Јеромонах Максим: Пошаст, а не „пошаст“ екуменизма

Мешање политике у живот Цркве је тема многих савремених расправа, анализа и чланака, уопште, то је тема која забрињава многе умове данашњице, особито оне којима је до Цркве искрено стало. Кад кажемо утицај политике, мислимо, наравно, на утицај политичког „мејнстрима“, а данас је то евроинтеграциона, већ пословично бајковита прича о демократији и евро-унијској земљи Дембелији, која „жељно ишчекује“ сиромашну и неразвијену Србију.

У контексту разматрања ове теме свакако је занимљива једна специфична социолошка и може се рећи културолошка појава, једне посве нове и нашој, али и широј, светској јавности, непознате институције „верског аналитичара“. На самом почетку навикавања наше јавности, особито црквене, на ово савршено ново „звање“ (или како то већ назвати?), које су неки појединци сами себи наденули, постајале су недоумице ко су они, која је њихова сврха, функција, посао, уопште смисао тог помало бесмисленог назива у јавном наступању?

Ето, после не толико дуго чекања, на основу њихових ставова, које помало провидно-наметљиво пропагирају, сасвим је постало јасно ко су фамозни и самозвани „верски аналитичари“, и који је њихов циљ и задатак. Више од ма ког другог (рекло би се) чланка или анализе, последњи чланчић самозваног „верског аналитичара“ Живице Туцића, у последњем броју часописа НИН од 27. јануара ове године, управо нам до детаља појашњава који је смисао и која је улога “верских аналитичара” у нас. Изразито проевропска и проекуменистичка (са појачаним пијететом у изражавању о римокатолицима) позиција, са које овај „непристрасни“ „верски аналитичар“ коментарише поједине детаље у савременој црквеној проблематици унутар СПЦ и шире, јасно показује да су „верски аналитичари“ маска, тј. фасада тог медијско-режимског, прозападног, политичког апарата, који је задужен за уплив политике у живот Цркве и политичко манипулисање истом. Живица Туцић је, као самозвани „верски аналитичар“, по свом политичком профилу један од ликова у галерији евро-политички подобних фигура радо виђених на телевизији Б92, а сви знамо какве то политичке идеје окупљају јавне прегаоце разне профилисаности око ове ТВ-станице.

Сам термин тог социолошког феномена званог „верски аналитичар“ показује савршену богословску, и у том смислу професионалну, некомпетентност припадника ове политичко-новинарске касте у нашој јавности. Православље јесте једина вера, а не једна од вера, и она је ипостасно, суштински и пунотно оличена у Цркви Христовој, која је живи и животни организам возглављен управо Христом. Писати, говорити и уопште бавити се Православљем, значи бавити се Црквом Христовом, зато је немогуће Православље свести на ниво једне од религија, као што то чини „знаменити“ верски аналитичар, који самим таквим односом према Православљу показује сопствени дилетантизам и нестручност. То је оно што „верске аналитичаре“ у старту чини потпуно неподобним и некомпетентним да пишу и говоре о Православљу које постоји, спознаје се, пројављује себе и живи кроз Цркву Христову. Православље је стога искуство благодатно-светотајинског живота у тој и таквој Цркви и без тог искуства, без учествовања у том мистичном Телу Христовом, кроз заједничарење пре свега у вери проповеданој у Цркви, апсолутно је немогуће бавити се Црквом, а камоли дубоким и тешким дешавањима и проблемима који је потресају.

Али, ето, видимо да оно што је људима немогуће, Живица Туцић, „врли“ верски и европски верни аналитичар управо чини. Кад неко чини оно што је немогуће, оно што такво чињење произведе, људи обично називају чудом, стога поменути верско-аналитичарски чланак г-на Туцића можемо заиста назвати правим чудом. То објашњава природни след узрока и последица, по коме чудесни феномен назван „верски аналитичар“ ствара заиста чуда, како се то показује, и то у писаној форми, а једно од највећих таквих чуда, као што рекосмо, јесте управо ова „стручна“ анализа екуменизма у поменутом чланку.

Уопштени термин вера и самим тим уопштени термин „верски аналитичар“ показују да они немају никаквог додира са Православном Богочовечанском и апостолском вером Цркве, већ са неким уопштеним поимањем вере, тј. са појмом религије у најопштијем смислу. Тај уопштени и синкретистички појам вере налазимо као основ злославне јереси зване екуменизам. Овим се појашњава због чега „верски аналитичар“ Туцић управо и наступа као екумениста, као „верник“ неке светске, уопштене религије, за коју се екуменизам и залаже, дакле наступа са чврсте позиције екуменизма.

То је његово право слободног избора које му нико не сме ускратити, али такав његов избор носи са собом извесне последице, које као и сваки избор представљају део одговорности коју слобода са собом носи, а којих и Живица Туцић мора бити свестан. Такав недвосмислени избор, тј. апсолутно екуменистичка оријентисаност „верског аналитичара“ Туцића, њему одузима свако право и легитимитет да се бави анализом црквених дешавања, будући да је својим екуменистичким опредељењем себе одвојио од Цркве, која своје вернике сједињује у себи тј. у Христу, једном, јединственом, светом и непромењивом вером Апостола и Светих Отаца, вером која екуменизам експлицитно карактерише као јерес, као нешто потпуно страно Цркви и њеном Предању. Самим тим и онај ко заступа екуменизам као такав, бива потпуно стран Цркви и одвојен од ње.

