Јеромонах Максим: Поглед из правог угла

 Коментар на лажну посланицу викарног епископа Теодосија,
умишљеног „епископа Рашко-призренског“

 
„Измишљају злочинства и говоре: Свршено је!
Шта ће се радити, смишљено је!
А шта је унутра и срце у човека дубоко је.“
(Пс. 64, 6)

Заиста је срце човеково дубоко, по речима Псалмопојца, само Господ може прозрети те дубине из којих могу излазити, како божанске реке благодати, тако и адске и геенске реке злобе и мржње.

Из тог разлога, врло је захтеван подухват анализе овог чланчића, који је од стране „званичне“ информативне службе ЕРП, назван „посланицом“ и то божићном, некаквог „новог епископа Рашко-призренског.“ Пред нама је тежак задатак: треба заћи у понорне дубине те реке мржње и пакости изливене из нечијег срца и пера у поменутом чланку, а опет остати неоквашен њима.

Ако би којим случајем проблем вербализма и лицемерја, присутног у обраћањима званичника СПЦ, требало појаснити у неком будућем речнику или лексикону попут, рецимо „Вујаклије“, свакако би ова „посланица“ била придодата као најсјајнији и најјаснији пример тог несрећног људског посрнућа, званог лицемерје.

Пре свега, аутор овог текста, о коме је реч, а који претендује да његово дело буде названо посланицом, јесте споран. Наиме, у потпису текста стоји име викара Теодосија, док, ипак, познаваоци тог унесрећеног лика наше црквене јавности, поуздано знају да његови интелектуални потенцијали нису уопште ни приближни за такву врсту књижевног прегалаштва, као што је писање текста, названим од његовог аутора „посланицом“. Са тог становишта, јасно је да је његов аутор, као, уосталом, свега, свачега и многочега другог што попуњава виртуелни простор дечанског „званичног“, наводно епархијског сајта ЕРП, стручњак за енглески језик, а, по свему судећи, и за дипломатију енглеског говорног подручја, посебно ону што долази из Беле Куће (до нивоа „Жуте куће“, ваљда, још није стигао, упркос документованом пријатељству са Бљеримом Шаљом), о. Сава Јањић.

Иако је Сава Јањић прави виртуоз у скрибоманско-политичарској делатности писања памфлета по наруџбини, а његов приступ црквеним питањима је не-пастирски и не-теолошки, какав би иначе требао бити, већ искључиво политикански, „врли“ текстописац није успео оно што уосталом и нико до сада није успео, а то је да, еванђелским речима, које упорно гази и ниподаштава, под руку са својим игуманом Теодосијем, покуша да замаскира своје нееванђелске ставове, размишљања и, наравно, оно што свим нашим речима даје прави смисао, своја, нажалост, нееванђелска дела и живот. Нееванђелски поступати, а еванђелски мислити немогуће је; нееванђелски поступати, а еванђелски писати још је теже од немогућег, зато нећемо замерити Сави Јањићу на његовом неуспеху, колико потписнику његовог чланчића – „посланице“, викару Теодосију, што се туђим, неуспелим „перјем“ окитио и тиме своје име „украсио“ још једним оцеубиственим неделом.

У неком општијем разматрању ове „посланице“ остаје могућност да је аутор с правом назива „посланицом“, само уколико то значи да је текст писао народни посланик неке странке у скупштини – у случају Саве Јањића и потписника његових редова, викара Теодосија, вероватно би била реч о посланицима Демократске странке, чији су, иако непрестано трубе о неком народном јединству и непартијашењу, усрдни пропагатори и поклоници. О тој њиховој усрдности показује нам чињеница да је саставни део празничног типика узурпиране ЕРП постало обавезно присуство некога из поменуте политичке странке, како би се, ваљда, постигла пунота црквено-политичке, синодско-режимске власти и управљања.

Како би овај чланчић потписан од стране викара Теодосија, имао обрисе црквеног, а не политичког (какав је по садржају и смислу) штива, вешти дечански медијски маг Сава Јањић, започиње га краћим теолошким уводом. Иако се тај увод, некако спонтано – јањићевски, убрзо наставља у чудни спој некакве хришћанске социологије и политике, па и у покушај поистовећивања православне еклисиологије са политичким-државничким идеалом „владавине права“, ипак и сам увод одаје духовни садржај ауторовог схватања вере и Цркве. Говорећи, наиме, о Адамовом паду у Рају, аутор „посланице“ тек уопштено помиње „прародитељски грех“[1].

