Јеромонах Максим: Тако ли се брани Црква?

Немили догађај бацања „молотовљевих коктела“ на кућу у Житковцу, местo у коме су смештени прогнани из својих манастира монаси ЕРП, Владике Артемија, о. Јефтимије и о. Јаков, иако очекиван, ипак је по својој нељудскости био потресан. Ма колико могли замислити нечији пад (у овом случају узурпатора трона ЕРП Теодосија), ипак, човек створен по богообразној доброти лика Божијег, никада зло не може спокојно да прихвати, јер се увек буни у њему онај делић природе који носи још коју црту божанског лика, бунтује против зла, не прихвата га као своје, јер зло и није природни део нас, већ падом, непослушањем Оцу и грехом придодатo нам.

За јавност која није упозната довољно са менталитетом узурпатора ЕРП и послушних им клирика, можда ће бити загонетка ко је бацио експлозивне направе на кућу у којој су монаси, али за оне који су имали ту неприлику да ближе упознају и да живе са поменутим узурпаторима, сасвим је извесно ко су налогодавци таквог злочина. Овај напад на поменуте монахе има карактеристике терористичког напада, а да ли случајно?

Не, наравно, јер није случајно да се дечанско-синодски осведочени сарадници терористичке власти, која је склепала циркус звани „Косовска република“, саображавају својим шиптарским пословним партнерима, послодавцима, колегама на пољу расрбљивања Косова и Метохије. Дакле, тероризам се показује као њихов заједнички метод деловања. Све је то само део сарадње, у којој викар Теодосије „вредно учи“ од својих шиптарских „независних“ колега, како се разрачунати са Србима, у овом случају са својом дојучерашњом сабраћом.

Иначе, најстрашнија смутња која је тренутно запосела СПЦ, најтежа од безбожног комунизма до данас, произвела је многе парадоксе унутар ње. Један од највећих парадокса јесте појава у вишем и нижем клиру СПЦ. Ту имамо прелеснике и занесењаке који би живот дали и крв пролили како би нас убедили да су реформе усвојене на „Другом Ватиканском концилу“ предањске, како је екуменизам (злогласна јерес) уствари нешто „врло православно“, како без свакодневног причешћивања и литургијских реформи „не можемо даље“, наравно и то да су нам сви „хришћани“ од безбожних римокатолика до богоотпалих протестаната, већа браћа од нас самих међусобно. Наравно, овде треба напоменути да би дали живот и пролили крв, али не свој живот и своју крв, већ управо оних, који би им из редова наше Цркве стали на пут, и успротивили се том безумљу које протурају као Православље. Осведочење да је наступ и став ових црквених упропаститеља сушта прелест, показује нам дубока шизофреност њихови поступака, провалијска неусаглашеност њихових речи и дела (проповедају љубав на екуменским скуповима, а бацају експлозивне направе на православне монахе), често и самих речи међусобно, једном речју, пометеност у сваком смислу, дакле, права вавилонска атмосфера, јер вавилон етимолошки и значи смутња, указући на смешаност језика коју је Господ допустио како би спречио довршење безбожне Вавилонске грађевине – куле.

Таква безбожна „Вавилнонска кула“, која се гради посред СПЦ, зове се екуменизам, још један свејадни покушај сушичавог хуманизма, богоотпалог, очовеченог рационализма, да се без Бога и Истине Његове досегне до превисоких „хришћанских“ (у самој ствари глобалистичких) циљева – јединства свих хришћана. Практична припрема „терена“ у СПЦза ову безбожну кулу екуменизма јесте разбојничко и подмукло наметање и спровођење литургијских реформи, и „враћање“ Цркви првих векова, тј. Працркви.

Покушавајући да се врате телом, али не и духом, у праксу и живот Цркве првих векова, ови несрећни реформатори и рушитељи црквеног поретка поскидаше иконостасе, изменише богослужбену праксу, заједно са богослужбеним, унеше и догматски и канонски либерализам и направише невиђену пометњу у Цркви, прогонећи своје неједномишљенике.

И где их је све то одвело?

Уместо да таквим глуматањем Цркве првих векова постану слични хришћанима првих векова (како су наивно очекивали), овај неуспели експеримент, тј. играње са Црквом и Богом, произвео је контра-ефекат. Од несрећних реформатора ова „нова пракса“ начинила је мучитеље и прогонитеље хришћана, и то своје дојучерашње браће у Христу. А од оних који су се успротивили тим реформама, Господ је начинио хришћане првих векова, који уместо велелепних храмова живе и служе по кућама, скупљају се и Богу моле по тим новим катакомбама, и уколико ти хришћани све више личе на хришћане првих векова, утолико наши неславни реформатори све више личе на мучитеље хришћана првих векова, о томе нам најживље сведоче горепоменути „молотовљеви коктели“.

