Јеромонах Максим: Одговор херцеговачком верском аналитичару

„Знање човека је истинито
у мери у којој га потврђују
кротост, смиреност и љубав“
Св. Марко Подвижник

Опште је познато у свештеном предању и искуству Цркве да писана реч, како она библијска и еванђелска, тако и она светоотачка поред одређеног смисла, носи у себи и неки духовни садржај, тј. одсликава духовно стање аутора и преноси га на читаоца. Зато је Господ и рекао за Своје богочовечанске речи: „Речи које вам Ја говорим Дух су и живот су“! (Јн. 6, 63). Из истог разлога и свети апостол Петар Му је касније поновио нешто слично: „Господе! Коме ћемо ићи? – Ти имаш речи вечног живота“ (Јн. 6, 68). Зато Господ на другом месту додаје: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4, 4).

„Imago animi sermo est“

Ако би кроз овакво схватање речи, како оне изговорене, тако и писане, саслушали беседе и сагледали писмена е. Атанасија; ако би његове речи посматрали као духовну храну која дарује живот вечни, неодољиво би се наметнуо закључак да је посреди не духовна храна, већ чист отров, и то душегубни отров, настао у његовој „теолошкој“ лабораторији-сваштари, која функционише по принципу древних алхемичара и волшебника, лишена духовне димензије светоотачке нарави, етоса, који увек делује целебно и лековито по душе људске, остављајући приликом читања за собом дух смирења и кротости, а не немира, једа, срџбе, злобе и пакости, једном речју свега оног у чему изобилују редови овог „угледног теолога“ самозванца. За такве Свето Писмо сведочи претећи: „ко је опак на путевима, пашће у један мах“ (Прич. Сол. 28, 18) и на другом месту о таквима пророк вели: „Пут мирни не знају, и на путевима њиховим нема правде; начинили су себи криве стазе; ко год иде по њима, не зна за мир“ (Исаиј. 59, 8). Насупрот овако немирном ауторском духу, какав је Атанасијев, Апостол вели: „Мир имајте: и Бог љубави и мира биће с вама“ (2. Кор. 13, 11).

Мегаломанско-скрибомански карактер кривoтворећег преводиоца и одступничког „толковатеља“ Светих Отаца, који је изродио томове књига и лже-богословских трактата, које само чекају да буду предате осуди и огњу неког свеправославног и истински православног Васељенског Сабора (а не овог лажног, екуменског, нишког, будућег, са благословом Римског „понтифекса“) који ће осудити новотарско-екуменску апологију-„теологију“ овог академског и схоластичког мага и еклектичара, који је одступио од Светог и светоотачког Предања Цркве Божије и духом и речју и делом.

Духовно знање без сећања на Бога јесте копиле
(св. Марко Подвижник)

Вероватно из тог разлога знање које нам е. Атанасије у својим текстовима преноси нема ни трага од сећања на Бога Израиљева, на Бога за кога св. Богослов међу Апостолима рече да је Љубав (1. Јн. 4, 8); на Његовог Јединородног Сина који трску стучену не преломи, нити огањ тињајући не угаси (Мт. 12, 20), проповедајући Еванђеље у свом дубоком, неисказаном, богочовечанском смирењу; на Духа Светога – Утешитеља, а не прогонитеља и проклињатеља. Читање текстова е. Атанасија је права мука људскоме духу, јер они изазивају немир и збуњују благочестиве душе светоимене пастве наше Светосавске Цркве и шире, искривљујући све чега се дотакну.

