Јеромонах Наум: Истина о најновијем прогону Владике Артемија и његових монаха

С обзиром на неистине које се пласирају у јавност од несрећних расколничких групација окупљених око духовног прељубочинца и оцеубице Теодосија, дужан сам да, као учесник у протеклим немилим догађајима, обавестим српску јавност шта се заиста дешавало у манастиру Дубоки Поток, тј. како су протекли други по реду прогон Владике Артемија и избацивање монаха и монахиња из манастира од законитог им Епископа одређеног за монаховање.

Хронологија догађаја и лажи расколника

Владика Артемије је са неколико својих  монаха пристигао у манастир Дубоки Поток, у четвртак 18. новембра увече. Том приликом Владику је дочекао игуман Ромило.  Према оцу Ромилу су се сви односили коректно. Владика га је, као Епископ Епархије, обавестио да би сутра служио Свету Литургију и упутио му позив да саслужује. То је отац Ромило одбио. Надаље, слободу кретања оца Ромила нико није ограничавао. Према томе најбезочнија је лаж безаконика и расколника, изнесена на њиховом сајту, да је игуман Ромило  био у „својеврсном статусу таоца у манастиру“.

У осталим извештајима безаконика стварана је слика да је верни народ био „спреман да одбрани светиње од покушаја насилног проваљивања“. Истина је да је верни народ одушевљено дочекао своје монахе из егзила и  у великом броју дошао на Свету Литургију.

Такође је лаж да се нико од монаха који су остали у Епархији није прикључио монаштву уз Владику Артемија. Истина је да је јерођакон Мартинијан из манастира Зочиште саслуживао на Литургији и да се прикључио монаштву уз Владику Артемија.

Истина је да нико од нас није био наоружан и да нико није примењивао силу.

У једном тренутку један од монаха се дрско понео према игуману Дубоког Потока и отео му кључеве. Међутим, и он се касније покајао за свој преступ и затражио опроштај од игумана Ромила.

Неколико сати по доласку Владике Артемија, у манастир су почели да пристижу и остали  монаси и монахиње у егзилу. После Свете Литургије Владика Артемије је  манастирима и црквама упутио акт којим се поништавају све раније одлуке  оба администратора. Део монахиња је истог дана упућен у манастир Девине Воде. Улазак у манастир је протекао без било какве примене силе. После неколико сати пристигао је духовни прељубочинац Теодосије са свештеницима-избацивачима и буквално изгурао игуманију Сару из манастира. Овај духовни оцеубица је, на запрепашћење монахиња, говорио: „Ово није јавна кућа, ово је моја кућа“. И остале монахиње су биле „изгуране“ или „извучене“ из манастира од стране свештеника пристиглих са Теодосијем. Сестре, њих двадесет и две, су се после тога поново вратиле у манастир Дубоки Поток.

Монаси из Црне Реке су такође у току дана, по благослову Владике Артемија, кренули према свом манастиру. Нажалост тамо им је српска жандармерија спречила улазак. Отац Кипријан и отац Мартинијан су се ипак некако искрали и успели да уђу у манастирски конак. Нешто касније су били избачени из конака и притворени у полицијску станицу у Тутину. Немамо информацију да ли су тренутно на слободи. По сведочењу црноречана улазак у манастир је спречавало педесетак полицајаца.

У Дубоком Потоку је Теодосије је са својом свешеничком свитом стигао око седам сати увече. У манастиру је тада било десетак монаха које је Владика Артемије задржао у манастиру и 22 монахиња и искушеница пристиглих из Девиних Вода. Теодосијев позив, упућен преко трећег лица,  да дође у гостопримницу на разговор, Владика Артемије је одбио. У међувремену је у манастир придошло тридесетак верника у намери да спречи избацивање монаха. С обзиром на бројност монаштва и цивила окупљених око Владике Артемија, посао сличан оном у Девиним Водама је пропао. Зато је убрзо пристигла косовска полиција, специјална јединица еулекс полиције и НАТО трупе. Испред манастирске капије могла су се видети бројна возила: пет блиндираних џипова марке „Ландровер“, неколико еулексових џипова, један оклопни транспортер, и нешто даље од манастира (200 – 300 м), четири хамера и два оклопна транспортера НАТО – а.  По слободној процени број људи задужен за избацивање Владике Артемија и његових монаха био је око 100.

