Јеромонах Ксенофонт Дечанац: Отац независности

Видовдан је у историји српској вододелница и мерило.
Он дели нашу историју на догађаје „пре Косова“
и на догађаје „после Косова“…

Видовдан је зенит над нашим главама,
али и темељ под нашим ногама.
Видовдан је заиста Видов дан,
када се јасно види и сагледава
„ко је вера, а ко је невера“.
Епископ Артемије

Када је 15. марта 2006. приштински Експрес, дневник на шиптарском језику, објавио интервју са тадашњим протосинђелом Нектаријем Воргучићем из Епархије рашко-призренске, насловивши га Отац независности, вјероватно су многи сматрали да се ради о спорадичном случају несмотрених изјава политичке природе па се на скандалозне изјаве Нектарија Воргучића тада није обратило много пажње. Новинар, Петрит Сељими, данашњи помоћник министра спољњих послова „Републике Косово“, није пропустио ипак да интервју наслови тако да свако схвати како међу „оцима“ СПЦ почиње да влада неки нови тренд прагматизма и Realpolitik. Нажалост, вријеме је показало, да су Нектаријеве изјаве само врх леденог бријега, а да прави „отац независности“, протосинђел Сава Јањић, Нектаријев духовни и политички ментор, диригује и даје упутства из манастира Високи Дечани.

Шест је, ево, година, отада прошло, штошта се издешавало, протосинђел Нектарије је у међувремену пљунуо на свој монашки чин, мантију окачио на клин и оженио се, са пар промишљених потеза преотео КИМ радио у Чаглавици, који је дјеловао под надзором и по благослову Епископа рашко-призренског, а чији је и до тада био директор, а данас власник. Онај „спорадични“ и „лоше интерпретирани“ интервју за ових шест година постао је, нажалост, „вјерују” политикантских мантијаша на Косову који се приљубише уз Бранковићев барјак.

Не треба се чудити да ових дана тај интервју свој епилог добија у вијестима које читамо да протосинђел Сава Јањић и његова дружина из Високих Дечана постају, уз помпу и фанфаре са шиптарске стране, држављани НДК („Независне државе Косово“). Можда би човјек и разумио да, под притисцима и у борби за голу егзистенцију, мали, препуштен сам себи, и у шиптарском окружењу Србин из неке енклаве мора да узме држављанство и документа ове терористичке творевине јер „сила Бога не моли“, а однарођени режим у Србији Косово и косовске Србе, још од Милошевића, користи само у паролама „нико не сме да вас бије“ и онда до сљедећих избора поприлично забораве на њих. Неразумљиво је, пак, да Сава Јањић и његова (и моја бивша) братија исто то раде, иако је више него очигледно да такав егзистенцијални проблем за њих не постоји, јер, Сави Јањићу су на директној телефонској линији не само многи од косовскиих Шиптара-политичара, него и све западне дипломате у Приштини (а посебно велики пријатељ, амерички „амбасадор“ Дел) па чак и сам врх команде НАТО-а.

А зашто би проблема са „комшијама Албанцима“ уопште и било када у интервјуу датом Дојче Веле прошле године, Сава Јањић каже: „Црква, којој и сам припадам, је увек била отворена према друштву у коме живи. Имали смо контакте са општином и раније и непрекидно смо посећивани од представника косовских институција. Прошло је довољно времена од догађаја из рата, изграђено је поверење и заиста сам срећан да постоји добра воља и спремност обе стране и надам се да ће се ти односи даље развијати. Ми као манастир поштујемо законе, вредности и правила и увек смо отворени за нашу заједницу, за људе који живе овде, јер ми припадамо овој општини, а желимо да овдашње становништво манастир Високи Дечани види као свој“.

Ту Сава Јањић и не крије да их већ одавно посјећују представници косовских институција, што јавно, што тајно, али, више тајно, јер требало је мусти и другу краву, државу Србију, па и од њих добијати милионе динара за помоћ „угроженом“ манастиру, а то, јел’те, не би било тако лако ако би се знало у каквој симфонији Дечанци живе са представницима НДК. Но, одавна је Србима позната пословица: умиљато јагње двије мајке сиса, а у случају умиљатог Саве, мајке су многобројне, тако да се у Дечане сливају милиони евра и од разноразних владиних и „невладиних“ представника „међународне заједнице“, и од државе Србије и од „државе Косово“.

