Јеромонах Бенедикт: Шта пише у Уставу СПЦ?

У акту бр. 131 Св. Арх. Синода од 11. фебруара 2010. године, којим се покреће „поступак утврђивања канонске одговорности“ (који никада није покренут, а еп. Артемије је смењен) против еп. Артемија,  под другом „кривицом“ која му се ставља на терет, стоји следеће:

„…Због поступака којима се угрожава јединство Српске Православне Цркве, а Епархија рашко-призренска се de facto издваја из њеног састава и поретка (акт Ебр. 435 од 21. децембра 2002. године «о оснивању» Епархије рашкопризренске)…
Свети Архијерејски Синод одлучује:
Покренути поступак утврђивања канонске одговорности Његовог Преосвештенства  рашко-призренског Епископа Г. Артемија у првој истанци…“, итд.

Сада се поставља питање: да ли епископи у Св. Арх. Синоду читају Устав СПЦ, и да ли се њиме руководе када је то потребно?
У актуелном Уставу СПЦ читамо следеће:

Члан 5

У Српској православној цркви правна су лица: Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови.
Ова правна лица способна су да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра, и врше сва права и обавезе које им као таквима припадају.“

Дакле, Свети Архијерејски Сабор, који је усвојио овај Устав СПЦ, предвидео је да епархије буду и послују као правна лица. Некада је епископ можда могао да оде у Регистар и Пореску Управу и региструје епархију као правно лице попунивши неки формулар или написавши молбу. Данас je у Србији за добијање статуса правног лица потребно имати МАТИЧНИ БРОЈ. Матични број се добија тако што се Републичком заводу за статистику подноси захтев да обави разврставање по делатности у складу са Класификацијом делатности, односно да правни субјект добије матични број и шифру делатности. Уз захтев се подноси решење за упис у регистар (После тога ПИБ – Порески идентификациони број). После регистрације и добијања матичног броја, следи подношење пријаве надлежном пореском органу, ради добијања пореског идентификационог броја (ПИБ). Пријава се подноси према седишту правног лица. Уз захтев се подноси оверена копија решења о регистрацији и матични број правног лица.
Овде је потребно навести шта је све потребно за покретање поступка регистрације оснивања правног лица. Постоји више врста правних лица, а овде ће бити наведено само оно што им је заједничко, што се уједно односи и на епархију.

Поступак  регистрације оснивања правног лица

Поступак оснивања се покреће подношењем регистрационе пријаве Агенцији.[1] Уз пријаву која се подноси на прописаном обрасцу прилаже се:

1. Документација која је у складу са овим законом;
2. Доказ о уплати накнаде за регистрацију, на рачун Агеције.

Прописана документација и накнада за регистрацију:

1. Доказ о идентитету оснивача – фотокопија личне карте или пасоша физичког лица;
2. ОСНИВАЧКИ АКТ друштва – правног лица, са овереним потписом оснивача (Непосредни поглавар епархије је епископ, сходно члану 13 Устава СПЦ);
3. Одлука о именовању заступника, ако он није именован оснивачким актом;
4. Оверен потпис заступника.

Ако Епархија жели да отвори рачун у банци,  на пример у Комерцијалној банци, која је најактивнија Српска банка на КиМ, потребно је: [2]

1.Захтев за отварање рачуна;
2.Решење о упису у регистар Агенције за привредне регистре или извод из регистра, не старији од три месеца;
3.ОСНИВАЧКИ АКТ или Статут;
4. Овера потписа лица овлашћеног за заступање;
5. Картон депонованих потписа лица овлашћених за располагање средствима на рачуну;
6. Уговор о отварању и вођењу рачуна правног лица код Ком. Банке;
7. Писмено овлашћење – ПУНОМОЋЈЕ (када  рачун отвара пуномоћник) које даје законски заступник;
8. Изјава пуномоћника (када рачун отвара пуномоћник);
9. Личне карте – пасоши свих лица наведених у документацији која се подноси;

Дакле, ако епархијски архијереј жели да његова епархија функционише као правно лице, приликом регистрације у процесу оснивања правног лица потребно је имати ОСНИВАЧКИ АКТ – АКТ О ОСНИВАЊУ  (епархије, манастира, црквене општине итд. – по члану 5 Устава СПЦ).

Замислимо ситуацију да епископ (или пуномоћник) оде у банку са намером да отвори рачун за правно лице (епархију) и изјави да не може да поднесе акт о оснивању, јер су епархије и манастири стари и по 1000 година, па им онда, да би потврдио да је епархија правно лице, покаже члан 5 Устава СПЦ! – то би било заиста жалосно.

А у другом делу члана 5 Устава СПЦ каже се: „Ова правна лица способна су да по прописима закона стичу и држе како покретна тако и непокретна добра, и врше сва права и обавезе које им као таквима припадају.“

Способна су да по прописима закона (дакле, закона Републике Србије, јер само у државном закону постоји статус правног лица – у црквеном не постоји) стичу и држе како покретна тако и непокретна добра и ВРШЕ СВА ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КОЈА ИМ КАО ТАКВИМА ПРИПАДАЈУ.