Онај ко пребива у Цркви, тај заједничари у саборној вери Цркве, онај ко пребива у духовној замци званој екуменизам, далеко је од те и такве вере, а самим тим и од јединства са Црквом. Следствено томе, онај ко нема јединство са таквом вером, нема ни јединство са Црквом, те самим тим не може бити компетентан да о њој пише и говори као што горе наведосмо.

Иако је све што смо до сад изнели у овом тексту потпуно јасно сваком иоле упућеном познаваоцу Православља и Цркве Православне, а све то показује да Туцић нема никакво легитимно право да се бави Црквом и црквеном проблематиком, иако све то заједно показује да су његови ставови чиста политичка играрија и злоупотреба црквених дешавања у циљу пропућивања режимске проевропске усмерености манипулисањем Црквом и дешавањима у њој. Ипак, зарад православне јавности осећамо дужност да изврнут и неправославан став Живице Туцића по питању екуменизма расветлимо са православне позиције, указујући на реалну опасност по Цркву и по сваку душу жељну спасења у њој, а та опасност се зове екуменизам.

У помало дегутантном, евро-демократском оправдавању екуменизма у свом чланку, Туцић наглавачке изокреће постојећу сцену и констелацију снага у СПЦ. Наиме, у свом љубвеобиљу према главној догми његове вере и његове „верске анализе“ званој екуменизам, Туцић са неизмерним саосећањем и састрадавајуће пише о екуменистима унутар СПЦ, који су наводно прогоњени од некаквих фамозних „зилота“. На основу контекста у коме се помињу Туцићеви „зилоти“, ти „непријатељи“ државе и Цркве, „заступници“ свега ретроградног у савременом, евро-атлантском поимању те речи, долазимо до закључка, да је у складу са савршено „демократским“ настројењем г-на Туцића, који „крвари“ за све врсте људских „слобода“ (чак и сексуалних – „хришћански“, нема шта!) једино „решење“ стварање неке „православно-европске“ инквизиције, која ће на ломачама спаљивати „зилоте“, најокорелије „противнике“ свих општеприхваћених (у самој ствари директно антихришћанских) савремених, европских вредности.

У својој потпуној духовној залуталости г. Туцић „зилотима“, за које са страхом тврди да их има више него „онолико колико се окупља у Љуљацима“, и то „много више него што може стати у „два аутобуса“ (синтагма е. Атанасија), приговара следеће:

• Што екуменизам, следујући предању светог Јустина Ћелијског, а не неком свом, проглашавају и називају „свејерес“!

• Што су далеко „гласнији“ од оних који заступају екуменизам, упркос чињеници да су административну власт у скоро свим Помесним Црквама заузели управо најупорнији заговарачи екуменизма

• Што су вођени својом хришћанском савешћу запањени отвореним декларисањем Патријарха Иринеја као екуменисте, као и отвореним исповедањем суштине јереси екуменизма, а то је „да је екуменски дијалог суштина цркве“. Насупрот томе „зилоти“ су „криви“ што и даље сматрају да је суштина Цркве увек била и биће Сам Богочовек Христос, оваплоћена Истина у апсолутном смислу овог појма, а не неки хуманизирани, сенитиментални дијалог међусобног „чешања ушију“

• Што „нарушавају“ јединство Цркве – не знајући г-ин Туцић најосновније постулате православне еклисиологије, да је једини темељ јединства Цркве, јединство у непромењивој отачкој, богопреданој вери, и да само они (у овом случају екуменисти) који мењају и искривљују ту и такву веру, суштински подривају јединство Цркве, иако формално-административно себе приказују као чуваре тог јединства

• Што стоје насупрот екуменизму у свим облицима његове пројаве, почев од заједничарења у молитви, коју Туцић лажно назива паралелном, а не заједничком (ово већ представља отворено кривотворење општепознатих чињеница да је централни моменат екуменских сусрета заједничка молитва, а на Патмосу 2009. авај и заједничко причешћивање „Православних“ са јеретицима сваког реда и то на „Литургији“ ако се уопште може тако назвати, коју је служио епископ, клирик Цариградске Патријаршије, о чему постоји видео снимак)

• Даље, он замера „зилотима“ што себе сматрају чуварима Светосавља и што су искључиви у истрајавању у јустиновском аманету да СПЦ иступи из ССЦ-а

• Што по питању Православне вере „не потписују никакве компромисе и уступке“

• Још једно „догматско“ застрањење у смислу Туцићеве „европске догматике“ јесте: што се „зилоти“ противе уласку Србије у ЕУ и НАТО, што желе ослањање на Православну Русију

• На крају, још један велики „грех“ Туцићевих „зилота“ је то, што епископа Артемија и даље препознају и прихватају не само као канонског епископа, већ као јединог доследног борца против екуменистичке јереси

