Јеромонах Максим: Јереси и секте по учењу светих Отаца

Богочовек Христос, Логос и Реч Божија, оваплотивши се и примивши нашу природу основао је на Самоме Себи Цркву Божију. Ова Црква живи и постоји кроз историју до дана данашњег у свој својој пуноти благодати и постојаности истине, откривене у њој Богом, као што Еванђелист вели: „И реч постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединороднога од Оца“ (Јн. 1,14). Будући основана на Самоме Христу, конституисана на Њему Духом Светим, Црква је продужени Христос кроз векове, како вели свети о. Јустин, јер је Сам Христос њена ипостас, Он сам даје биће Цркви и зато она и јесте богочовечански организам, зато је и њен живот богочовечански живот и све остало у њој је богочовечанско. Кад кажемо да је живот Цркве богочовечански, тј. живот Самога Богочовека Христа, под тим подразумевамо апсолутну једнакост историјског прохођења Христа и Цркве Његове. Дакле, пут Христов је пут Цркве и обрнуто пут Цркве је Христов пут, а знамо какав је то пут.

Пут богочовечански смиреног оваплоћења и примања на себе наше пале људске природе, живљење међу људима и ношење њихових слабости, прогон од тих истих људи, крст, Голгота, али и Васкрсење и славно Вазнесење. Ово је пут Христов, али и пут Цркве Христове, у подударању пута Христовог и пута Цркве испуњавају се Христове речи из Његове првосвештеничке молитве: „Оче! Хоћу да и они које си ми дао – дакле Црква – буду са мном где сам ја“ (Јн. 17,24). Као и све остале богочовечанске речи Јеванђеља и ове се испуњавају до самих појединости, тако Црква Христова усходи на крст и Голготу и силази са ње у славном свом васкрсавању кроз историју. Сваки прогон Цркве био је по једна Голгота која је изображавала ону на којој је Христос распет и сваки тријумф Цркве био је њено васкрсење и њено вазнесење, које је изображавало оно Христово Васкрсење и Вазнесење.

Ипак, од свих голгота кроз које је Црква пролазила најтеже су биле, а и сада су, оне голготе на којима је опет и опет разапињан Сам Христос. Те најстрашније голготе јесу триклете јереси које су кроз бурну историју Цркве распињале Саму Истину њену, њен главни садржај и суштину, а по речима светог Јустина Ћелијског: „У Богочовеку је реално и ипостасно дата сва Истина без остатка, сва апсолутна Истина“ дакле распињући њу јеретици и јереси су распињале самог Христа.

Реч јерес је грчког порекла и етимолошки гледано она означава избор, одабир, давање предности нечему, а шта заправо у црквеном смислу значи ова реч, на то нам одговара свети Игњатије Бјрнчанинов рекавши: „Јерес је огорчење и побуна твари против Творца, побуна и огорчење ништавног, ограниченог бића човека према свесавршеном Богу. To је грех ума, грех духа, хула на Бога, непријатељство против Бога. И последице пада кроз јерес веома наликују последицама пада одбачених духова: помрачење разума, окорелост срца, разливање отрова по телу и уношење вечне смрти у душу. Јерес није способна за смирење (Св. Јован Лествичник). Она чини човека потпуно отуђеним од Бога. Она представља смртни грех. Као плод гордости, јерес држи у гвозденим ланцима онога који се њоме заробио, и ретко ко се њених окова ослобађа. Упорно истрајавање у јереси својство је јеретика…“

Дакле видели смо дубину духовне палости коју јерес, као највећи грех, са собом носи. Због страхотних и несхватљивих последица греха јереси, човек, по речима Отаца, постаје потпуно отуђен од Бога. Отуђење од Бога значи и отуђење од Цркве, јер по речима св. Јована Касијана: „Нема сумње, ван Цркве је онај који не држи веру Цркве“. Дакле, јерес носи са собом отуђење, тј. одвајање од Цркве и самим тим одвајање од Бога, а одвајање од Бога доноси вечну смрт, вечну погибао, како нам св. Јустин сведочи: „Јерес је душегубна сила која човека потапа у све смрти, јер га одваја од Цркве Божије…“

Због свега тога, јерес и јесте најстрашнији удес Цркве, највеће искушење за њу у овоме свету у коме она пребива као странац, будући увек гоњена у њему и потискивана. Зато Свети Оци Петог Васељенског Сабора нису случајно речи Спасове „врата пакла“ протумачили као „смртоносна уста јеретика“.