Дакле, ако обавезе налажу да се мора доставити и акт о оснивању епархије (што је само ради испуњавања законске форме), епископ сходно члану 5 Устава СПЦ, који му дозвољава да се региструје као правно лице, пише АКТ О ОСНИВАЊУ, јер је то обавеза која му по прописаном закону Републике Србије следи ако жели да (у овом случају отвори рачун у Ком. банци) се региструје као правно лице код надлежних органа РС.

У оптужници на основу које је требало да се покрене канонски поступак против епископа Артемија, пише да се он тиме што је „ОСНОВАО ЕПАРХИЈУ“ као правно лице, де факто издваја из састава и поретка СПЦ, и тиме угрожава јединство Цркве. Да ли је то могуће? Епископ Артемије није учинио ништа супротно Уставу СПЦ, као ни закону Републике Србије. Напротив, он је и једно и друго испоштовао како  приличи православном епископу.

Како то да онај ко у складу са Уставом СПЦ и законом Ребулике Србије делује и ради за интерес Цркве и народа на КиМ, постаје гоњен и да се од њега тражи одговорност за оно у чему није погрешио? А ако се зна да су захваљујући АКТУ О ОСНИВАЊУ  епархије,  хиљаде Срба на простору КиМ нахрањени, тако што је организација „Мајка девет Југовића“ користила рачун епархије у Комерцијалној Банци (за чије отварање је био потребан АКТ О ОСНИВАЊУ епархије), на који су се сливала сва средства од послатих СМС порука и донација, који би честит и нормалан човек онда могао да оптужи еп. Артемија да је АКТОМ О ОСНИВАЊУ епархије угрозио јединство СПЦ?

Значи Устав СПЦ не забрањује, чак шта више одређује да су епархије правна лица. Српска Црква је одвојена од државе, па самим тим потребна је још и додатна документација како би се коначно епархија регистровала као правно лице, а најпотребнији документ је АКТ О ОСНИВАЊУ, којим се, заправо, не оснива нова епархија, већ се од стране канонског епископа сведочи да је Епархија рашко-призренска основана и да постоји. Али због административне политике, у тексту стоји да се ОСНИВА епархија, јер ако би писало „Епархија је основана тад и тад…“, онда би требало да се достави акт којим се то указује, а како то није могуће доставити,  јер су старија документа запаљена, изгубљена, или оштећена (посебно на КиМ), онда се приступа писању новог акта од стране епископа који je тренутни поглавар[3] епархије (Овде треба поменути и то да акта која служе за регистрацију правног лица не смеју бити старија од законом одређеног времена, обично од 3-6 месеци, тако да чак и ако постоји неки старији акт од оснивања Епархије РП, на пример, не би био важећи код државних органа за оснивање епархије као правног лица).

Такође, потребно је поменути да комисија Св. Арх. Синода која је извршила контролу пословања ЕРП 2006. године, није нашла ништа спорно у томе што је еп. Артемије 2002. године написао АКТ О ОСНИВАЊУ Епархије. Овај акт је ипак 2010. године требало да послужи као сведочанство да је еп. Артемије „спремао раскол“ (пре осам година) у СПЦ! Зато је на АКТ О ОСНИВАЊУ Епархије бачен акценат, као на нешто чиме еп. Артемије ремети и угрожава јединство СПЦ, иако, како видимо, он није урадио ништа супротно Уставу СПЦ.

Ако се осврнемо на  фебруарску медијску кампању против еп. Артемија, дириговану из Дечана, сетићемо се да је еп. Артемије оклеветан да „припрема раскол у СПЦ“, а као једини доказ за то је оснивање Епархије као правног лица, које је, иначе, предвиђено Уставом СПЦ. Какав парадокс! Како то да 2006. године АКТ О ОСНИВАЊУ Епархије није био споран? Како то да се ни једном у протекле три године на СА Сабору није расправљало о акту који је преко ноћи постао фаталан за јединство СПЦ? Сада је питање ко заиста угрожава јединство СПЦ – онај кога оптужују, или они који га оптужују? Чињеница да је тужиоцима потребно нејединство у СПЦ веома је обесхрабрујућа и заиста наводи на сумњу према свему ономе што тужиоци раде, пишу, говоре и сведоче у свом архипастирском раду.

Поражавајуће је и то да у акту Бр. 131  Св. Арх. Синода, о „покретању поступка утврђивања канонске одговорности“ Преосвећеног епископа Г. Артемија, није наведено о који члан Устава или правило светих Канона Православне Цркве се огрешио, већ су само набројане „кривице“ на основу којих се моментално покреће поступак против оптуженог не би ли га што пре склонилили са  ЕРП и прогнали у заборав.

„А  Фарисеји рекоше међу собом: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за њим“ (Јн. 12, 19)

Призрен,
3. /16. 08. 2010.године
Јеромонах Бенедикт

—————————————-
[1] Преузето из приручника Привредне Коморе Србије.

[2] Преузето са званичне интернет презентације Комерцијалне Банке. www.kombank.com

[3] Члан 13 Устава СПЦ: На челу сваке епархије стоји епархиски Архијереј, као њен непосредни поглавар. Он је по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа.