ЧЛАНЦИ

{gall width=180 height=124}slicice/barricade.jpg{/gall}

Кад су дошли по Крајину, нисам се бунио.
Кад су дошли по Босну, нисам се бунио.
Кад су дошли по Косово, нисам се бунио.
Кад су дошли по Шумадију,
није преостало никога да се побуни.
(Са једног београдског графита)

Готово да је немогуће писати о једној врућој теми, о нечему што се ових дана на Косову и око Косова пред нама одиграва, а не подсетити се да смо тачно пре две године на овим странама писали о једној другој врућој теми; о догађањима у епархији Рашко-призренској, односно о тзв.

Други светски рат је неком „Велики отаџбински“, а неком историјска трагедија

Сваку част одајући светом Цару Николају другом Романову и свој царској Русији, садашњој Руској Федерацији, председнику Медведеву и премијеру Путину, амбасадору Конузину, браћи Русима – целом руском честитом народу, али не и безбожницима и злочинцима којих као кукоља увек свуда има, ипак осећамо дужност разјаснити природу два различита гледишта, руско и српско, на догађаје везане за Други светски рат.



Како је најстарији лист сахранио најстарије писмо на Балкану

Част Јавном медијском сервису европске Србије, али већ смо навикли на то да се српски медији, издавачи, компаније и рекламне агенције сете ћирилице само када о Божићу и Васкрсу на ТВ џинглове, огласе у новинама и празничне честитке треба написати „Христос се роди/васкрсе“, а у свим осталим ситуацијама исту користе скоро искључиво као средство исмевања балканског примитивизма, простаклука и нешколованости.

Покрај реке Глине под Петровом Гором живели су Кордунаши, некада Срби православне вере. Једнога дана, моја баба Марика седећи пред кућом угледа жене како у новоме `руву` иду ка цркви.

Жене је позваше „Ајмо Маро на УНИЈУ!“

Вук је им`о гроба два,
Сад га трећи грози,
А тај трећи спремају му,
Нови филолози.
Милорад Митровић, српски песник (1867-1907)

У оквиру библиотеке „Савремено православно богословље“ као књига 1, изашло је у Београду 2010. године, треће допуњено издање књиге под називом „Катихизис – Основе православне вере“.

У овој књизи последње поглавље се односи на Опште Васкрсење и живот Будућег века. У том поглављу читамо следећи наслов (страна 181):

„Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу.

Увод

Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као српска верзија Рип ван Винкла[1] (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди.

ЧИЈЕ СУ ИМОВИНЕ СЦО У АМЕРИЦИ, КАНАДИ И АУСТРАЛИЈИ И ГДЕ ГОД СЕ НАЛАЗЕ СРБИ У РАСЕЈАЊУ

Питање власништва и ко управља некретнинама Црквено-школских општина, првенствено у Америци, јер ту се налазимо, је главно питање данашњице, односно оних чије су намере да та имања нелегално присвоје.

Браћо и сестре у Христу,

Још почетком прошлог века наш Свети Владика Николај, током свог боравка у Енглеској, саставио је Катихизис Источне Православне Цркве на енглеском језику и назвао га је Вера Светих. Тај Катихизис је касније штампан у Химелстиру (Немачка) 1984. године у 12-ој књизи сабраних дела Епископа Николаја која је издала Епархија Западноевропска.