Пошто Владика и монаси нису ни помислили да својевољно напусте манастир, полиција КПС-а је приступила изношењу монаха и монахиња изван манастирске капије и то у глуво доба (око пола два после поноћи). При томе су угасили поједина светла у ходнику  где су били сконцентрисани монаси. Ово због оних који су снимали телефонима. Пред сам приступ КПС полиције монаси су поседали на под. Сво време су певали песме о Косову и тропаре Часном Крсту, Светом Јустину ћелијском, Светом Николају жичком… Кренула је неславна „чистка“ по налогу Теодосија. При томе неке монахе и монахиње полиција је морала да носи до капије манастира а неке само да приведе. Нико од монаха није примењивао силу према полицији. Ускоро, у конаку је остао само Владика Артемије и два монаха који су код њега били у келији. Келија је била закључана а Владика није самовољно хтео да напусти свој манастир. Полиција КПС-а је убрзо на захтев игумана Ромило развалила врата. При уласку врата су силом затварали монаси који су били са владиком. Убрзо је и та препрека савладана и полиција се сада нашла у владикиној келији. После дужег убеђивања да од предпостављених добијени налог о депортовању морају да изврше, Владика је без присиле сам кренуо ка свом ауту испред конака. Ту је дао свој благослов већ избаченим монасима и у пратњи полиције кренуо према граничном прелазу. На самом прелазу је обављена редовна контрола после чега је Владика под пратњом два полицијска аутомобила из МУП –а Србије кренуо према Краљеву. Ова пратња је код Владике изазвала чуђење. Остали монаси и монахиње су кренули за Владиком својим аутомобилима без пратње и ограничавања кретања од стране полиције.

Тако је протекао најновији прогон Владике Артемија из Богом му дане епархије, прогон дарован му од „духовног сина“ за педесетогодишњицу ношења часног монашког лика (пре 50 година, на Аранђеловдан, Владика Артемије је замонашен од стране свог духовног оца Авве Јустина ћелијског).

Треба нагласити болну чињеницу да су специјалне јединице еулекса и НАТО снаге у сваком тренутку биле спремне да интервенишу, нарочито у слушају озбиљнијег отпора. Владика Артемије је, по сведочењу полицајаца из КПС-а, по сваку цену морао бити избачен ван граница Косова. Монаси су при томе морали бити избачени само из манастира. Потпуна ратна спрема и транспортери који су били спремни за акцијуи о томе најбоље сведоче. Према томе безаконици и расколници опет лажу када скривају кључну улогу ЕУЛЕКС-а и НАТО снага у операцији избацивања Владике Артемија из своје Епархије. Овај окупациони фактор је уствари био и налогодавац и контролор свега што се дешавало у манастиру Дубоки Поток. Ово је кристално јасно ономе ко зна крајњи циљ глобалиста. Да је рука КПС-а била немоћна, није тешко предпоставити, исход би био трагичан. Владика Артемије, је једноставно морао бити избачен са Косова жив или мртав. Он је био и остао сметња остваривању крајњег циља безаконика и окупатора – одвајање Косова као независне државе и стварање Косовске православне цркве тј. уништење српског православног бића. Све ово ипак, уз Божију помоћ, неће бити остварљиво док је законити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Владика Артемије. То што је сада, слично Светом Јовану Златоустом, по други пут у прогону, далеко од своје Епархије, није, нити може бити сметња у Његовој даљој борби. Када је Господ са Њим, ко ће против Њега?