Ж. Которанин: Када се сме у Цркви постављати нови Епископ

Још једном о Епископима без епископије и о добровољним оставкама Епископа. У анализи која следи стручњак за Црквено право г-н Жељко Которанин каже између осталог и следеће:

Епископ који је поднео добровољну оставку на епископство као да је тиме сам против себе изрекао осуду. Он ће епископство изгубити не кроз своју добровољну оставку, него кроз свргнуће од стране Сабора поводом добровољне оставке!

Добровољна оставка је увреда за Цркву. Како се Епископ који је поднео добровољну оставку може надати да ће бити разрешен управе, тј. Епископије, а да ће задржати свештену службу? Ако је недостојан управе, како ће бити достојан службе? Јер је свештена служба узвишенија од управе. Недостојан управе, тим је више недостојан свештенослужења (в. Атинска Синтагма, тумачење Зонаре и Валсамона 16. канона Деветог Помесног Сабора).

У наставку следи цео текст.

Уредништво

 

 

Постављање новог Епископа може се назвати најосетљивијим, а уз чување чистоте вере, свакако најважнијим послом Епископског Сабора. Значај овога посла одређен је значајем епископства у Цркви.

Епископ је централна личност своје Епископије. Без истинског Епископа нема истинске Епископије. Без њега се Црква не може звати Црквом, ни хришћанин хришћанином. А то стога, јер је Епископ наследник апостолски; он је посвећењем од Светога Духа на постављењу примио од Бога даровану му власт да везује и дреши, и истим посвећењем он је преизобилни извор свих светих тајана Васељенске Цркве, кроз које се спасење добија (упор. 10. члан Посланице источних Патријараха).

Као што Црква не може бити без Епископа, тако ни Епископ не може бити без своје Цркве.

„…Јер сваки Епископ има власт над својом облашћу, и мора њом управљати са потребитим према свакоме обзирима, и мора се опрезно старати о свима мјестима, која зависе од његова града…“ (9. канон Антиохијског Сабора).

„Сваки Епископ има власт над својом облашћу“, тј. над својом Епископијом. Епископ је увек постављен у Епископију, у којој он везује и дреши, за коју је и сам везан, и којом он мора управљати.

„Епископ, који је примiо епископско посвећење и одређен је да буде предстојником народа, пак неће да се службе прими, нити пристаје да пође у повјерену му Цркву, такав мора бити одлучен…“ (17. канон Антиохијског Сабора).

Одбијање једном прихваћене (пре самог посвећења) епископске службе и управе, дотичног излаже нужном одлучењу. Јер није могуће сачувати епископску свештену службу, а одбити управу Епископијом. Управа је саставни део пуноће епископства!

Ако је у могућности, Епископ мора са сваком ревношћу постарати се да „заузме свој престол, и на истоме свој свештени опстанак утврди“ (37. канон Трулског Сабора). Заузећем свога престола, дакле – управом и службом, Епископ утврђује свој свештени опстанак. Изузев ванредних околности, које га изгоне мимо његове воље, Епископ изван своје Епископије нема свештеног опстанка.

Сваки Епископ мора управљати својом облашћу. Осим својом Епископијом, Епископ мора саборно са свима другим Епископима управљати својом дијацезом.

„Епископи сваког појединог народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његове приволе… Али и тај први нека не чини ништа без приволе свију…“ (34. канон Апостолски).

Епископи сваког појединог народа, тј. Епископи сваке поједине црквено-управне области (Митрополије, дијецезе), сабрани су у Епископски Сабор те области. Управа том црквеном облашћу обавља се старањем и приволом првопрестолног Епископа, уз приволу свих осталих Епископа дотичне области.

Епископ не само што не може бити (осим привремено, због ненормалних оклоности) без своје Епископије, него он не може бити ни без свог Епископског Сабора, и своје црквено-управне области. Колико је тешко замислити Епископа без своје Епископије, толико је тешко замислити Епископа без своје аутокефалне Цркве. Изузимајући ванредне околности, Епископ без своје Епископије, да ли може бити сабран у Епископски Сабор своје аутокефалне Цркве и саборно са осталим Епископима њоме управљати?

У Епископском Сабору се сабрањем Епископа показује „сва пуноћа власти“ Епископата помесне Цркве, због чега је установљено обавезно сазивање Сабора у току године дана, ради решавања оних питања црквене управе, која се могу решавати само пуноћом власти тога епископата (упор. 18. канон Картагенског Сабора нпр). Дакле, није могуће да би Епископ без своје власти (тј. без своје Епископије) могао доприносити пројави пуноће саборске епископске области. Откуд таквом Епископу власт да решава питања од важности вишег нивоа саборности, кад нема власти да управља питањима нижег нивоа саборности? Управа Епископијом даје право Епископу да има саборско општење. Тек онај, који може мање, може и веће.

„Исто се тако установљује, да, сваки пут кад треба саставити Сабор, Епископи, којима не пријечи ни старост, ни болест, нити каква велика потреба, морају за времена на исти доћи; … не могу ли пак да дођу, … а међу тијем не представе свом првом Епископу узрок због кога су запријечени били, такови морају задовољити се опћењем само у својој Цркви“ (76. канон Картагенског Сабора).

Недолазак на Сабор, тј. показивање небриге за решавање саборских питања, излаже дотичног Епископа одлучењу од саборског општења, али не и од општења, тј. службе и управе својом Епископијом.

Супротан случај је незамислив, и канони га не спомињу, а наиме – да Епископ, као недостојан, буде одлучен у својој Епископији, а да сачува при томе саборско општење. Да не може да управља својом Епископијом, а да истовремено може да управља (са другим Епископима) аутокефалном Црквом. Да нема власти у Епископији, а да има у Сабору. Какав би то неред био у црквеном поретку?!

Епископ, који је одлучен у својој Епископји, одлучен је и у Епископском Сабору. Епископ, који ма на који начин добровољно оставља управу својом Епископијом, сам себе удаљава од Епископства, и бива свргнут по правилима; он, који је, ничим приморан, оставио управу својом Епископијом, како би смео посезати за управом саборском?

„Пошто су у различна времена биле варварске навале, и због тога су врло многи градови били подјармљени од базаконика, тако да је немогуће било, да предстојник једног од таквих градова, пошто је постављен био, заузме свој пријестол … ми, старајући се о части и поштовању свештенства… установљујемо, да они, који су тако постављени били, и због споменутог узрока нијесу заузели своје пријестоле, немају зато подлећи никаквоме уштрбу, и нека по правилима обављају рукоположења разних клирика, и нека уживају право сједалишта према своме мјесту, и чврст и законит нека буде сваки управни чин што они предузму. Јер, потреба времена, која пријечи тачно очување права, не мора сужавати границе управе“ (37. канон Трулског Сабора).

Епископ, о коме говори овај (37) канон, се налази изван своје области, изван „свог пријестола“, али не по својој вољи, него услед „подјармљености од безаконика“ његовог града. У том смислу он се може сматрати Епископом без своје Епископије. Али, „настојећи да ни под који начин незнабожачка објест нема наносити штете црквеним правима“ (37. канон Трулског Сабора), Оци таквом Епископу придржавају Епископство, (не мешајући се у управу Црквом где се налази; 18. канон Антиохијског Сабора). Оци су му уз управу, која спада у домен управе Епископијом, сачували да ужива „право сједалишта према своме мјесту“. Оци су му овим утврдили и саборско општење према његовој Епископији. Дакле, сва права управе, која он врши изван своје области, јесу окренута тој, његовој области, па отуда и саборско општење ужива прем тој, својој области.

У управном смислу тај Епископ није без своје Епископије.

Епископску власт не задржава само онај Епископ, који се услед навале варвара нађе у немогућности да пође у своју Епископију, или је из ње изгнан, већ своју власт на сличан начин задржава сваки Епископ, који због било каквог насиља и неправде буде уклоњен са свога престола (в. Нпр. 36. канон Апостолски; 18. канон Антиохијског Сабора; 17. канон Сардикијског Сабора). Да се насиљем не могу уклањати Епископи, принцип је који је дошао до израза и у 16. канону Деветог Помесног Сабора у одредби о добровољној оставци Епископа.

Да Епископ без своје власти у својој Епископији не може имати ни власт у Сабору, нека примером послужи чињеница, коју у тумачењу 13. канона Анкирског Сабора приводи Епископ Никодим Милаш. Наиме, док је у првој четвртини 4. века Хорепископ могао још да у свом селу рукополаже презвитере и ђаконе, његово име се налази испод саборских одлука, поред имена Епископа града. Када су касније Хорепископи изгубили право да самостално рукополажу презвитере и ђаконе, њихово име се испод саборских одлука налази изузетно, и то као име заступника Епископа града. Не потписују акте у своје име, као раније када су рукополагали презвитере и ђаконе.

Отуда се закључује да Сабор треба да има онолико Епископа, колико у Цркви има Епископија. Епископ не може бити без своје Епископије и без свог Сабора. Зато се он поставља увек у Цркви и за Цркву. Да учи, служи и управља.

„Због различних распра и забуна, што се догађају у Цркви Божијој, неопходно је установити и ово, да се ни под који начин не поставља Епископ у оној Цркви, које је предстојник још жив, и остаје још у својој части, осим случаја, да је он сам добровољно поднио оставку на епископство. Јер треба најприје до краја довести испитање по правилима узрока због кога се дотични изгони са епископства; и тек тада, ако тај Епископ буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави на епископство. Ако пак који Епископ, остајући у својој части, неће да оставке поднесе, а не жели ни народ свој да пасе, него се уклони из своје Епископије, и остане преко шест мјесеци у другом каквом граду, а није задржан тамо… такав… мора бити са свијем лишен и части и достојанства Епископа“ (16. канон Деветог Помесног Сабора).

Да би се избегло безаконо постојање „два Епископа у једном граду“ (8. канон Првог Васељенског САбора) овај (16) канон установљује: „да се ни под који начин не поставља Епископ у оној Цркви, које је предстојник још жив, и остаје још у својој части“. Другим речима, Епископ се у постојећој Цркви на њен престо сме постављати само онда, када исти остане несумњиво упражњен.

Никаква болест Епископа не даје право Сабору, да на његово место постави новог Епископа. Тек смрт његова иницира постављање новог Епископа. А такође, никакав преступ не даје право Сабору да на место Епископа, док још траје судски поступак против њега, поставља новог Епископа. Тек коначно и свагдашње свргнуће дотичнога иницира постављање новог Епископа на његово место. Ово није нова установа.

„Гауденције Епископ рече: Ако је један Епископ био свргнут судом Епископа, који су у сусједним странама, пак послије истиче да му још припада право да се правда, не треба другога на његов пријестол постављати дотле, док Римски Епископ, разабравши посао, не изрече своју одлуку о томе“ (4. канон Сардикијског Сабора).

Свакако у односу на одредбу, да се не сме постављати Епископ у Цркви које је предстојник још увек у својој части, стоје речи: „осим у случају, да је он сам добровољно поднио оставку на епископство“. Да ли ово значи да писмено са оставком епископа, које се поднесе Епископском Сабору, само собом уклања дотичнога са епископства, на такав насумњив начин, да се и пре, или чак и без саборског испитивања узрока оставке, и одлуке Сабора о оставци, може поставити Епископ на место онога, који је поднео оставку? Да ли то значи да је оставка Епископа изузетак од установљенога правила? Јер се каже: „осим случаја, да је он сам добровољно поднио оставку на епископство“.

Канон тражи, да би оставка могла бити од значаја, да је од стране самог тог Епископа поднесена и то добровољно. Такође, канон је донет, како у његовом тексту стоји, „због различних распра и забуна, што се догађају у Цркви Божијој“, а то значи – због ненормалних прилика у Цркви, изазваних најчешће појавом (навалом) јереси, или покушајем државних власти да овладају црквеном управом. При таквим приликама, карактеристичним по насиљу и притисцима на правоверне Епископе да се изагнају са епископства, канон изричито и с разлогом захтева да се утврди добровољност оставке Епископа. Сама појава писмена са оставком не уклања тог Епископа са епископства. Могућа принуда овога света на Епископа, да овај напише оставку, учинила је „неопходним“ да се изнето правило установи.

За свете Оце добровољна оставка Епископа је несхватљив чин. „Непојмљивим за нас начином поднио је писмену оставку на своју катедру“ – кажу Оци Трећег Васељенског Сабора за Евстатија Памфилијског. Добровољност његова, то је непојмљив за Оце начин подношења оставке једног Епископа.

Зато они у канону упозоравају на канонски поступак „изгона са епископства“.

„…јер треба најприје до краја довести испитање по правилима узрока због кога се дотични изгони са епископства; и тек тада, ако тај Епископ буде свргнут, нека се други намјесто њега стави на епископство…“ (16. канон Деветог Помесног Сабора).

Оци не кажу који је узрок у питању, већ напомињу да је то узрок (дакле сваки) због кога се дотични изгони са епископства. Ту спада и оставка. Јер, у складу са канонским поступком (в. 6. канон Другог Васељенског Сабора и 19. канон Картагенског Сабора) изгона са Епископства, разлог сумњи да је Епископ починио преступ мора бити до краја на Сабору најмарљивије испитан, и све док Сабор не утврди кривицу Епископа, он се сматра невиним. Писмено са оставком Епископа јесте узрок о коме Сабор мора најбрижљивије да поведе расправу и истрагу. Јер је „непојмљиво“ да ју је Епископ добровољно поднео. Стога, Сабор мора поступати са претпоставком да је Епископ насиље претрпео и против своје воље написао оставку, у ком случају она не изгони дотичнога са епископства.

Ако би се пре одлуке Сабора о оставци, на мјесто Епископа, који је дакле још у својој части, поставио нови Епископ, повредио би се канонски поступак суђења Епископу. Осим тога, ако би се испоставило да је Епископ принудно оставку написао, чији би престо био – његов, или новог Епископа? А тај нови, чијом помоћи је постављен?

„…ако је који Епископ… насиље претрпио, неправедно прогнан био, или због свог знања, или што је истину бранио… баш са особитом расположивошћу и љубежношћу мора се такови примити“ (17. канон Сардикијског Сабора).

Епископски Сабор је дужан да прими к себи, и да заштити оног Епископа, који је под принудом написао оставку. Не сме се дозволити јеретицима, или државним властима, да по својој вољи уклањају Епископе из Цркве, а под плаштом оставке. Тек кад се испостави да је оставка добровољно написана, и кад „тај Епископ буде свргнут, нека се други на мјесто њега стави“.

Када Сабор утврди да је Епископ оставку поднео добровољно, „испитање“ је окончано. Даљег суда више нема, нити постоји судски поступак за Епископа који је сам добровољно оставку на епископство поднео. Јер, за суђење је неопходно присуство тужиоца и туженог. Код добровољне оставке на епископство ове две процесне стране су се ујединиле у чину самог преступа – подношења добровољне оставке. Ту је Епископ добровољном оставком на епископство сам против себе изнео оптужбу, која га по својој природи изгони са епископства. У реченоме треба тражити повод речима: „…осим случаја, да је он сам добровољно поднио оствку на епископство…“ (16. канон Деветог Помесног Сабора). Добровољна оставка на епископство несумњиво уклања дотичног са епископства, па је допуштено поставити новог Епископа на трон онога, чим се утврди добровољност оставке. У томе се огледа ригорозност 16. канона Деветог Помесног Сабора.

