Јерођакон Дамјан: Пета Божија заповест

Пре годину дана пожелели смо једни другима срећну Нову 2010. годину у нади да ће нам у њој све бити свето и честито и миломе Богу приступачно. Но нажалост, сем канонизације светог Аве Јустина мало је тога било светог и честитог, а понајмање је миломе Богу било приступачно. По својој неприступачности посебно се одликују приступне беседе које смо чули, а међу њима, опет, издваја се она последња, изговорена у Призрену. Изговорио ју је епископ Теодосије, од стране Београдске патријаршије (термин аве Јустина) именован епископом рашко-призренским.

Но пре него што се осврнемо на ову приступну беседу да се подсетимо једне јеванђелске приче која говори о неком богатом младићу који Господу нашем Исусу Христу „приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни?

А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповијести.

Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно;

Поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.

Рече му младић: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?

Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном“ (Мт. 19, 16-21).

Тако каже ова јеванђелска прича а ево шта каже владика Теодосије када приступи трону: „Пре више од шест година, промислом Божијим, као Викарни Епископ Липљански, удостојен сам Епископског чина. Ово свештено достојанство примио сам са радошћу и страхом знајући да ће моје дотадашње служење Богу, као игумана Царске Лавре Високи Дечани, морати да буде још преданије и ревносније него до тада“.

А то његово „још преданије и ревносније“ служење Богу у ових шест година се огледало у непослушању према свом духовном оцу, које је посејао и у поверено му братство, што је за последицу имало да читаво братство одбаци свог оца и потражи новог тј. учини прељубу. Ово зло семе се развило и донело плод оцеубиства и братоубиства, и као круна свега тога је насилно заузимање трона свог духовног оца, из ког се сада лажно представља као епископ рашко-призренски.

„А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца и матер; и љуби ближњега својега као себе самога.“

Коју од ових заповести није погазио владика Теодосије. Нажалост погазио их је све. А ево на који се јеванђелски цитат позива на почетку своје беседе овај заиста Каин међу браћом монасима, Авесалом међу духовним синовима владике Артемија, Јуда међу апостолским наследницима.

„Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом“ (Д.Ап. 20.28).

Говори народу а сам не чује Апостола Павла који му поручује „Пазите на СЕБЕ“. Прво на СЕБЕ владико, прво ваља пазити на СЕБЕ.

Ево шта је некада, на устоличењу у Дечанима говорио владика Теодосије о свом духовном оцу:

„А највећу благодарност одајем духовном оцу и владици своме Артемију, који ми је у животу био све; и родитељ, и учитељ, и духовни руководитељ на тесном и уском путу Христовом (уп. Мт. 7, 14); који ме је пажљиво и стрпљиво узводио на лествици духовног живота од искушеника, преко монашког до игуманског служења, па све до данас, када сам примио највећу благодат овде на земљи, благодат епископског служења. Поред свега великог и узвишеног што ми је предао, од свега истичем то, што ме је научио и назидао на темељу очинског благослова светог старца Аве Јустина Ћелијског; што ме је научио како се истински Богу служи целим својим бићем у смирењу и потпуној преданости вољи Његовој светој.

Са пуним поверењем узвео ме је у звање игумана ове свете обитељи, тада младог и у свему неискусног, али никада ме не остављајући самог, без своје помоћи и заштите. Благослов његов увек ме је пратио и штитио, нарочито у ове последње и најтеже дане, када смо сви прошли, а и сада пролазимо Христову Голготу, страдајући и бивајући у опасностима свакодневним. Поверио ми је братију, са којом сам почео подвиг и живот у овој светој обитељи, а која се његовим молитвама умножила у многородно дрво, на чије гране данас многи долазе и хране се њеним слатким духовним плодовима.“

Каква иронија. Овако је владика Теодосије говорио пре шест година о владики Артемију, а у Призрену му ни име није поменуо. Помињао је епископе рашко-призренске Павла, Серафима, Владимира а Артемија нема нигде. Као да је епархија била удова 19 година. Шта протера из Вашег живота духовног оца који Вам је, како сами рекосте, „у животу био све“? Шта ако не грех оцеубиства?

Још у Призрену владика Теодосије рече: „Нарочиту благодарност дугујем и досадашњим Мјестобљуститељима ове богоспасаване Епархије, умировљеном Епископу Захумско-херцеговачком Атанасију и Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију, уз које сам се ових претходних месеци учио пастирском раду и одговорности, бризи и љубави за страдалну Цркву Христову.“

Шта би са оном благодарношћу од пре шест година? Зар се нимало не научисте од свог духовног оца „пастирском раду и одговорности, бризи и љубави за страдалну Цркву Христову“. Ко је страдао, ко је крварио на Косову ако Артемије није? Ко обнови манастире и монаштво? Код кога сте дошли у Црној Реци? Сећате ли се како сте га преклињали да Вас прими као искушеника иако није било места?

Пета Божја заповест учи: Поштуј оца свога и матер своју, да би те Бог благословио и да би дуго поживео на земљи.

Ово је једина Божија заповест за чије извршење Господ обећава награду и то још овде на земљи. Но кад је тако Господ милостив за поштовање телесних родитеља колико ли ће бити строг због непоштовања духовних родитеља. Није ли дух претежнији од тела? Свети владика Николај тумачећи ову заповест каже: „Пре него што си ти сазнао за Господа Бога, знали су за њега твоји родитељи. Само је то довољно, да им се поклониш и одаш хвалу и поштовање“. Колику хвалу и поштовање од стране владике Теодосија заслужује онај за кога он сам говори да га је „научио како се истински Богу служи целим својим бићем у смирењу и потпуној преданости вољи Његовој светој“.

Још у својој беседи владика Теодосије позива народ да остане на својим огњиштима сведочећи веру својих отаца. С којим правом је упућен овај позив на сведочење вере отаца од стране човека који се одрекао свог оца. А ко се тако лако одриче духовног оца неће ли се још лакше одрећи отачке вере? Промена етике води ка издаји догматике, односно вере.

Заиста велике је и превелике грехе починио владика Теодосије према свом духовном оцу, а ови пак, с обизиром да нема покајања, вапију за казном. А ево шта каже о казнама свети владика Николај у својим Мислима о Добру и Злу:

„Ко се огреши о свет физички, бива кажњен физички.

Ко се огреши о свет морални, бива кажњен физички и морално.

Ко се огреши о свет духовни, бива кажњен физички, морално и духовно.“

Из свега горе наведеног видимо да се владика Теодосије огрешио о свет духовни, јер духовни отац је наша спона са светом духовним. Он као каква призма прелама сваки зрак благодати Божије скривен у светоотачком учењу и разбија га у читав спектар божанске светлости и њиме васпитава наше душе (словенски глагол питати значи хранити), чинећи да ми узрастамо „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13).

Дакле, грешећи се о духовника огрешили смо се и о свет духовни, стога оно што нам следује јесте кажњавање и то физички, морално и духовно уколико се не покајемо и принесемо плодове покајања. Јер како на истом месту каже свети владика Николај: „Једино што човека може спасти од неминовних казни за грех, јесте покајање и самокажњавање“.

У нади да ће ови редови допрети до савести владике Теодосија и побудити га на истинско покајање, које ће одвратити од њега гнев Божији написа ово грешни,