Да ли је ово уопштавање случајно? Засигурно да није, прародитељски грех има један светоотачки и еванђелски, врло прецизни назив, и тај грех се назива једном речју – непослушање! Откуда онда страх који показује аутор „посланице“ пред овим прецизним називом прародитељског греха, управо тиме што га није тако назвао у својим редовима? Тај страх је очигледно испуњење отачких речи, које све до једне казују да је православна теологија, тј. православно исповедање вере увек називано ευσεύεια (евсевиа) = благочешће, дакле, благочестив живот је тесно и узајамно повезан са ортодоксијом, са православношћу. Побожност и благочешће свој темељ и основу имају у ортодоксији, тј. правоживље извире из православља, ортодоксија је темељ ортопраксије. Ипак, побожност и благочестив живот потврђују правоверје, тј. светоотачки утемељено и поткрепљено исповедање богочовечанске вере Цркве Божије. Онда када те потврде нема, кад наш живот и наши поступци постану нееванђелски, чак анти-еванђелски, јудински и оцеубиствени, темељи на којима градимо наше знање и схватање о Богу, дакле нашу веру, не могу више бити догмати, апостолски и светоотачки установљени, такви темељи нам у том случају измичу, а наместо тих темеља долази самовоља и наше самомнење, јер онај ко је животом отпао од послушања Оцима, отпавши од послушања свом духовном оцу, не може, а да и исповедањем вере не отпадне од послушања њима, патећи од самовоље, која у свом непослушању има ту особину да све мења, па чак и светотачко учење. Теологија је тесно и узајамно повезана са искуством, јер искуство се темељи, али и истиче из теологије, као што и увире у њу. У том процесу она се претаче у речи, зато Апостол и вели: „Шта видесмо и чусмо то јављамо вама…“ (1. Јн. 1, 3). Сходно томе, речи аутора и потписника „посланице“ показују њихов живот и њихова (не)дела, зато за њих прародитељски грех више није непослушање, јер кад би тиме назвали тај грех, аутори би своју духовност, свој живот, своја дела морали назвати још једним трагичним, оцеубиственим Адамовим падом.

С обзиром да је етика, коју ова два корифеја у борби за независно Косово, Сава Јањић и викар Теодосије, показују и следе последњих година у Цркви Божијој, прилично неусклађена са Еванђељем и еванђелским речима, на које се позивају у својој псевдопосланици, то је и њихова теологија у великој мери бивала шизофрена и дијаметрално супротна у односу на њихове поступке и дела, да би се, коначно, у теолошки „поткованој“ „посланици“, та теологија својом искривљеношћу потпуно саобразила искривљености етике ове двојице рашко-призренских клирика који пребивају у вишедеценијском непослушању свом духовнику, епископу, и, наравно, Цркви.

Са једне стране, ови демократски посланици пишу да „Црква није само земаљска институција која постоји у овом времену, већ захвата временске и просторне димензије које надилазе људски ум“, док, са друге стране, власт у епархији РП приграбише вештим, савршено овоземаљским, политичким кокетирањем са свим могућим, осведоченим антисрбским и антицрквеним, политичким, светским и белосветским елементима, како на самом Косову, тако у читавој Србији па и шире. За ову двојицу, Вашингтон и Брисел су постали „Нови Јерусалим“ у који редовно одлазе на своје политичко-дипломатске хаџилуке, који су како видимо „уродили стоструким плодом“, тј. допринели да наступи „час таме“ у ЕРП и да ова двојица евро-америчких хаџија Новог Светског Поретка узурпирају читаву једну Епархију СПЦ.

У свом „преумљењу“ у својој „новој реалности“, доскорашњи осведочени рушитељи епископске неприкосновености и епископског ауторитета у ЕРП, Сава и викар Теодосије, постали су главни заговарачи епископоцентризма и то апсолутистичког.

Даље веле: „У Цркви је присутна заједница и јединство, који се видљиво огледају у Епископу као началнику...“. Управо овај „богословски моменат“ у квазипосланици поменутих аутора представља саму квинтесенцију лицемерја и недоследности, као и оно епско „обртање ћурка“, тј. мењање својих принципа у складу са тренутним околностима, особина коју је наш народ у свом народном стваралаштву посебно изобличавао и ненавидео, а која представља основни стилски манир ове посланице и свега написаног руком Саве Јањића, а потписаног руком викара Теодосија последњих деценију и више. Ова особина је потпуно несвојствена некоме ко претендује да остане човек, а особито несвојствена некоме ко претендује да постане пастир и епархијски епископ. Сава и викар Теодосије, који представљају образ непослушања свом надлежном архијереју Артемију и то већ годинама, данас из петних жила заступају епископоцентризам, и залажу се за поредак и, авај, за послушање епископу, и то без и мало стида и срама. Залажу се за исти онај поредак у Цркви, који су систематски рушили унутар ЕРП, свим најгорим могућим средствима: лажима, уценама, клеветама, ослањањем на режимске, сецесионистичке и окупаторске политичке снаге. Даље, у својој партијашкој, а никако и ниучем православној „еклисиологији“, ови телали самопрокламоване „косовске републике“ веле да: „Свака самовоља, непослушност и стварање раздора у Цркви Божијој, нарушава ову хармонију“, и то некако одједном рекло би се, као да до сад њихова самовоља, којом су цело братство и манастир заједно са собом отпадили од послушања канонском епископу Артемију, није стварала раздор унутар монаштва и свештенства ЕРП. Као да тек од њих постоје канони који говоре о потреби указивања дужног послушања надлежном архијереју, као да су ти канони настали тек оног момента када је епископ Артемије прогнан са своје катедре, а епископ Теодосије безаконо на њу постављен. Ово је донекле и истина, јер да је икоме стало до канона пре прогнања владике Артемија, тог прогона не би ни било.