Епископ који је поднео добровољну оставку на епископство као да је тиме сам против себе изрекао осуду. Истина, оне не може сам одређивати о своме епископству, јер си га није сам ни прибавио. „Nemo iudex in re sua“. Он ће епископство изгубити на кроз своју добровољну оставку, него кроз свргнуће од стране Сабора поводом добровољне оставке! Јер, „није сугласно са црквеним установама, да њеки свештеници подносе писмене оставке, јер ако су достојни да служе нека у томе и остану; нијесу ли достојни да служе, нека се не уклањају оставком, него кад их њихова сама дјела осуде…“ (3. канон Кирила Александријског). Многи канони (црквене установе) наређују свештеницима Божијим (најпре Епископима) да уче, служе и управљају. Па они се кроз заклетву сами добровољно тога прихватају. Зар онај, који добровољно ступи у обичну војску, може добровољно, и без последица исту напустити? Не, него ће бити кажњен. А колико је Црква узвишенија од обичне војске?

Добровољна оставка је увреда за Цркву. Како се Епископ који је поднео добровољну оставку може надати да ће бити разрешен управе, тј. Епископије, а да ће задржати свештену службу? Ако је недостојан управе, како ће бити достојан службе? Јер је свештена служба узвишенија од управе. Недостојан управе, тим је више недостојан свештенослужења (в. Атинска Синтагма, тумачење Зонаре и Валсамона 16. канона Деветог Помесног Сабора). Мудрост ова није наша.

Уколико су сви епископски престоли једне Цркве уредно попуњени, постављање новог Епископа је дозвољено само ако се установљава нова Епископија, којој ће тај Епископ бити предстојник.

Нова Епископија се може установити у области која је већ у власти правоверног Епископа, а може се установити и у области где реч Божија још није проповедана, и која није у власти правоверног Епископа. Размотрићемо први случај, јер смо о проблему Дијаспоре раније писали, а за потребе овог рада специфичности тог питања нису од важности.

Шеснаести канон Деветог Помесног Сабора одређује да се ни под који начин не поставља Епископ у ону Цркву, које је предстојник још жив, и остаје још у својој части. Ова одредба се односи на забрану постављања новог Епископа на сам престо Цркве, која је већ од раније установљена, и која има на том свом престолу законитог Епископа. Дакле, забрана се не односи на формирање посебне Епископије, и постављање њеног Епископа, од дела територије раније установљене Епископије (у даљем тексту: – епископије мајке).

„Установљује се и ово, да народ, који није никада свог посебног Епископа имао, не може га никако ни имати, ако то не нареди пуни Сабор дотичне Митрополије, заједно са првим Епископом, и ако на то не пристане онај, под чијом је управом прије дотична црква била“ (98. канон Картагенског Сабора).

Канон говори о народу који никад пре није имао свог посебног Епископа, него је био под управом Епископа, као део народа којим он од пре управља. Тај народ, са својом облашћу, није никад био посебна Епископија, него је би саставни део Епископије мајке.

Најчешће се ради о ранијој паланци, подручној Епископу града, која се временом толико умножила народом да је постала достојна епископског престола, и свог посебног Епископа. Тражењу народа да добије свог посебног Епископа мора се одазавати својом наредбом пуни Епископски Сабор Митрополије, заједно са Митрополитом, и на то мора пристати Епископ града, који управља Епископијом мајком, иначе – „не може га никако ни имати“.

Шта то значи?

Из састава Епископије мајке издваја се део њене области, део њеног народа, да би исти добијањем, постављањем новоустановљеног свог посебног Епископа образовао нову Епископију. Дакле, народу се не поставља некакав безвласни Епископ, нити канон дозвољава постављање безвласног Епископа, поред кога ће народ и даље бити под управом ранијег Епископа. Да се овде ради о питању епископске управе, тј. власти, види се по томе што се тражи пристанак Епископа „под чијом је управом прије дотична црква била“. Јер се из његове власти издваја део његовог народа и поверава се власти новоустановљеног Епископа.