Зашто је јерес у својој суштини толико штетна за саму Цркву?

Управо из тог разлога што јерес у самој бити потире једно од главних назначења Цркве, а то је њен уједињујући и сједињујући карактер. У Цркви се на најчудеснији начин савршава дело сједињавања Бога и људи, тако да се сви сједињавани у Цркви са Христом Богочовеком, обожују, очишћавају од греха, избављају од смрти и припремају за живот вечни. Зато свети Јустин Ћелијски благоглагољиво и речито сведочи да је Богочовек Христос: „Собом као Црквом занавек сјединио небо са земљом, анђеле са људима и што је важније од свега најважнијег: Бога са људима“.

Јерес управо представља суштинску супротност овом основном, спасоносном, сједињујућем и обожујућем назначењу Цркве, и док Црква врши своју мисију уједињавања људи истом вером и исповедањем и сједињавања истих у Христу и са Христом, дотле јерес врши своју сатанску мисију разједињавања људи, не само међусобно, већ, што је најстрашније, она раздваја људе од Самог Христа, за Кога Апостол вели да: „нема другог имена под небом даног људима којим би се ми могли спасти“ (Дел. ап. 4,12).

Због тог разједињујућег карактера јереси, она је за Цркву увек била и остала главни садржај, суштина, подлога и ипостас једне антихришћанске и антицрквене, богоборне творевине зване СЕКТА.

Реч секта настала је у Латинском језику од речи sequi која значи следовати и пратити нека начела. У Црквеном смислу начела се увек дефинишу догматима или канонима који из њих извиру, у сваком случају у Цркви се начела свакако односе на наук вере и благочешћа, тј. на неки од сегмената црквеног учења. Дакле секта представља неко одвајање дела Цркве, тј. црквеног стада, а корен и основа тог подвајања је неко ново, новотарско учење и наука која се разликује од онога што Црква званично учи и исповеда устима Васељенских Сабора и Светих Отаца. С тога је појам секте нераздвојив од појма јереси, јерес рађа секту, зато што је јерес како смо горе показали у самој својој бити одвајање од саборног, светоотачког наука вере и благочешћа, које је утврђено у Цркви и које утврђује Цркву.

Насупрот јереси темељ и гарант јединства Цркве увек је било једнодушно исповедана вера и међусобна, унутарцрквена, апсолутна сагласност у светоотачком догматском и канонском предању и учењу. Ово нам потврђују речи светог оца нашег Јустина, који говори: „Јединство и јединственост богочовечанске вере – то је основ и темељ целокупне цркве Христове“.

Зато је за настајање секте управо потребно пре свега то неко ново, различито учење и различита начела у односу на она којима се руководи и која исповеда Црквена пунота у њеном васељенском, светоотачком Предању, а на основу тог одвајања у учењу настаје и одвајање од христоименог стада Цркве, тј. од Црквене заједнице уједињене саборном вером, а то одвајање од Цркве неким новим учењем и јесте секта и секташтво у правом смислу те речи.

Свети Игњатије Брјанчанинов у свом созерцању и расуђивању о греху јереси вели: „Гордост је суштинска одлика палих духова; суштинска одлика јеретика такође јесте гордост, која се најочигледније пројављује кроз презрив однос и осуђивање свију који не припадају одређеној секти, непријатељство и снажну мржњу према њима“.

Овакву тврдњу овог светог Оца потврђује искуство Цркве, како оно кроз историју, тако и ово савремено и актуелно. Кроз историју је очигледан један принцип у наступу јереси и јеретика, који потврђује истинитост оваквог става светог Игњатија. Ради се о готово утврђеном правилу по коме јеретици, суштински одвојени од Црквене пуноте истине и благодати, звероподобно наступају у односу на своје неистомишљенике, тј. оне који остају верни Предању Цркве. Дакле, своју безблагодатност јеретици су увек пројављивали својим агресивним, нееванђелским односом према онима који се не слажу са њиховим учењем и ставовима. Насупрот њима свети отац Јустин нам сведочи о светоотачком поступању према јеретицима: „Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора“. Дакле видимо, док се истински пастири труде да стрпљивим и смиреним упућивањем на пут истине и побожности поврате залутеле овце, заражене јересју, дотле јеретици наступају према неистомишљеницима са истребљујућом мржњом, сведочећи тиме да њима није стало ни до свог, ни до спасења других људи, већ само до остварења својих гордих замисли, а то је завођење што више људи под своју власт и своје пало и самоуверено умовање. У прилог томе говори нам историја Цркве кроз чињеницу да су готово увек јеретици били ти који су први осуђивали, изопштавали и анатемисали Православне, док су Православни увек настојали да пре изопштења, анатеме и проклетства, којима по канонима подлежу јеретици, покушају свим средствима трпељиво да поврате све заведене у јерес, назад у Црквени тор.