Ипак, ова посланица недвосмислено казује оно што њен аутор и потписник све време мисле, а то је да Православље, Црква и канони почињу тек од њих, тј. од момента када су оцеубиствено и авесаломски безаконо, засели на трон свога оца, бестидно га пре тога прогнавши из Епархије. По свој прилици, ова посланица у покушају, очито је имала за циљ да нам објави догађај од космичког значаја, догађај васељенских размера, а то је да је Теодосије успео у остварењу свог животног циља, прогнао је свога оца, попљувао завет послушања, згазио на схиму коју је од њега примио, и преотео оцу све оно што је по његовој незасито властољубивој логици њему припадало, тј. трон ЕРП. Уместо да успокоји свог духовног оца својом верношћу и послушањем њему, несрећни, духовни прељубник на трону ЕРП Теодосије, лишио се очинског благослова и остао је само неславни узурпатор ЕРП, никако и никада њен пастир, већ родоскврнистељ у духовном смислу, преотевши Епархију, ту духовну невесту, од свога оца. Тиме је викар Теодосије, уместо благослова наследио оно што и Рувим од свог оца Јакова, када је овај делио благослове, тј. када је Рувим наследио само прекор и поругу, лишивши себе првенства, које му је, као најстаријем међу браћом припадало. Ово су библијске речи које о томе говоре, а које викар Теодосије нити прима, нити прихвата: „После сазва Јаков синове своје и рече: Скупите се да вам јавим шта ће бити из послетка. Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте Израиља оца свог. Рувиме ти си првенац мој, крепост моја, и почетак силе моје; први господством и први снагом. Навро си ко вода; нећеш бити први; јер си стао на постељу оца свога и оскврнио је легав на њу“ (1. Мојс. 49, 1-4).

Но, без обзира да ли овај нови Рувим, викар Теодосије, жели да саслуша, ако већ не жели да послуша, свог оца, владику Артемија, Рувимов „последак“ га свакако чека, а, ако се не покаје, вероватно и грђи од рувимског.

Ако овакав отимачки циљ оправдава средства, како нам само остварење тог циља показује, вероватно је људском уму немогуће ни замислити каква су тек онда та коришћена средства по свом карактеру.

Но, да видимо шта ови „оснивачи“ Православља и „утемељитељи“ канона даље веле? Кажу они да монаси и клирици верни канонском епископу ЕРП Артемију: „Следујући свом умовању и обманама, и шире неистине, да је тобоже Српска Православна Црква отпала од Христа“; да су „због сујете и гордости, лишени здравог расуђивања које долази једино од смирења и страха Божијег“; да „обмањују неупућене и заводе их речима, да би од њих добили новац и имовину“; да „о очувању вере, говоре они који су веру у живог Христа заменили идеологијом, да вам о држању православног светосавског предања, о канонима и догматима, говоре они који су сами све каноне и догмате без страха и стида погазили“.

Тако нам сада, дакле, кривицу о нашој констатацији отпадања доброг дела српског епископата од Православља у злославни екуменизам припусује главом и брадом аутор књиге „Екуменизам и време апостасије“, исти онај аутор који је за епископа Иринеја Буловића, осведоченог екуменисту, критикујући га својевремено и називајући га сивом еминенцијом Српске Цркве, јавно тврдио да је због исповедања екуменистичке јереси тај епископ пред Богом рашчињен.

О смирењу нам пишу и потписују се двојица људи који су симбол самовоље и непослушности свом духовнику у монаштву ЕРП и шире, о нечасном стицању пишу и потписују се исти они који су за мало новца и материјалног утјешенија били час европејци, час американофили, час мондијалисти, час пацифисти, једном речју свима су били све, да како било какав прилог добију.

О идеологији нам пишу и потписују се исти они који су у свом манастиру шпијунирањем, уцењивањем и подмићивањем завели болесну страховладу, распудивши некада бројно и примерно дечанско братство, а сада ту исту тиранијску атмосферу и централно-комитетски систем спроводе на нивоу читаве ЕРП коју су узурпирали. Исти су то они који су живот Цркве свели на постојање некакве политичке партије, те праве најбезбожније „коалиције“ са отвореним евро-западњачким атеистима и антисрбима, и своју оземљену, очовечену и разбогочовечену логику управљања Црквом, која управо личи на неку новостворену, демократку-гласачку идеологију, представљају као предањско и саборно функционисање Цркве.

О секташтву пишу они који годинама Православље и Свету, Саборну Цркву и њен живот, трајање, и спасење у њој своде на ниво живота „привилегованог“ дечанског братства, на површину дечанске порте, дечанске економије и дечанског појања, што је знак крајње закржљалости и недостатка здраве и одговорне црквено-саборне свести и савести.

Пишу они који Свето Предање своде на окретање полијелеја у дечанској цркви и на везене одежде, који свето послушање у њиховој „Цркви“ тј. у њиховом манастиру своде на политичку подобност тренутним властима, било синодским или политичким и на „унапређење“ економије, што у самој ствари занчи претварање манастирске светиње у профане мануфактурне задруге и фабрике.

Црквеност Саве Јањића и викара Теодосија своди се на њихову вечиту поуку и одговор свима који су покушали или успели да побегну од тираније дечанске управе: „Ко оде из Дечана, тај се не може спасти!“ Такве рудиментиране „црквене“ савести и такви помрачени умови, данас се усуђују да пишу и говоре о Цркви и секташтву односно њихове сабраће који непоколебиво стоје на истом оном путу на коме су и ова два трагична лика некада такође стајали (мада, из садашњег аспекта гледано, и тада вероватно неискрено и привидно), па се „покајали“. Али ово покајање не беше им од Бога!

Овакво невиђено, оцеубиствено и бестидно лицемерје не може се наћи ни у најстрашнијим библијским примерима људског пада и посрнућа како би то поређење у потпуности било адекватно, једино јудинско издајство наличи на ово, које је на сцени у ЕРП. Стиче се такав утисак да су се у лику Саве Јањића и викара Теодосија сјединили сви библијски апокалиптични карактери одједном. Јер, није довољно поменути Авесаломов пад и схватити пад ове двојице; није довољно сетити се Каиновог братоубиства и разумети њихово оцеубиство; није довољно читати о Хамовом проклетству и схватити какво проклетство чека ову двојицу, ако се не покају од дела својих.

Неоспорно је, видици људске палости се очито проширују у разматрању дела и недела Саве Јањића и викара Теодосија. Једино у том светлу њихово „ступање“ на чело ЕРП можемо схватити као један космички догађај, али у језиво апокалиптичном смислу, јер је тешко и Небу и земљи сетити се кад су овакво безакоње гледали од постања света до данас. Њихово „ступање“ на трон ЕРП значи и њихово преступање сваке заповести Божије појединачно и свих њих одједном.

Све то показује да је јединство Саве Јањића и викара Теодосија значило нејединство у ЕРП, а овом јединству и сједињености у непослушању своме духовном оцу и епископу Артемију ове двојице клирика ЕРП, кумовали су м. Амфилохије, е. Атанасије и е. Иринеј. Зато је то јединство Саве Јањића и викара Теодосија у непослушању, потврђено „благословом“ ове тројице постало семе и зачетак нејединства у читавој СПЦ. Ако је иједно јединство испунило смисао поуке св. Златоуста да постоји и „слога на погибао“, то је управо јединство и слога Саве Јањића и викара Теодосија. O таквом јединству народни песник је певао да: „два лоша убише Милоша“.

Зато је недоспустиво указати и минимум поверења таквим људима и таквим „пастирима“, и једино што би се од аутора попут Саве Јањића и викара Теодосија убудуће могло и смело читати јесте њихово јавно, писмено покајање пред целокупном Црквеном пунотом за ово безакоње над безакоњем, које починише своме оцу, својој браћи и, што је најтеже, Цркви Божијој и Самоме Христу. Не мора човек да буде ни прозорљив ни далековид како би увидео најстрашнији крај ове двојице најтужнијих монаха, клирика и људи СПЦ, ако се не покају, јер речено је : „Ко псује оца свог или матер своју, његов ће се жижак угасити у црном мраку.“ (Сол. 20, 20). И они, као такви потребујући сами поуку ради сопственог исправљања, другима пишу „посланија“ и поуке, на своју срамоту и на сопствено изобличење и пропаст.

Са тугом и жаљењем посматрајући најстрашнији пад наше дојучерашње сабраће, молимо се Богојављеноме Христу да их уразуми, поведе путем покајања и исправљања, како би спознали „мрзост и пустош на путевима својим“, којим иду, а ми и овако прогоњени по селима и градовима можемо им само поручити да је „боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром“ (Сол. 15, 16), и да је „у страху Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште“ (Сол. 14, 26).

 Јеромонах Максим

—————————————————————————–