Једном речју Туцић „зилотима“ замера то што су Православни. Дакле, кад сумирамо све „грехе“ Туцићевих „зилота“, који су права ноћна мора „апостолима“ евроинтеграционе, Њу Ејџ религије, зване екуменизам, схватићемо да су Туцићеви „зилоти“ у ствари сви Православни Срби, верна чеда СПЦ и Светосавци по својим ставовима и опредељењу. То ћемо схватити по њиховим јасно православним ставовима, од којих се Туцићу „диже коса на глави“, и по броју тих фамозних „зилота“ који, како и сам Туцић вели у свом чланку, представљају већину верног народа СПЦ. Са друге стране, Туцићева критериологија, у његовој неправославној анализи екуменизма у СПЦ, показује да он нема никакве додире са Православљем нити са Црквом и вером Цркве Божије, одогмаћеном од стране облагодаћених светоотачких умова и црквених ауторитета.

Битан моменат у овој анализи јесте то, што Туцић своју лажну слику и портрет о србском верном народу, који у свом чланку Туцић назива „зилотима“, осликава на позадини на којој се види како „јадни“ и „намучени“ екуменисти у СПЦ страдају од сопственог „зилотског“ народа. Иако су ти исти екуменисти узурпирали сву могућу власт и институције у СПЦ, иако благују у свом евро-једномислију са тренутним антисрбским режимом, иако у том смислу имају на располагању све медије и „поуздани“ правни систем у нашој држави, „јадни“ екуменисти су ипак „угрожени“. Туцић сматра да су угрожени јер су „зилоти интензивирали своје деловање“. У самој ствари, угрожени су јер представљају мањину, која већини правоверног Србског народа желе да наметне неправославну екуменистичку јерес као „правило вјери“. Свесни тога, наши уплашени екуменисти користе се чак и „медвеђим услугама“ дилетантских „верских аналитичара“! Заиста најбољи доказ докле су наши бачки и херцеговачки „теолози“, антијустиновци, како их народ назива, стигли, јесте управо то да су се нашли на истој богословској и политичкој линији са евро-верским аналитичарима, који, судећи по њиховој доктринарној затрованости, имају везе са свим религијама света, али не и са Православљем.

Ипак најгнуснија од свих неистина које нам Туцић смело сервира у свом чланку, јесте његов закључак да „Нико не присиљава православље (мало слово је дело аутора кога цитирамо, г-на Туцића – прим. Јм. М), ни СПЦ на екуменизам, то је заједничка добровољна оријентација“.

Није, него! Док у СПЦ видимо како „лете главе“ и чинови (владика Артемије и његово бројно монаштво, као и верни народ који њима следује) свакоме ко се успротиви званичном, али не и саборном (јер верни народ и добар део свештенства ту јерес не прихвата), екуменистичком усмерењу административног врха СПЦ, дотле Живица Туцић пише о некаквом „неприморавању“ и „добровољној оријентацији“ по питању екуменизма. Реалност је ипак исувише сурова (као и прогон од стране екумениста, који спроводе против свих својих неједномишљеника), да би неко поверовао аутору и његовим тако бајковитим речима хвале на рачун тоталитарног екуменизма и још тоталитарнијег глобализма, који сједињени, полако као двоглава аждаја прождиру сам корпус нашег народа, нешег идентитета и наше Цркве.

Поред потпуне нестручности ове „верске“, али не и православне, још мање црквене анализе г-на Туцића, морамо констатовати апсолутно провидну, евро-политичку и екуменистичко-доктринарну тенденциозност аутора. Текст сваким својим словом и запетом показује да му је циљ најмање био непристрасна анализа, као и да иза ауторових редака стоји јасна намера, која није унапређење процеса евентуалног разрешења црквених проблема везаних за екуменизам, већ отворено пропагирање истог, а све у име неке накарадне и лажне борбе за јединство и поредак у СПЦ. Насупрот екуменизму, који представља главни камен спотицања и препреку јединству унутар СПЦ и шире у црквеном, васељенском смислу, остаје нам апостолско-светоотачка вера, предана нам од св. Саве и од наших Светих Отаца, која је била и биће једини залог истинског црквеног, а самим тим и народног јединства Срба.

Уз такво сазнање, констатујемо да је чланак Живице Туцића крајње неозбиљни и неуспели покушај маскирања екуменистичке јереси у нешто позитивно, напредно, и хришћански оправдано. То све његову „верску анализу“ у самој ствари претвара у једну синтезу свега најцрњег и цркворушилачког у садржају злославног појма екуменизам.

Уколико је дотичном господину заиста стало до јединства у СПЦ, уколико су у том смислу његове намере искрене, једина могућа препорука истом јесте да се убудуће у остварењу тог циља не бави оним што превазилази његове интелектуалне и духовне потенцијале, а то је Православље, Црква и црквени проблеми. Тиме би најбоље помогао у провазилажењу црквених проблема, а уједно би учинио много на пољу спасења сопствене душе, уколико му та његова „вера“ чији је аналитичар дозвољава да уопште верује у душу и Живога Бога, посред Цркве у Светој Тројици прослављеног.