АУТОРИ

Савремена порука светог Григорија Паламе

Невиђено и нечувено, „препуно срама“, за православнe било је све оно што се десило током устоличења новог папе Франциска I, нажалост на челу са васељенски патријархом Вартоломејом I, уз пратњу представника аутокефалних Православних Цркава.

Повлачење папе Бенедикта 16. – у свету Јозефа Алојза Рацингера – који антиканонски држи свечасни Патријаршијски трон старога Рима, може се сматрати очекиваним, јер су током кратког времена његовог антиканонског управљања јеретичком религиозном заједницом Римокатолицизма на видело избили страшни скандали, што је све учинило немогућим њихово даље контролисање од стране „болесног“ Бенедикта 16.

Уплитање Папе у прославу има за циљ промоцију његовог примата и свејереси екуменизма

Ове 2013. године навршава се хиљаду седамсто година (1700) од издавања познатог „Миланског едикта“ (313), којег су заједно потписали тадашња два аутократора, Константин Велики и Ликиније. Тим поводом Српска Црква организује празничне манифестације, пошто се иначе један од српских градова сматра местом рођења Константина Великог.

б) Зашто је Српска Црква променила курс? Шта се променило у Папизму и Протестантизму?

Српска Црква је нажалост, из разлога познатих Господу, последњих година напустила отачки курс светог Јустина, тако да се свако може запитати каквог смисла има његово поштовање као Светитеља, када се не следи његов пример и његово учење, пошто већ сви знамо и проповедамо да је „поштовање Светитеља заправо подражавање Светитеља“.

1. Српска Црква дијахронијски је антипапска

Српска Православна Црква вековима је имала чврст и непоколебљив антипапистички став, као уосталом и цела Православна Католичанска Црква, која је, насупрот мишљењу неуких или активистичких екуменистичких богослова, и саборно, али и сагласним мишљењем Светих Отаца, осудила Папизам као јерес.

Господе, молимо Те благог и милостивог да нас не лишиш наде, да нас не оставиш да чамимо у својим заблудама и маловерју, да нас ојачаш и да нас сваког страха ослободиш, сем страха Твојега… Господе, преклињемо Те, прими ову молитву што се извила из понора срца рањених и не допусти даља страдања рода СРБскога…

Господе, допустио си да вековни непријатељи наши све своје поразе претворе у победу, да нас понизе, да наше СРБско име с презиром изговарају, да нам срце отимају, да нам на душу кидишу…

Одајући пошту ослободиоцима Србије и осветницима Косова Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Г. др Артемије обишао је спомен-костурницу на брду Зебрњаку.

Брдо Зебрњак је највиша тачка кумановског бојишта. Кумановска битка, која се испоставила и као одлучујућа битка десила се само пар дана након што је Србија објавила рат Османлијском царству.

Кривоумна обмана модерног света свим средствима принуде изнуђује од светског људског фонда помиреност са животарењем физичким животом тела које однесе коначну победу над духом. Бројчана превласт плиткоумног потрошача, кривоумног интелектуалног егоисте и осталих подврста људских бескичмењака даје одрешене руке јавним и тајним контролорима људског стада. Појавни свет кулиса даноноћне друштвене маскараде служи као непрозирни параван иза кога не продире радознали поглед непосвећене руље.

Време као незаустављиви и немилосрдни судија самим својим протоком оставља дубоке трагове. Трагове које чак ни оно само не може избрисати. Трагове које морамо читати, разумети и из њих поуке стицати.

Двадесети век је век ослобођења и век Распећа СРБскога народа. Век СРБског духовног ваздизања и васкресења и век суноврата и духовног потонућа.

Највероватније током ноћи, уочи Преображења Господњег, непознати починиоци су ишчупали знак, који је водио ка светосавској Катакомби у Жеровници а који је два пута претходних дана био оштећен.

После другог оштећења, братство је исправило знак али то није трајало ни пар дана. 

Мржња и ненавист према нашој епархији у егзилу је видљива на много места и на много начина.