Које законе, правила и вредности у терористичкој творевини „независног Косова“ поштује „Црква“ којој припада Сава Јањић, а помиње у горњем интервјуу, не знам, а не знам, заиста, ни која је то „Црква“. Вјероватно је мислио на неку косовску или косоварску, којој је заметке и упљувке положио управо Сава Јањић својим вишегодишњим диверзантским дјеловањем у оквиру СПЦ. Јер, како и даље наглашава: „увек смо отворени за нашу заједницу, за људе који живе овде, јер ми припадамо овој општини, а желимо да овдашње становништво манастир Високи Дечани види као свој“; а треба, ваљда да знамо да у општини Дечани осим „Срба“ у самом манастиру, новопечених Косовара, нема нити једног Србина осим једне вајне „повратнице“ Весне Илић Спалевић, координатора за „повратак“ при шиптарској општини Дечани која поносно држећи слику Агима Чекуа у својој канцеларији, понајвише са прогнаним дечанским Србима координира како да Шиптарима продају своју имовину. Којој то општини овај „отац“ независности припада и које то становништво треба манастир Дечани да види као свој?

Не треба зато да нас чуди, да у истом том интервјуу од прошле године, у коме се славодобитно пише о посјети владике Теодосија и протосинђела Саве „општини“ Дечани и „предсједнику“ Сељманају, негдје о Видовдану прошле године, Сава указује на главни проблем њихове дотадашње, барем јавне и спољашње, затворености за шиптарске терористе: „Једна од главних препрека због које смо се затварали у себе били су ставови нашег претходног епископа Артемија, који је буквално изашао из Српске православне цркве и формирао самосталну секту. Доласком садашњег Епископа Теодосија, трезвеног човека и конструктивног побољшана је видно сарадња наше епархије са исламском заједницом и католичком црквом као и приступ друштву у којем живимо. Сада улазимо у период када, независно од статуса, заиста желимо да сведочимо да ће православна црква на Косову бити добар и конструктиван део овог друштва, у нади да ће нашу улогу такође признати други, да ће нам помагати и поштовати нас“.

Да ли је требало уопште сумњати да је Епископ Артемије био „онај који задржава“ и да ли још увијек некоме треба разлога и доказа због којих је он уклоњен, не само са катедре епископа рашко-призренских, него бруталном и физичком силом већ двапут удаљен са територије Косова и Метохије? Но, ни ови ставови Саве Јањића нису нови и чудни. Негдје у исто вријеме кад је мали „отац независности“ Нектарије Воргучић давао свој интервју приштинском дневнику Експрес, Сава Јањић се у манастиру Високи Дечани тајно састајао са Бљеримом Шаљом, шиптарским преговарачем на статусним преговорима под надзором Ахтисарија у Бечу. Аудио запис и транскрипт тога разговора и даље је присутан на интернету па га, рецимо, можете послушати и прочитати овдје: http://www.novinar.de/2012/06/01/sava-janjic-borac-za-nezavisno-kosovo.html