Поред мегаломанског карактера, е. Атанасије је у свом филозофском, самоувереном, софистичком стваралаштву постао познат по кривотворењу свега чега се његово перо и његов језик дотакне, од Псалтира, Часослова, до предања оца Јустина и осталих Светих Отаца, ништа није промакло његовој самоуверености и самомњењу, а да га није „дорадио“, градећи се већим „пророком“ од светог пророка Давида, већим „Јустином“ од светог оца Јустина и „већим“ и „светијим“ оцем од Светих Отаца, заборавивши правило „Utere sed ne abutere“! По свом наступу рекло би се да е. Атанасије боље разуме оно што је свети Јустин Ћелијски написао од њега самог, оваква дрскост и пркос Духу Светоме, који је надахњивао овог и остале Свете Оце, особито се у последње време пројављује у бестидној намери е. Атанасија да и од оца Јустина направи екуменисту, јер једино би тако он могао и даље себе сматрати његовим духовним чадом, будући да је упркос предању оца Јустина, е. Атанасије најгласнији екуменски богословски телaл, заједно са екуменистичком перјаницом у СПЦ, двојцем римокатоличких љубвеобилаца м. Амфилохијем и е. Иринијем. Овакав менталитет велеученог и преученог списатеља наћићемо само у редовима оних који су јаде нанели Цркви Божијој и њеном догматском предању од Арија до Варлаама и Акиндина, па свe до несрећног титуларног митрополита Јована Зизјуласа, који је од освештаног богословског, светоотачког, предања направио срамну евхаристијско-екуменистичку прћију, такви су вазда уздрмавали Цркву из темеља не дајући јој мира ни спокоја све док их земља није примила (а поједине међу таквим ни земља није хтела да прими).

У свом бесомучном упињању да попљује још по нешто што није стигао или му је у његовој брзоплетости промакло на лику и личности владике Артемија, е. Атанасије прибегава древном оруђу које је и прародитеље из Раја изгналo, а овог умировљеног епископа изагналo из реда људи од ауторитета, под претпоставком да је он то икада и био. То древно оружије зове се лаж, грех толико моћан да изопачи људску душу, људску психу, да човек који од тог греха оболи губи свест и о самој реалности у којој се налази.

Тако наш верски аналитичар, е. Атанасије већ годинама и деценијама пребива у некој његовој имагинарној и виртуелној „Цркви“ из прва три века, јер она Црква после тих векова „није баш“ најпредањскија, како о томе безбожно проповеда А. Шмеман и неколицина покондирених, позападњачених и протестанствујућих савремених „теолога“. Пребивајући душом и телом у тој његовој фосилној, „живој цркви“, е. Атанасије већ годинама пише томове свог „богословља“ које у самој ствари нема никакве везе са Црквом, овом Једном, Једином Светом и Саборном у којој смо, већ то његово богословље сво лебди тамо негде у працрквеној (боље рећи парацрквеној, јер је непрецизна, будући утемељена само на претпоставкама) историји, одакле нам е. Атанасије саопштава своје богословске премудрости, које немају никаквог додира са реалношћу и актуелним моментом историјског прохођења и трајања, нити са реалним животом наше Свете Цркве. Самим тим, немају никакве везе и додира са актуелним проблемима са којим са Црква сусреће, нити су у том смислу применљиви, већ представљају пројекцију његовог прелесног, сањалачког ума, који утопистички, честo инквизиторски, намеће неко своје виђење Цркве и њеног живота, али не у Христу и истини, већ у Атанасијевим идејама склепаним од полупроверених и неодрживих археолошких претпоставки о Цркви и црквености првих векова.

О томе да је бесомучно, али и површно, формалистичко, наводно враћање (а у самој ствари то је још веће удаљавање од истинског и осведоченог предања Цркве) на предање Цркве првих векова, пре свега литургијско, основица екуменске богословске подметачине, не треба много писати, то је већ свима данас јасно. Зато је у богословском смислу е. Атанасије у самој ствари највећи екумениста у СПЦ, оно што е. Иринеј Буловић, осведочени екумениста, твори то е. Атанасије говори; оно што екумениста и митрополит Амфилохије мисли, то е. Атанасије пише, ствар врло једноставна и јасна. Све се дешава промислом Амфилохија, кроз Атанасија у духу Иринеја, како то сликовито објашњавају младе богословске снаге у СПЦ, свесне кукавичијег јаја у гнезду србског богословља, а које се зове е. Атанасије, многотомни списатељ литургијске белетристике.

Садржај најновијег „богословског“ отрова овог „плодног“ аутора, запакован jе у тексту под називом „Артемијева секта – п а р а с и н а г о г а = п а р а ц р к в а“ (објављено на лажно-званичном сајту ЕРП, узурпатора ЕРП из дечанског манастира Теодосија и Саве).

Велеучени, маестрални, богословски дилетант, који своју богословску празнину попуњава небројеним фуснотама, и цитатоманским маниром, у овом отрову од текста је, као и иначе, својом преопширношћу хтео да прикрије богословски и еванђелски бесмисао својих ставова које износи у тексту. Иначе, ако би једном речју описали богословље е. Атанасија послужила би нам народна изрека, у нешто измењеном облику: „Тај се је родио који је свету угодио!“ Ово би била најкраћа дефиниција Атанасијевог богословља.

Он је угађајући савременим екуменистичким, квазибогословским, често директно јеретичким, тековинама, евхаристијско богословље фанариотског митрoполита Зизјуласа, које представља главну богословску основу злославне екуменистичке јереси, замаскирао унеколико сличним речником, речнику о. Јустина. Ово актуелно упирање е. Атанасија (које ових дана на општу саблазан Цркве чини) да од о. Јустина начини и екуменисту, као што већ годинама од њега покушава на направи „литургијског богослова“, у самој ствари најбоље показује провидност те камуфлаже, тј. тог Атанасијевог скривања иза јустиновске христословне терминологије, и Атанасијевог суштинског проневеравања и издаје јустиновских богословских поставки и начела, чврсто утемељених на богочовечанској Истини Цркве. Јер, уколико је заиста веран о. Јустину, зашто би мењао његова јасна, теолошка начела (пре свега његов јасни антиекуменистички став и позицију), од којих о. Јустин никада није одступао, остајући им апсолутно веран од почетка до краја његовог живота и служења Цркви и у Цркви?

Ето, и на оно најсветије у Светосављу, на богословље св. Јустина Ћелијског, које је врх светоотачке мисли у Срба и шире, овај „судија васељене и тринаести апостол“, овај нови Теофил Александријски, који је био главни прогонитељ св. Златоуста, самопозван да „решава“ све и сва у Васељени Православној, устао је и умешао је своје кривотвореће, дорађивачке и „исправљачке“ прсте, користећи као главни критеријум и аксиом у свом „богословљу“ не Христа, како је учен, али не и научен од о. Јустина, него свој академски, школовани, али ипак људски и пали разум и принцип зизуласовског, социализованог, хуманизираног, расхристовљеног свођења свега у Цркви и Православљу на Литургију! Због свега наведеног, богословље е. Атанасија остаће само једна велика фуснота промашеног и неправославног богословља фанариотског митрополита и екуменисте Зизјуласа!

Богословље е. Атанасија ће попут богословља Зизјуласа остати један промашени и закржљали интелектуализам, закржљао у духовном смислу, недорастaо духу светоотачког богословског етоса, освештаног благодатно-подвижничким и опитнo-духовним животом, сиромашног смирењем и послушним хођењем утабаним стазама Светих Отаца. Немирни и горди, самоуверени дух ових интелектуалних, неопитних и обездуховљених књиготвораца остаће само трагично сведочанство недопустивог интелектуалног саображавања богословља духу овога света (у овом случају глобалистички порођеном екуменизму и литургијском модeрнизму), што чини да то богословље бива не од Духа Светога, већ од духа светскога. О овоме сведочи притајена благонаклоност мајмунској теорији еволуције, као и многим научно-интелектуалним достигнућима безбожног Запада, како Зизјуласа, тако и е. Атанасија, то је последњи креационистички „крик“ протестантских богохулних, библијских „тумача“ који покушавају да помире безбожног Дарвина и пророка Мојсија, тј. светлост са тамом, и Христа са Велијаром. Ето до чега може довести сувопарни, богословски интелектуализам у својој безбожној самоуверености и уздању у сопствени разум, а не у Бога, за такве је свети Апостол давно рекао: „Кад се грађаху мудри, полудеше“ (Рим. 1, 22). Све то показује потпуну духовну неутемељеност Атанасија као духовног лица пре свега, а наравно и као богослова у покушају. У сваком случају његов богословски квантитет неће никада моћи да надомести богословски квалитет који више него недостаје овом учењаку, који није успео да се развије у богословски ауторитет, порушивши јустиновске темеље и градећи своју вавилонску кулу знања, али не оног богословског, духоносног, већ сувопарно-академског, и то на песку сујете, тј. сопственог интелекта и самомњења.

