: Свети и праведни Алексеј Мечов, баћушка московски љубвеобилни: животопис и поуке. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2016.
15. ———, eд. Велики је Бог: животопис, разговори, поуке, беседе / старац Клеопа. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 2010.
16. Стевановић, Милоје. „Разговори у рајским шетњама.“ приступљено: октобар 15, 2021. https://www.youtube.com/watch?v=IL6DhLQZZGg&t.
17. Таушев (Џорданвилски), Аверкије. „Нећемо ићи ‘у корак са временом.’“ Савременост у светлости речи Божије. Београд: Задужбина Светог манастира Хиландара, 2014.
18. ———. Савременост у светлости речи Божије. Београд: Задужбина Светог манастира Хиландара, 2014.
19. ———. Света ревност. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, 1998.
20. Федченков, Венијамин. Небо на земљи – учење Светог Јована Кронштатског о Божанској литургији. Будва: Манастир Подмаине, 2020.

—————————————–

^[1] Мисао која се често могла чути у новообјављеној аудио књизи Разговори у рајским шетњама.

^[2] Сва истицања у цитатима су од стране аутора С. С. уколико другачије није назначено

^[3] Велимировић, „Пријатељско писмо богослову који се спрема за свештенички чин,“ 614.

^[4] Цитат из „мирне јектеније“

^[5] Поповић, Православна црква и екуменизам; Поповић, О духу времена.

^[6] Маљцев, „Саблазан ‘ружичастог Хришћанства’“; Таушев (Џорданвилски), Савременост у светлости речи Божије, 274; Таушев (Џорданвилски), Света ревност.

^[7] Таушев (Џорданвилски), „Нећемо ићи ‘у корак са временом,’“ 288.

^[8] Новаковић, „Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству.“

^[9] Поповић, Православна црква и екуменизам.

^[10] Таушев (Џорданвилски), Савременост у светлости речи Божије.

^[11] Велимировић, „Беседе под гором: Будућој срећној отаџбини“, 150.

^[12] Федченков, Небо на земљи – Учење Светог Јована Кронштатског о божанској литургији, 194; Кронштатски (Сергијев), Мој живот у Христу, том 2, 209.

^[13] Велимировић, Старац Силуан, 561.

^[14] Поповић, Догматика православне цркве I, 13.

^[15] Србуљ, Бићу ти отац, и буди ми чедо: Свети и праведни Алексеј Мечов, баћушка московски љубвеобилни: животопис и поуке, 137.

^[16] Димитријевић, У борби Бога и ђавола: светост, љубав, слобода у доба антихриста: румунски новоисповедници – отац Георгије Калчиу, отац Василије Василихи, Валерије Гафенку, старац Јустин Прву, 180.

^[17] Димитријевић, 188.

^[18] Према: Србуљ, Велики је Бог: животопис, разговори, поуке, беседе / старац Клеопа, 265.

^[19] Према: Србуљ, 265.

^[20] Србуљ, 265.

^[21] Велимировић, „Пријатељско писмо богослову који се спрема за свештенички чин,“ 614.

^[22] Пјевач, Азбучник богочовечанских мисли аве Јустина, 126.

^[23] Поповић, Житија Светих за децембар, 584.

^[24] Пјевач, Азбучник богочовечанских мисли аве Јустина, 95.

^[25] Поука владике Артемија дата на трећем братском састанку свештенства ЕРП у егзилу 2020. године.