Реформатори из беса и доколице скидају иконостасе и газе утврђену богослужбену праксу, догмате и каноне, а прогоњени, нехотице, у недостатку могућности служе без иконостаса, али веру отачку, исту ону коју су хришћани првих векова држали, држе и они. Та вера је оно што нас чини хришћанима, како првих, такои свих векова и, ако Бог да, житељима и Царства Небеског. Та, дакле, вера богопредана, апостолска и отачка, води у живот вечни, а не реформаторство, све окађено задахом западњачког, разбогочовеченог рационализма и интелектуалне и сваке друге богоотпалости. Парадокс је управо у томе што прогоњени сасвим спонтано и природно живе и негују истинску црквеност и духовност, о којој гонитељи годинама само говоре, пишу и маштају.

Заборавивши речи апостола, да венце добијају само они који се боре по правилу (2. Тим. 2, 5),реформатори и упропаститељи Цркве Христове наступају као прогонитељи и Нерони, и у самој ствари не спроводе ништа хришћанско, већ своју палу, људску, оземљену вољу. И циљеви и средства их показују и проказују као лжепастире и лупеже и упропаститеље Цркве Божије, а речено је: Ако поквари ко Цркву Божију, поквариће њега Бог: јер је Црква Божија света (1. Кор. 3, 17). Њихова дела, а много више недела, сведоче о њима самима и о њиховим намерама. Плодови њиховог реформисања и дрског поигравања Црквом, њеном истиним и авај, Богом, очигледни су, а то је опипљив и реалан раскол, и још страшније –и јерес, која их је одвела у раскол у односу на Цркву, у односу на Бога и у односу на саме себе, јер реформатори нису више ни сами себи доследни (најживљи пример јесте превртљиви библиограф Атанасије из Херцеговине, вишеструко умировљени епископ, који сада виртуелно „епископује“ у „Працркви“ првих векова).

Прогоњене монахе ЕРП, верне Богу и Истини, верне свом канонском архијереју Артемију, називају секташима, а притом нису пропустили прилику да употребе све могуће утврђене секташке методе, којима врше притисак на народ, који, препознајући праве пастире, прихвата канонске клирике владике Артемија. Све то, закључно са писмима, које су потписали попови верни узурпатору, викару Теодосију, потписали су и слали народу, који ипак није препознао те потписе и имена, нити речи у писму које личе на све осим на речи пастира. Да ли до сада народ није имао потребу за својим пастирима, па им ови тек сад почеше писатиписма? Како се тек сад „сетише“ свог народа? Очигледно им је народ представљао само извор прихода, што показује да је у самој ствари тај приход суштина њихове „пастирске бриге“, увек за ухљебије забринутих попова, а тим пре ових који су, због верности човеку Теодосију, погазили верност Богу?

Одговор је врло лак: народ, исти онај кога годинама нису питали за Бога и душу, ни сад их не може чути нити прихватити као озбиљне пастире, дорасле свом позиву, већ у њима види само лажне душебрижнике, који дрхте пред људима, али не и пред Богом, забринуте само за свој земаљски спокој, забринуте за смањење претплатника, а не верника. Јер, зар би брига за своју и туђу душу могла савесног свештеника да натера да потпише памфелт издаје, лажи и горчине који је написао Сава Јањић, па још и да га разашиље по народу? Није ли Господ рекао: Чувајте се да вас не преваре… Не идите дакле за њима (Лк. 21, 8)? Јер тај памфлет је писан у лицемерју лажљиваца чија је савест спаљена (1. Тим. 4, 2), и нема никакаве везе са савешћу хришћанском и пастирском.

Тај памфлет је оверен и запечаћен „молотовљевим коктелима“, који, на сву срећу, нису експлодирали, али су експолодирале и распршиле се до ништавила савести оних који су тај злочин наручили и наложили несрећним извршиоцима. Та распршена савест је и писала секташке памфлете, та ништавна савест је живот узурпиране ЕРП на језив и изопачен начин свела на један, јадан и једини циљ, а то је прогон монаха и верника верних канонском епископу Артемију. Очигледно је, они који су прогоњењем запосели трон ЕРП, прогоном га „чувају“, и кад не буду имали кога више да прогоне, прогониће саме себе, не могући да обуздају мржњу и јед којим су запоседнути, јер ко се мача лати од мача ће погинути.

Ако се овако утврђује и брани Црква, с правом се можемо питати којој то цркви припадају узурпатори ЕРП Теодосије и који су са њим?

Ако тај одговор не дају овоме народу пред којим чине злочин против Цркве Божије и народа, засигурно ће га дати пред Оним пред Ким ништа није скривено, а до тад, нека би Он дао да се узурпатори ЕРП и читаве СПЦ покају, и врате на пут истинског служења Богу а не Мамону, коме сада најстрашније служе.