Хорепископ Максим

Сабор архијереја Београдске патријаршије маја 2017. усвојио јеретичке документе Критског лажног и екуменистичког сабора

Сабор архијереја у Београдској патријаршији, којим председава декларисани екуменистички патријарх Иринеј Гавриловић, на свом мајском заседању усвојио је „извештај о раду“ Критског скупа из 2016. године. На овом Сабору архијереја, судећи по усвојеним критским актима, „саборно“ је прихваћено неправославно јеретичко учење звано екуменизам.

Помаже Бог браћо и сестре!

Много је земаља под Божјим Небом које красе природне лепоте: реке, равнице, брда и планине. Но једна од ретких је наша дивна Србија, украшена поред природних и натприродним лепотама. Јер у њој је свака долина гроб, свако брдо споменик, а свака планина маузолеј неког од наших славних и храбрих предака, знаних и незнаних јунака, који су положили животе бранећи свој кућни праг, чувајући гробове оних пре њих и колевке они после њих, не остављајући олтаре наших светих цркава, штитећи нејач прогоњену и расејавану у мноштво збегова.

У овом смутном времену у Цркви једно од последњих и великих зала, поред екуменситичке јереси, јесте лажна ревност и притворна борба за веру. Са једне стране се појављује погрешна борба за веру, лишена светоотачке ревности, која запада у фундаментализам џихадистичког типа,

У једном од текстова архимандрита Никодима Богосављевића[1]  владика Артемије је, скупа са својом паством, назван расколником и секташем, што је пуко и безлично следовање овог архимандрита јеретичком ставу екумениста у Београдској патријаршији (дотични се у исто време њима, наводно, супродставља), који владику и његову паству неосновано именују на исти начин, само зато што не пристајемо на њихово „јединство“, не у Христу и вери православној, већ у екуменистичкој јереси.

После недавне посете римском папи делегације СПЦ, састављене од митрополита цетињског Амфилохија и епископа бачког Иринеја, уследиле су сасвим логичне претпоставке у нашој јавности, да је ова посета имала само један циљ – уговарање доласка римског папе у Србију. Овим случајем нам Иринеј Буловић својим тужним примером показује да није лако имати посла са римокатоличким бискупима.

Од како је начелник једне посве профане институције, Одељења за спољашње послове Руске православне цркве, митрополит волколамски Иларион Алфејев, одсвирао својеручно компоновани концерт папи Бенедитку XVI, интензивно је компонована и прича за јавност о сусрету московског патријарха, екуменисте Кирила, са папом римским. Ових дана труд на том пољу уродио је плодом.

О предсаборским заседањима које је од средине прошлог века почесто организовала Цариградска патријаршија, писао је свети Јустин Ћелијски, давних седамдесетих година, следеће: у животу и историји православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор,… није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.

Савремена епоха је надахнута и заквашена тзв. „Философијом симулације“, чија је суштинска потка појам звани „релативизам“ и она убира своје антихришћанске плодове у виду својих присталица, чак и у редовима високог клира Српске православне цркве. Сходно овој философији, као пропасти и коначног „краја друштва“ (по оценама многих савремених философа, социолога и антрополога) и крајњег стадијума западњачког нихилизма у коме се Запад дави вековима, симулација и привид представљају основу живота савременог човека.

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени ви
који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти.
Свети Сава, Беседа о правој вери

Страшна је актуелна појава распадања српског националног бића у државном и политичком смислу, под ударом нечастивих сила и слугу истих. Оно што је од овога ипак страшније, јесте удар на саму душу нашег народа, тј.

Богословско образложење, смисао постојања и мисија Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у прогонству[1]

Господ Христос, Крајеугаони камен (Дап 4, 11) и Темељ (1. Кор 3, 11) наше вере, нашег спасења, нашег богословствовања, наше Цркве, донео је Своју божанску науку палом роду људском, али тим Својим доласком у овај свет донео нам је и даровао оно највредније од свега вредног – Самога Себе.