Што се конкретних детаља у тексту тиче, први утисак је, да је физички немогуће одговорити баш на све лажи и подметања којима се аутор ове „стручне“, више зверске него верске анализе, е. Атанасије, користи у својим редовима, Богу остављамо то дело на Његовом неумитном Суду, али ипак, ради Тог истог Бога, Бога правде и истине, осврнућемо се на неколико најбезочнијих обмана, овог, по тој „стилској фигури“ надалеко познатог аутора, како слабије упућени у нашем народу не би по слабости својој ипак поверовали у њих.

Једна од првих подметања јесте Атансијево пребројавање по његовој „рачуници“, која, као и његово богословље углавном нема везе са реалношћу. Љуљачка црква пуна је сваке недеље и празника, а у њој стаје више од „групице од 50, или 100, или ако неко хоће највише 150 присталица“ како „прецизно“ тврди дотични аутор, чак и радним данима, и поред снега и невремена ова „групица“ се не смањује, људи често и пешаче, због лошег пута и времена, до самог манастира, узгред треба напоменути да то нису једни те исти људи, већ сваке недеље, у складу са својим могућностима, долазе људи из свих крајева где Срби живе, наравно и из дијаспоре.

Ово се у црквеној терминологији назива црквеном рецепцијом, тј. народ који сачињава Цркву у ужем смислу те речи, дакле лаос = народ Божији, неприхватањем безаконог рашчињења владике Артемија сведочи о томе да њега Црква и даље препознаје и признаје за канонског епископа, чак исповедника Православља и страдалника на правди Бога, том благодатном рецепцијом народа као главног чиниоца црквеног корпуса, показује се и доказује неблагодатност и невалидност „рашчињења“ владике Артемија од стране узурпираног Сабора архијереја СПЦ. Ову чињеницу Атанасије одлично види и зна и отуда ово помахнитало писање, а у редoвима таквог писања и у бесомучним и секташким претњама проклетством, народу који долази у Љуљаке, јасно се препознају речи јудејских првосвештеника: „Ако га оставимо тако сви ће га веровати“ (Јн. 11, 48). Искрено се надамо да неће ову првосвештеничку мисао кајафски завршити („не мислите да је нама боље да један човек умре“ (Јн. 11, 50)), као што је у Еванђељу завршена, остаје само да се надамо у зрно људскости у њему и њима, ако већ о хришћанскости Атанасија и његових једнодушника не можемо говрити, јер нам њихова дела то не допуштају.

Следећа перфидна подметачина е. Атанасија, сва у његовом духу, навиклом на подметање и кривотворење свега што прође његов ментални склоп и перо, јесте отворена лаж, да наводно „Православни Срби на Косову“ клирике и монахе канонског епископа ЕРП Артемија називају „Артемитима“! И по духу и по садржају препознаје се да је то кованица самог е. Атанасија, његово подметачко ауторство је надалеко препознатљиво као и његова креативност у блаћењу свакога ко се не уклапа у његову виртуелну и прелесну, умишљену „Цркву“ првих векова, у којој „умно борави“, и његово патетично „литургијско виђење“ света и „свега у свету“. Ако и има „народа“ који је ову циркуско-интелектуалну кованицу „надахнутог“ херцеговачког словоклепца прихватио, то је само шачица погубљених и полуцрквених Срба, остављених на милост и немилост Теодосијевој „републици Косову“, који своје ухљебије нађоше под скуте и у џепу овог косовског викара, џепу који, како је то општепознато у СПЦ, представља главни темељ његовог епископског и пастирског „духовног ауторитета“.

