Ћирилица

Кад сам последњи пут говорио о приликама у српском школству, закључио сам да су његови реформатори људи мале памети и великих амбиција, да идеје које „уграђују“ у своју „модерну школу“ сабирају по светским педагошко-дидактичким сметлиштима, да је школа какву су уобличили идиотска и ако „Србима треба таквашкола, могли бисмо рећи да је имају“.

Бр. 02/13-04
25. јануар 2013. године

Р Е П У Б Л И К А  С Р Б И Ј А
Национална служба за запошљавање

У последње време, а нарочито у вези са предстојећим изборима, актуелизовано је старо питање веза дијаспоре са Србијом, као и остварења политичких и имовинских права српске дијаспоре. Од стране државе, изражава се жеља за повећањем новчаних доприноса дијаспоре Србији (који ни сада нису били мали – али то су, углавном, новчане дознаке сродницима).

Језик и писмо као нерешено питање српског идентитета

Непостојање и недосезање истине о српском језику и писму у другој половини 20. века и даље озбиљно трауматизује грађане Србије осетљиве на кључна питања српског језика и културе због недостатка доказа о важним догађајима, одлукама и дубоким променама које су дугорочно утицале на њихову свест и праксу у тој области.

Lj – nj – dž – (gj)? Како чудан почетак! Шта ће ова латинична слова у њему, шта је оно у загради и зашто знак питања?

Много питања! Та слова уствари нису права, општепозната (англосаксонска/немачка/француска….) латиница. То су слова хрватске (латиничне) абецеде/гајевице која се у Србији упорно (случајно, или намерно?)

Како је најстарији лист сахранио најстарије писмо на Балкану

Част Јавном медијском сервису европске Србије, али већ смо навикли на то да се српски медији, издавачи, компаније и рекламне агенције сете ћирилице само када о Божићу и Васкрсу на ТВ џинглове, огласе у новинама и празничне честитке треба написати „Христос се роди/васкрсе“, а у свим осталим ситуацијама исту користе скоро искључиво као средство исмевања балканског примитивизма, простаклука и нешколованости.

Вук је им`о гроба два,
Сад га трећи грози,
А тај трећи спремају му,
Нови филолози.
Милорад Митровић, српски песник (1867-1907)

Увод

Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као српска верзија Рип ван Винкла[1] (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди.

У силовитом насртају на темеље српског духовног и националног бића, на стубове српског идентитета и српске самосвојности, већ годинама, па и деценијама, врши се силовити, некада видљив и бруталан, некада перфидни и закулисни, покушај измене српског Предања, Светосавске Вере, вишевековног памћења српског народа.

Тај удар можда достиже свој зенит управо последњих година, на крилима замаха јунака нове октобарске, овај пут Петооктобарске, револуције, који од тада готово слепо, са мањим или већим одступањима од случаја до случаја, слушају своје господаре са Запада, који су их на власт довели, и који су их свим потребним средствима снабдевали.