Рајица Марковић

Кривоумна обмана модерног света свим средствима принуде изнуђује од светског људског фонда помиреност са животарењем физичким животом тела које однесе коначну победу над духом. Бројчана превласт плиткоумног потрошача, кривоумног интелектуалног егоисте и осталих подврста људских бескичмењака даје одрешене руке јавним и тајним контролорима људског стада. Појавни свет кулиса даноноћне друштвене маскараде служи као непрозирни параван иза кога не продире радознали поглед непосвећене руље.

„Свему има време, има време кад се воли, време кад се оставља вољење, време миру и време рату“…

Овим скраћеним цитатом из Књиге Проповедника покушаћу да сагледам светски глобалистички процес који се захуктава и руши све пред собом у ово време садашње, на овом нашем, домаћем терену.

„На Мрзана кућа остана“, каже једна народна изрека. А ти Мрзани, то су они не баш важећи на мерилима света, мало цењени а више подцењени и у породици и у друштву. Мрзани у себи носе неки печат који им никако не дозвољава да постану мрзитељи. Неретко а често и увек у преломним и пресудним данима и годинама, кад се све узбурка, кад редовно стање бива доведено у питање ванредним захтевима времена, ти Мрзани знају да од својих омражених тела направе непремостиви бедем на очувању породичног лепог имена или националне традиције и вере, тих за човека и народ вечних вредности.

Бог ме воли непролазно! Спознање ове истине човеку даје крила, одрешује га с ланца зависности од света и ослобађа га за живот у Христовој слободи. До ове спознаје стиже се мукотрпним путем страдања, неразумевања, прогона, подсмеха, чак и светске лудости, поприлично високом ценом за сваког човека.

Некад, кад се знало ко је ко, кад је свако знао где му је место, није могло да се деси да се оно поред пута, оно на каменитом тлу и оно у трњу посејано претпостави оном на доброј земљи посејаном а камо ли да га потисне и скрајне.

Мир је друго име за необјављени рат који нечастиви непрестано води против части, а да подсетим оне не малобројне заборавне, вечни носилац славе и части је Бог. Живот је незаустављиво кретање и непрекидни рат свести и савести против несвесних стихија у свету и човеку. Нови и стари човек боре се у човеку за власт над човеком.

С ове, наше стране брда у овој србској долини већинског плача и мањинске песме у нашем србском лонцу светског казана, крчка се предизборна кампања. Све ври од крупних речи и великих карактера, животворни мирис диже се из лонца и увлачи се у раширене ноздрве уморених бирача.

Остаде готово незапажено да су Београђани у великом броју нову годину, светску а нашу, дочекали поклоњењем новоизграђеном идолу прелазећи до јутра преко воде. Како је ово била новогодишња ноћ мало је вероватно да су том приликом били жедни. Али како их је предводио и преко воде преводио први човек идолске Србије, светске а наше, која се служећи скупим идолима башкари у раљама Европске Уније, Борис Тадић, готово је сигурно да их ни жеђ неће мимоићи мада са закашњењем.

Згуснуо се режимски мрак под рафалном паљбом усијаних речи партијских новинарчина и новинарчића, неискрених идеолошких писаца и писара, свих могућих фела језичких клепала, клепетала и клептомана. Господари хлеба и мајстори игара испарцелисали медијско-информативни простор и изделили га онима што сигурним кораком ступају ка алеји великана, неприступној незнаном јунаку.

Србија у турбуленцији, Србска барка на таласима бермудског троугла зинулих да је прогутају са посвађаном посадом, ветровима раштрканом, изгубљеном и пронађеном на погрешним местима.

Тежак је пут којим грешна људска природа корача ка познању Истине. Вера под налетима искушења може да се утврди, али може и да се поколеба и застрани у маловерје и безверје и удави се у млакости.