Будући да су јеретици у односу на веру и догмате били увек најамнички и користољубиво настројени, историја показује да су исти врло често иза себе имали подршку световних власти, јер су, будући без страха Божијега, веру често инструментализовали и њоме манипулисали у служби интереса, како својих, тако и интереса тренутних световних власти, зарад њене благонаклоности и помоћи у наметању јеретичког учења Цркви. То је просто природни след догађаја, јер изгубивши ауторитет истине, будући да су се од истине својом јереси одрекли и отпадили, јеретици прибегавају ауторитету силе, и у смислу спровођења власти таквог „ауторитета“ потребне су светске власти, са којима су јеретици, будући окренути светским интересима, као и световне власти, по правилу пребивали у сагласју.

У свом дубинском сагледавању јеретичког менталитета свети Игњатије даље вели: „Али најзначајније пројављење гордости у јеретика и расколника састоји се у томе што они, одбацивши Богопознање и Богослужење, откривене и саопштене људима од Самога Бога, настоје да их замене самовољним, богохулним и богопротивним богопознањем и богослужењима“.

Сведоци смо да су овакве новине, дрско уношене у предање наше Помесне Цркве, наступале постепено. Најпре је пре више година од стране појединих самовољних епископа у СПЦ начињен тзв. „Литургијски раскол“, када је увођење новотарија у богослужбну праксу наше Помесне Цркве пореметило, или чак прекинуло нормално, међусобно литургијско општење појединих чланова нижег, а у великој мери и вишег клира унутар СПЦ. Овакав релативистички приступ богослужбеном предању наше Цркве, пројављиван дрским мењањем тог освештаног предања од стране екуменистички настројених литургиских реформатора, најавио је потпуно урушавање целокупног Црквеног благопоретка, који вековима почива утемељен на догматима и канонима Светих Отаца, тј. на оном предању које смо од њих примили, а које су поједини епископи, поведени дрскошћу и гордом самоувереношћу изменили. Отуда је тај литургијски беспоредак био претеча тренутног канонског беспоретка, најјасније очитаваног на случају прогона владике Артемија. У случају прогона овог епископа и најбезаконијег отимања његове Епархије од стране појединих епископа СПЦ, најгрубље су нарушени сами канонски основи Православне Цркве и то је као „домино ефекат“ безакоње које је наставило да порађа још већа безакоња којима се крај не назире. Зашто је агресивни обрачун екумениста у нашој Помесној Цркви започет од епископа Артемија јасно је, јер по речима светог Игњатија: „Ко поседује благо праве вере жестоко је нападан од непријатеља!“ Епископ Артемије је својим непоколебивим антиекуменистичким ставом и деловањем показао да је примио и сачувао залог праве и чисте, отачке вере и православности, због тога је у наступу агресивног наметања екуменистичке, јеретичке доктрине у СПЦ, од стране дела епископата, он био прва жртва, али не и последња.

Ипак, оно што је горе и од литургијског и од канонског беспоретка јесте оно што ове две тужне појаве у нашој Цркви сведоче, а то је догматски беспоредак. Свети догмати су основ светих канона и богослужбеног благочешћа у Цркви, урушавање канонског и литургијског поретка сведочи о урушавању догматског поретка, оног поретка који нико, никада, ни у ком случају не сме и не може мењати.