Већ тада, дакле у прољеће 2006, док наш преговарачки тим, вођен министром Самарџићем, настоји да државне позиције што више учврсти на бечким преговорима, из овог снимљеног разговора Саве Јањића јасно је да су одређене црквене структуре спремне, не само да прихвате независност Косова, него да се активније укључе да народ то што лакше прихвати. И тада је јасно да Епископ Артемије који је, по Савиним ријечима, „још“ епархијски архијереј, представља непремостиву препреку у извршавању ових задатака. Пишући ово, присјећам се једне тужне, чак дубоко трагичне епизоде са Видовдана 2009, када је Митрополит Амфилохије одржао ону запаљиву бесједу у Грачаници: „Косово је глава Лазарева, Србија је тијело Лазарево, ко одваја Косово од Србије, одваја главу од тијела.“ Присутни је народ слушао са одушевљењем и одобравањем, како говори српски Архијереј. Само неколико сати послије тога, док сам се, возећи се у колима ЕУЛЕКС пратње, сједио и разговарао са митрополитом Амфилохијем у колима, он ми рече: Ксенофонте, човјече Божији, Косово је (тада) признало шездесет и нешто држава, то је једна реалност, ми морамо то да прихватимо и у складу са тим да се понашамо… Наставио је Митрополит да разглаба своју Realpolitik, a ја сам само, пренеражен и згађен сједио, не могавши доћи себи да ми то говори човјек који је само пар сати прије тога широким масама ватрено бесједио о потреби одбране Косова, главе српске…

Било је, дакле, потребно да за задатак уклањања Епископа Артемија прођу читаве четири године, а и то све не би било могуће само дечанским диверзантима, логистику су, нажалост, представљали још неки „еминентни“ Архијереји СПЦ: поменути Амфилохије Радовић (чији смо извјештачени, натегнути, хамлетовски, лажно егзистенцијалистички „плач и ридање много“ над епископом Артемијем, а у ствари само пијетистички ламент, пун непокајане мржње, презира и осуде, имали прилику да чујемо на празник св. Оца Јустина у Ћелијама ове године), Атанасије Јевтић (чију душевну и духовну урачунљивост већ неко вријеме доводим у питање, а који никад не пропусти прилику да владику Артемија још додатно пљуне, а св. Јустина Ћелијског додатно фалсификује и преради), Иринеј Буловић (са својим германистички хладним, прорачунатим калкулацијама и завјерама), а касније, избором на светосавски трон, и Његова Светост Патријарх (који се у свему овом пита колико и Мирко Цветковић у досадашњој влади Србије, што, пак, нимало његову кривицу не умањује). Пошто смо ових дана били свједоци онако срдачне посјете Његове Светости и чланова Светог Синода Загребу, питамо се, како ствари стоје, хоће ли Патријарх тако кроз неколико година да посјети и Приштину, да се срдачно сусретне са Тачијем и да куртоазно примијети, како су нам односи у константном успону и да Црква на Косову нема неких посебних проблема који не постоје и на другим мјестима? А можда до тада неће бити ни потребна посјета патријарха, можда ће до тада већ доћи у посјету другој помјесној, „Косоварској цркви“, и свом колеги, „Архиепископу“ Теодосију!?

Не дао Бог да се тако нешто деси, у ближој будућности или икада. Али, дјеловање поменутих „отаца“ заиста води ка томе. Но, каже наш народ: Ал’ не рече Туре: Ако Бог да! Било како било, ништа не треба да нас чуди данас у овој земљи чуда, Србији, јер видимо да данас и под Бранковићевим барјаком може да се прославља Видовдан па тако владика Теодосије видовданске манифестације обиљежава присно се дружећи са предсједником Тачијеве општине Грачаница, која је и покровитељ овогодишње видовданске свечаности (бар је владика Теодосије увијек знао за девизу: паре увијек примај, на њима не пише чије су!). Али, није чудо, јер под чији барјак и могу да се сврстају они који су прогнали канонског Архијереја са своје Епархије, силом, завјером и уз помоћ свјетовних власти преузели и преотели му трон. У чије име, за чији интерес и у чију корист ти и такви људи могу да дјелују и раде?

Ти и такви су већ пљунули на крвави Лазарев барјак јер није прагматичан и реалистичан, а „нову реалност треба прихватати“. Но, преварили су се, ти и такви, јер и на овај 623. Видовдан, сакупљамо се под два барјака, цар-Лазин и Вука Бранковића и као и тада, тако и данас, један нуди крваву смрт за вјечни живот, а други пролазни живот за вјечну смрт. На свакоме је од нас и данас да одлучи коме ће се привољети царству, јер, „земаљско је замалена царство, а небеско увијек и довијека.“

Јеромонах Ксенофонт Дечанац