Писма читалаца

„Наћи ћу утјеху у свјетлости свеће
у једрењацима што брзо пролећу,
——————————————
——————————————
наћи ћу утјеху, наћи ћу…
а знам да нећу!“

Ситуација у Епархији-рашко призренској одавно није била сјајна. Некима је то можда и познато, некима није. Али пратећи ових дана један серијал текстова о томе шта се заправо дешавало у Епархији протеклих година, добијамо јасну слику да у СПЦ постоје двоструки аршини. И да је Синод некоме мајка, а некоме маћеха.

Јасно је да је СПЦ дубоко згазила у свејерес екуменизма, европејства, папофилије, и сличних ствари које сатиру верни и национални идентитет. Србија се годинама уназад уништава, кроз своје институције. Економија, привреда, пољопривреда, војска, и сада и Црква. Ништа од тога није остало неокрњено. Косово као духовна ризница Србије, пало је у руке Албанцима.

Замислите, браћо и сестре, следећу ситуацију… младог искушеника који се искрада из света и одлази у манастир са намером да живот посвети Богу. Натерала га овоземаљска таштина. Кад су његови коначно сазнали где је, трпео је страшне притиске са свих страна. Родитељи, фамилија, пријатељи молили су га и преклињали (чак му и претили) да одустане од своје замисли.

Позната је чињеница да некадашњи владика Атанасије Јевтић не воли Архимандрита Симеона. Он кипти гневом и јарошћу, када се само помене име уваженог Архимандрита. Свој „злодух“ пренео је и на своју духовну децу или следбенике. За њих је он „неоспорна теолошка величина“. Овај „Какогеније“, који на све личи али на епископа не, и даље ради на томе да обмане Грчку јавност, и да оклевета где год стигне и Владику Артемија и Архимандрита Симеона.

Све делатности спиритиста, хуманиста, атеиста, комуниста, сајентолога, масона, паписта, хипика, рокера, панкера, јогина, ријалитија, еxit-уса итд, итсл, кратко речено је хаковање светосавског софтвера у нас православних Срба. Препреденији хакери нас убедише, научно, да смо постали од мајмуна и да се савршени организми развијају из коацервата, из прљаве Опаринове воде, а беше научних „истина“ да је жирафи порастао врат јер се пружала да обрсти високо дрвеће (као да није било ниског растиња).

Господин Милоје Стевановић доставио је Уредништву Отворено писмо упућено онима који га прозваше. Писмо доносимо у наставку.

Уредништво

Често размишљам о томе како су се неки наши архијереји усудили да клеветају и прогоне Његово преосвештенство владику Артемија и многобројне монахе из Епархије рашко-призренске. На такво размишљање стално ме враћа један догађај у нашем храму. У тренутку када је млади свештеник читао текст у коме се са званичног места ружно говори о Владици Артемију, неко је повикао: „Није истина…!

…Поља Космета бејаху као огледало пурпурног заласка. Ноћ је спустила вео мира на беживотна телеса, крвцу врелу пила је жедна земља. Жедна, уплашена пред хордом која је претећи газила. Ту свету крв, причешћену па просуту, пила је великим неутољивим гутљајима, пила и пила целе ноћи. И када јутро својим магличастим набораним рукавима обриса усне, још увек је крв прекривала поља.

Црквени Одбор Црквене Општине Лепосавић одржао је седницу 2. јануара 2011. године, на којој је расправљано о стању у Епархији рашко-призренској и стању у Црквеној Општини Лепосавић.

Достављајући Закључке са поменуте седнице Црквени Одбор наводи да „као сведоци пастирског рада и деловања нашег Епископа Артемија, и као стадо словесно, сматрамо да морамо подићи свој глас против безакоња у нашој Цркви и нашој епархији”.