„…Епископ, који је приволом пређашњег Епископа постављен у извјесној области, има простирати власт своју на онај само народ, за који је постављен…“ (56. канон Картагенског Сабора).

Ако Епископ, који је приволом пређашњег Епископа постављен у извесној области, има власт своју над народом за који је постављен, јасно је да пређашњи Епископ над истим народом нема своју власт. Добити „свог посебног Епископа“ (98), значи престати бити под влашћу пређашњег Епископа.

Пристанак Епископа Епископије мајке се тражи да би народ добио свог посебног Епископа баш зато, што је из његове власти, из његове управе, која је у домену управе својом Епископијом суверена, док год се врши брижљиво и по канонима.

Пошто „сваки Епископ има власт над својом облашћу“, канон тражи његов пристанак за издвајање дела његове области испод његове власти.

Међутим, постоји један случај када Сабор сме поставити народу посебног његовог Епископа, а без изричитог пристанка пређашњег Епископа.

„Озије Епископ рече: Ако се догоди, да… један Епископ изостане, и неће због небрежљивости да у збор дође, ни да пристане на одлуку других Епископа, међу тијем сакупљени народ захтијева, да се постави тражени од њега Епископ, – треба најприје томе Епископу, који је изостао, напоменути кроз грамате егзарха Митрополије …да народ тражи да му се даде пастир; а и држим да је умјесно почекати да и он дође. Ако ли пошто је и кроз грамате позван, неће да дође, нити хоће да отпише, тада треба задовољити жељи народа…“ (6. канон Сардикијског Сабора).

Уколико се тражењу народа да добије свог посебног Епископа својом одлуком одазове Сабор, а Епископ Епископије мајке покаже „небрежљивост“ у погледу тог питања, па стога нити се одазива пристанком, нити уопште дође да у Сабору расправља о томе, тада га треба кроз грамате упозорити да део његовог народа тражи да му се постави посебан Епископ. Ако ли и овако несумњиво позван да се изјасни, неће да дође у Сабор, ил бар да отпише, тада Сабор сме и без изричитог његовог пристанка, да удовољи народу, и да му постави новог, његовог посебног Епископа.

Овакав поступак је оправдан „небрижљивошћу“ пређашњег Епископа према томе делу народа. Његова небрига се очитује тиме, што се ни после писмене напомене Митрополита, ни на који начин не изјашњава. Тако утврђеном небригом, он је заправо на особит начин признао да дотични народ нема потпунао епископско старање.

Канони (нпр. 119, 121, 123. Картагенског Сабора) предвиђају да Епископ који покаже небригу о делу свог народа, може изгубити управу, тј. власт над тим делом свог народа.

„…Сваки Епископ има власт над својом облашћу, и мора њоме управљати са потребитим према свакоме обзирима, и мора се опрезно старати о свим мјестима, која зависе од његова града…“ (9. канон Анитохијског сабора).

Епископ се мора опрезно старати о свим мјестима, која зависе од његова града. „Опрезно старати“ – значи старати се о свим потребама људи тих свих места. Овај (6) канон спада у групу канона, који занемаривањем свих (одн. неких) послова управе према неким местима, доводи у опасност власт тога Епископа над тим местима.

Но, будући да се небрежљиви Епископ зове кроз грамате Митрополита да се изјасни о захтеву народа, те да се неко време ишчекује његов одговор, јасно је да се и овде ради о издвајању дела области испод власти тог Епископа, ради оснивања засебне Епископије, за коју се сме и мора поставити нови, њен посебан Епископ.

Других канона, који би одређивали да се Епископ сме поставити на попуњен престо, или мимо престола, нема. Епископ се сме постављати само у упражњен трон већ постојеће Епископије, или у трон Епископије, која се оснива. Канони су изричити: „Ни под који начин…“ (16) и „не може га никако ни имати, ако…“ (98).

Жељко Которанин