Догмати су благо Цркве у чијим истинама је као у старозаветном ковчегу садржана Свеистина, најјасније и апсолутно откривење Истине, а то је Богочовек Христос, основ и темељ, „крајеугаони камен“ наше вере и читаве Цркве, која ту веру исповеда и која се у тој вери спасава. И као што старозаветни ковчег није свако могао да дотакне, јер би под претњом проклетства тог момента умро, тако и овај ковчег освештаног, догматског предања Цркве није могуће свакоме дотаћи и духовно остати жив. Наиме, уколико се човек не наоружа светим смирењем и благодаћу Духа Светога, која је надахњивала Свете Апостоле и Свете Оце установитеље догмата, човек те догмате неће нити схватити, нити сачувати, већ ће их обесчастити, изменити и тиме похулути на Бога, а по речима Апостола: „Бог се не да ружити“ (Гал. 6,7). Такав хулитељ се зове јеретик, који у својој духовној смрти престаје бити део живог Црквеног организма, који се напаја благодаћу од главе Цркве – Христа, и такав постаје умртвљено и гангренозно ткиво на Телу Цркве, које се у виду секте одваја и отпада од црквене пуноте и христоименог стада, које држи неизмењену веру Отаца. Дакле, ко је у јединству са вером, коју Црква исповеда, тај је и у јединству са самом Црквом, ко нема јединство вере, већ у ту веру уноси и најмању измену или дораду, тај нема ни јединство са Црквом, отпао је од ње поставши секташ управо својом јереси, тј. својом „новом вером“ коју исповеда и у коју верује, а коју Црква не познаје нити признаје за своју.

У нашој Помесној Цркви прогон епископа ЕРП Артемија показао је управо исту агресивност, својствену јеретичком и секташком менталитету и нееванђелску осветољубивост главних протагониста овог срамног акта урушавања Црквеног поретка и гажења отачког предања. Та агресивност са којом поједини епископи, на челу са патријархом Иринејем, наступају, са позиције власти показује неблагодатност њиховог управљања Црквом. Њихов агресивни наступ показује губитак ауторитета истине и наметање ауторитета силе, који је потпуно несагласан са Еванђељем и непримерен Цркви и њеном Предању. Њихово претерано ослањање на секуларну и прозападну власт наше земље такође потврђује искуство Цркве на основу којег се такви, назови пастири изгубивши осведочење истине лишавају благодати Божије и бивају одсечени од Цркве, пре свега у суштинском смилу, а касније и у формалном, административном смислу, те се с тога ослањају на секуларне механизме власти и на њој темеље своју, непастирску власт и лажни ауторитет. Основа те одсечености од Бога и одвојености од Цркве јесте јерес, како смо горе видели, јерес коју назови пастири и епископи СПЦ упражњавају бестидно и проповедају „откривене главе“ (јавно и отворено) посред Цркве Божије. Та јерес која је ујединила црквену олигархију СПЦ и државне власти јесте јерес екуменизма, која као чадо глобализма представља и основу прозападног режима који управља нашом ојађеном државом. Дакле, сасвим је јасно да нам искуство Цркве веома прецизно појашњава ситуацију која је на сцени у СПЦ. Та ситуација је драматична, са већ довољно драматичних исхода (мислимо на дешавања у ЕРП), који су нажалост само почетак још драматичнијих последица догматског одступања патријарха Иринеја и његових суфлера, тј. епископа-тутора.

Јединство у вери, јесте јединство Цркве и обратно нејединство у вери, богопреданој и отачкој, јесте основ нејединства у Цркви, отуда и секте у њој. Јерес је једини основ и садржај појма секте. Из оваквог закључка јасно је где је јеретички и секташки дух нашао себи плодно тло у СПЦ, на коме се разраста и развија као каква болест, која прети да уништи целокупно црквено устројство. То тло овај јеретички и секташки злодух нашао је у епископату СПЦ и то у оном делу који се, како то обично бива (о чему нам сведочи историјско искуство Цркве) домогао власти, темељећи ту власт и њен ауторитет на сили, безакоњу и притисцима, а не на истини, благодати и предању, како је то иначе у Цркви бивало вековима. Таквим својим „управљањем“ Црквом, које у себи нема ничег еванђелског и хришћанског, већ тоталитарног и тиранијског, сведочи да врх црквене администрације није духовно здрав и исправан у ономе у чему ниједан пастир не би смео да застрани, а то је православна, светоотачка, одогмаћена вера, вера Апостола, Пророка, Светитеља и Мученика. Али оно што још потресније сведочи отпалост једног дела нашег епископата од овакве вере, јесте њихово отворено исповедање триклете елисиолошке и христолошке јереси, зване екуменизам и још отвореније декларисање у јавности у смислу екуменизма и хуманистичког пацифизма. Овде пре свега мислимо на патријарха Иринеја, као и на његове туторе и једнодушне следбенике и подржаваоце.

