Хорепископ Максим

Истoрија наше Помесне Цркве показује да је проблем осионости врха извршне црквене власти, оличеног у Синоду, деценијски камен спотицања истинском саборном функционисању наше Помесне Цркве. Ако овај проблем сагледамо кроз призму актуелних дешавања, као и оних која су њима претходила, видећемо да таква једна антисаборна појава, попут поменуте синодске осионости, управо кулминира ових дана.

Антихришћанску теорију непротивљења злу, што је у својој изопаченој и наказној суштини подразумевало и непротивљење греху, несрећни Лав Николајевич Толстој породио је, као ишчадије руске културе, а у руском православном и културном миљеу крајем 19. века. Такво учење било  је (и остаје, занавек) апсолутно неправославно, и чак антиправославно, јер „још до крви не дођосте борећи се против греха“ (Јевр.

Један од основних постулата православне еклисиологије и један од основних фактора који доприноси правилном функционисању Цркве, не као некакве идеолошке организације, већ као живог организма, напајаног Богочовечанским благодатним и животворним енергијама главе Цркве – Христа, јесте саборност. Саборност је испуњење самог предназначења Цркве, као иконе, носиоца и пројаве оне унутар-тројичне саборности, свезане савршеном љубављу и једносушним јединством.