Даља замена теза и смењивање полуистина и неистина у коментарисаном чланку, које је главна интелектуална вештина е. Атанасија и темељ његовог „богословског“ система, прелази на његову „ужу струку“, то су наравно канони. Нико никада није тако мајсторски, дрско и дерзновено, „жонглирао“ канонима и канонским одредбама, које су у Атанасијевој циркуско-академској представи, која годинама траје у СПЦ, стигле и до „мачковог репа“. Главна карактеристика жонглерске „канонске“ кореографије „богословске“ циркуске представе у извођењу е. Атанасијa јесте недоследност, како Светим Оцима, тако и себи самом. Рецимо, пре десетину година четири предавања о Литургији дотичног епископа су у аудио снимку кружила по СПЦ, одушевљавајући слушаоце велеученошћу, иако зачињено патетично-сладуњавим пијететом у свом извођењу, свакако су та предавања имала велики одјек у богословским круговима наше Цркве. Оно што је тада, говорећи о помињању на „Великом входу“ здушно заступао и са одушевљењем напомињао, јесте да је од стране епископа најправилније да он помиње „сво епископство православних“, будући да су епископи међусобни равночасни по свом апостолско-благодатном чину и да је митрополитско уређење црквене јерархије настало тек касније, као и сама титула патријарха. Наравно „потреба службе“ (читај: прогона епископа Артемија) навела је е. Атанасија, по ко зна који пут, на недоследност себи, тако он данас, без имало стида гази на ту своју тврдњу, и акривијски заступа теорију, да једино патријарси могу помињати „сво епископство православних“. Иначе, оваквим ревидираним ставом е. Атанасије бива недоследан не само својим ранијим тврдњама већ и устаљеној пракси служења св. Литургије (што је још једна „ужа специјалност“ дотичног), по којој, епископи након што у редовним околностима помену патријарха, одмах затим помињу „архиепископе, митрополите и епископе Православне Цркве Божије“, дакле сво епископство само на друкчији начин речено, јер видимо да је по среди само синтаксичка, не и суштинска, семантичка разлика, како то покушава Атанасије да представи. Такође, ако пратимо садржај Служебника који користимо при служењу Литургије, чак и свештеници, не само епископи, у заступничкој (intercesio) молитви по освећењу дарова помињу „сво епископство православних“. То показује да је помињање Патријарха само израз формалног, административног и догматског јединства унутар једне Помесне Цркве, а будући да то јединство тренутног Патријарха, отвореног, декларисаног и непокајаног екуменисте са Саборном и Апостолском (по прејемству благодати и вероисповедања(!)) Црквом не постоји, будући да је Патријарх погазио lex credendi, лицемерно је и бесмислено помињати га на Светој Литургији, док се не покаје од „греха свога“. Јасно је из представљеног да епископ Артемије ништа ново не уноси у литургијску праксу наше Свете, Саборне и Апостолске Цркве, Цркве Символа вере.

Даље у свом разулареном писанију Атанасије, који ће као администратор бити запамћен по томе да је разбојнички упутивши се у епархију ЕРП, пре краја синодске седнице и пре него је добио потписани акт са те седнице (што показује да је та одлука већ унапред њему била позната, као и то да је читав процес уклањања епископа Артмија унапред испланиран) обио врата епископије РП, знаменујући тиме сопствени разбојнички менталитет и карактер целокупног његовог администрирања Епархијом, које је било на општу саблазан Цркве. Тако тај исти упадач у туђе епископије (јер је ушао у на територију ЕРП без предходно добијене одлуке САСинода, коју је накнадно, факсом примио) владику Артемија оптужује да „насрће на туђе канонске просторе“, заборавивши да је владика Артемије физички, брутално уклоњен са простора његове Епархије, и да је самим тим принуђен да своју пастирску делантност настави тамо где ванредне околности прогонства дозвољaвају (попут светог Златоуста), пошто би му по логици Атанасија једино на Марсу било могуће служити, а да не „насрће на туђе канонске просторе“, владика Артемије по здрaворазумском и светоотачком, златоустовском расуђивању наставља да служи тамо где му је као изгнанику то једино и могуће. Љуљачки манастир канонско-правно не припада епархији Жичкој (о чему и сам Атанасије заједљиво сведочи), која има ингеренције само над објектима у свом власништву, а не над свим грађевинским објектима на својој територији, тако да је ту ствар јасна.