У оваквој ситуацији, која тренутно влада у нашој Помесној Цркви, следујући оном еванђелском принципу „по плодовима ћете их познати“ јасно је ко су и где су секташи у СПЦ. Секташи су тамо где се најмaње очекују, на „месту светом“, на трону Светосавском и са тог места они од читаве СПЦ, својим отровним екуменистичким исповедањем и деловањем покушавају да направе секту, ширећи своје лажно екуменистичко учење и трујући Христово стадо наше Помесне Цркве, покушавајући тако да га одвоје од Једне Свете, Саборне и Апостоласке Цркве, одвајајућу га од саборне вере Цркве, тј. намећући своју „нову веру“ коју саборни ум Цркве не познаје и не признаје као своју.

Против таквог зла, као што је јерес екуменизма и секташа екумениста, који су окупирали административни врх и све институције у нашој Помесној Цркви, дужан је да се бори сваки православни хришћанин, а пре свега епископи и пастири. Јер право проклетство над проклетствима јесте управо јерес, којом јеретици сами себе проклињу, навлачећи на себе анатеме свих Светих Васељенских Сабора на коме Свети Оци одогматише веру Православну, коју су се они, екуменисти, дрзнули да мењају. Свети Оци су свакоме, ко се дрзне мењати оно што су они на Саборима, Духом Светим установили, запретили најстрожијим проклетством: „Свети и Васељенски Сабор је одлучио да ником не дозволи да другу веру произноси или пише или саставља или домишља или да учи друго. А оне пак који се усуде да састављају другу веру или да проповедају или уче да предају други Символ… таквима, ако буду епископи или клирици, нека епископима буду туђи (страни) од епископства и клирицима – клира, ако су монаси или световњаци (лаици), они нека буду проклети (анатема)“ (Свети Четврти Васељенски Сабор).

Од овог проклетства нека нас све Бог сачува, јер од њега ни синод нити сабор било које Помесне Цркве, па ни наше Српске Православне, не може да сачува ни себе, ако одступе од вере Отаца, а камоли нас уколико заведени њима одступимо од саборне вере Васељенске Цркве. У Цркви није и не може бити валидан ни један акт или одлука, нити једно исповедање вере, ма оно на себи имало печат и заглавље Синода или Сабора, ако оно није у складу са Предањем Цркве, како догматским, тако и канонским. У Цркви је једино званично оно што су Свети Васељенски и Помесни Сабори озваничили и утврдили и оно што се у склaду са вером и предањем тих Сабора чини и исповеда, све ван тога није од Бога, већ од злога и од човека и на пропаст је Цркве и оних који се поводе за таквим безакоњем. Зато ћемо се против јереси и безакоња борити до краја, уздајући се у Бога, јер: „Човек није у стању да победи јерес, пошто је она изум демонски. Победити је може само Бог, кога човек, смирен пред Богом и испуњен љубављу према ближњем, призива на борбу са њом и победу над њом“ (св. Игњатије Брјанчанинов).

Владика Артемије, побуђен својом пастирском, еванђелском савешћу, препознавши опасност која прети Цркви од стране јавних и декларисаних, отворених екумениста-секташа, престанком молитвеног општења са њима, констатовао је да је патријарх Иринеј и сви они који га подржавају у нескривним екуменистичким и унијонистичким тежњама кренуо путем јереси и секташког отпадања од Цркве Божије и њеног неокрњеног, светоотачког догматског и сваког другог предања. Противљењем јеретичкој екуменистичкој доктрини, коју предстојатељи СПЦ, на жалост и других Помесних Цркава, покушавају да наметну као званично исповедање Цркве, свако од нас себе штити од завођења у нову секту звану екуменизам, чије је главно упориште управо екуменистичка јерес, која квари богомдану веру наших Светих Отаца.

Славећи свагда Оца и Сина и Светога Духа, дужни смо да се супроставимо овој новој стоглавој аждаји, још једне ђавоље подметачине зване јерес екуменизма, а борећи се са овом новом јереси и сектом: „Ми не постижемо победу него повратак браће чија нас одвојеност раздире“ (Речи светог Григорија Богослова).