АУТОРИ

„На Мрзана кућа остана“, каже једна народна изрека. А ти Мрзани, то су они не баш важећи на мерилима света, мало цењени а више подцењени и у породици и у друштву. Мрзани у себи носе неки печат који им никако не дозвољава да постану мрзитељи. Неретко а често и увек у преломним и пресудним данима и годинама, кад се све узбурка, кад редовно стање бива доведено у питање ванредним захтевима времена, ти Мрзани знају да од својих омражених тела направе непремостиви бедем на очувању породичног лепог имена или националне традиције и вере, тих за човека и народ вечних вредности.

Бог ме воли непролазно! Спознање ове истине човеку даје крила, одрешује га с ланца зависности од света и ослобађа га за живот у Христовој слободи. До ове спознаје стиже се мукотрпним путем страдања, неразумевања, прогона, подсмеха, чак и светске лудости, поприлично високом ценом за сваког човека.

Некад, кад се знало ко је ко, кад је свако знао где му је место, није могло да се деси да се оно поред пута, оно на каменитом тлу и оно у трњу посејано претпостави оном на доброј земљи посејаном а камо ли да га потисне и скрајне.

Током недавног интервјуа за грчку агенцију Амен, Митрополит Пирејски Серафим био је, између осталог, упитан и за већ познати случај ”упада” у СПЦ. У прилогу доносимо његов одговор на то питање, заправо дискусију до које је том приликом дошло са новинарима. Интервју је објављен 7. фебруара 2012.

Мир је друго име за необјављени рат који нечастиви непрестано води против части, а да подсетим оне не малобројне заборавне, вечни носилац славе и части је Бог. Живот је незаустављиво кретање и непрекидни рат свести и савести против несвесних стихија у свету и човеку. Нови и стари човек боре се у човеку за власт над човеком.

С ове, наше стране брда у овој србској долини већинског плача и мањинске песме у нашем србском лонцу светског казана, крчка се предизборна кампања. Све ври од крупних речи и великих карактера, животворни мирис диже се из лонца и увлачи се у раширене ноздрве уморених бирача.

Две су се вести пронеле српством након последњег скупа владика Српске православне цркве у Београду.

Једна је била о томе да се највиши црквени функционери и даље без предаха моле за здравље и дуговечност првог међу њима једнакима, и да зазивају све силе и моћи да се њихове молитве, жеље и надања испуне, али да је Павле, упркос свему томе и даље жив!

Јасно је да је Човек године 2007. Владимир Путин, председник Републике Русије. Ипак, морамо се потсетити да нико не постаје значајан само на основу постојања. Иако су тзв. краљевске личности и савремене звезде естраде покушале да убеде саме себе и свет у то (понекад чак и успешно), ипак су само дела људска то што преображава човека у ону задивљујућу особу чије именовање тако знатижељно очекујемо крајем сваке календарске године.

Остаде готово незапажено да су Београђани у великом броју нову годину, светску а нашу, дочекали поклоњењем новоизграђеном идолу прелазећи до јутра преко воде. Како је ово била новогодишња ноћ мало је вероватно да су том приликом били жедни. Али како их је предводио и преко воде преводио први човек идолске Србије, светске а наше, која се служећи скупим идолима башкари у раљама Европске Уније, Борис Тадић, готово је сигурно да их ни жеђ неће мимоићи мада са закашњењем.

Згуснуо се режимски мрак под рафалном паљбом усијаних речи партијских новинарчина и новинарчића, неискрених идеолошких писаца и писара, свих могућих фела језичких клепала, клепетала и клептомана. Господари хлеба и мајстори игара испарцелисали медијско-информативни простор и изделили га онима што сигурним кораком ступају ка алеји великана, неприступној незнаном јунаку.