Посебно се запажа у редовима Атанасија Јефтића злоупотреба историјских чињеница из житија светог Јована Златоуста, очито да му сличност прогонства које је овај Светитељ претрпео и сличност прогонства епископа Артемија јако смета. Ово је у самој ствари разлог због кога се Атанасије свим својим ителектуалним силама труди да изврне те чињеницe, како би оправдао сопствену духовну слепоту, због које не жели да види да се је он својом непокајаном осионошћу убројао у исти ред са прогонитељима светог Јована Златоуста, крвнички прогонећи сада свог брата, епископа Артемија. У том свом нечасном циљу Атанасије истиче како је Светитељ саветовао своја чада да признају архиепископа кога поставе на његов одузети му трон. Оно што ипак Атанасије пренебрегава, наравно свесно кривотворећи истоијска факта, јесте да је Светитељ то благословио својим чадима, али само под условом ако тај архиепископ буде изабран на регуларни, канонски начин, што се у случају узурпатора ЕРП Теодосија никако не може рећи. Друга ствар коју Атанасије свесно искривљује, руковођен својом искривљеном свешћу и савешћу, јесте такође чињеница, да је Светитељ само у почетку био става да се нови архиепископ треба прихватити, да би касније тај став изменио, не признајући тог „новог архиепископа“ духовног прељубочинца (Арсакија Тарсијског), попут викара Теодосија у ЕРП, и делујући и даље као архиепископ Цариградски, али у егзилу, тј. у прогонству. Кривoтворења од стране Атанасија Јефтића су, како смо показали врло очигледна, врло подмукла и перфидна, у ових неколико конкретних примера (недостало би времена и простора како би се позабавили сваким поједниачно, на које наиђосмо у поменутом његовом чланку, али је потка, основа и принцип кривотворења свих тих наводних „аргумената“ које је написао против владике Артемија апсолутно исти, тако да је детаљисање суштински непотребно) видели смо да је то његов опште коришћени принцип у приступу сваком проблему којим се бави у овом чланку који коментаришемо, као и у сваком другом, а ускоро вероватно и у некој тротомној књизи, која ће, као и већина његових књига написаних у афекту и гневу, по стилу и жанру личити на скупину чланака из жуте штампе, а са „љубављу“ бити намењена његовом брату Артемију, за кога је до скора, али само до скора, говорио „да је он добар, честит и радан човек“, видео-снимак на коме се ове његове речи чују, а које је изговорио као трагични администратор-упадач у ЕРП, скоро је уклоњен са лажно-званичног сајта ЕРП, Теодосија и Саве дечанских управитеља. Овај потез је вероватно још један неуспели покушај прикривања апсолутне недоследности самоме себи и превртљивости Атанасија Јефтића.

Дакле, указали смо конкретним примерима, тј. иманентном критиком, тј. речима самог Атанасија његову недоследност самоме себи и недоследност еванђелско-светоотачком предању Цркве, што је његова главна особина, а та његова недоследност није никакво чудо, јер Свето Писмо сведочи о таквима: „Човек језичан неће се утврдити на земљи, неправедног ће злоћа увалити у погибао“ (Псал. 140, 11).

Велемудреном Атанасију и његовој сабраћи и „саподвижницима“ у прогону епископа Артемија на крају као опомену и наук можемо само поновити оно што је праотац Јосиф поручио својој браћи која га продадоше египатским трговцима, а што ће чути од самога Христа у „Великом Дану оном“, ако се не покају до тада од све мржње, лажи и клевета, којима се као каменицама бацају на свог, на правди Бога страдајућег, брата Артемија: „Нећете видети лице моје, ако не буде с вама брат ваш“ (1. Мојс. 43, 5).

У Богу је наша нада да ће остали епископи, који су се у овом срамном чину духовног каменовања епископа Артемија показали као Савле који чуваше хаљине (Д. Aп. 7, 58) оних који каменоваше првомучeника Христова Стефана, победивши „страх јудејски“ коначно постати Павле, тј. обраћени са пута пропасти и екуменизма и канонског беспоретка на који се упутио административни врх СПЦ, на пут светоотачког, догматског и канонског, вековног предања Цркве, јер је то једини пут живота, сви остали путеви су адске странпутице које воде у вечну погибао.