Kо служи са затвореником З. Грујићем?

Управо у дане када су медији извештавали о заштити коју затвореник из Падинске Скеле бивши свештеник Зоран Грујић ужива од појединих моћника (лако је закључити од којих), тако да издржавање затворске казне углавном проводи у Београду, и када смо сазнали да му је „одлуком Вишег суда у Косовској Митровици одузета бесправно стечена непокретна имовина, чија се вредност процењује на више од милион евра“, као и да је та „имовина стечена криминалним деловањем“, на званичном сајту Синода www.spc.rs објављена је вест о томе да поменути Грујић заиста служи, и чак су приложене фотографије које треба да то документују.

Тако смо са званичног сајта обавештени да је на слави цркве светог Прокопија у Орловачи, 22. јула 2011, на Литургији којом је началствовао Епископ Атанасије Ракита, служио и затвореник из Падинске Скеле који се тренутно налази на издржавању вишегодишње затворске казне, З. Грујић.

Остаје недокучиво за сваки целовит ум, како су то заштитници наведеног Грујића издејствовали да му се омогући богослужење, када се зна за његова многобројна кривична дела, и то у време када се налази на издржавању затворске казне?

Који морал влада у умовима оних који су то омогућили и „благословили“? Еванђелски морал и Христово учење сигурно не!

Могло би се додати – ни обичан световни, не-црквени и не-хришћански морал.

Да ли су тачне тврдње да је у питању заправо огроман новац, до којег су долазили захваљујући поменутом Грујићу, те отуда и толика агилност бившег Епископа А. Јевтића да хитно издвоји 15.000 евра за кауцију (почетком 2003), како би избавио свога „пајташа“ из притвора?

Остаје за сада само да се нагађа да ли је у питању тај разлог, или, врло је могуће, има и много других.

И да ли је то био разлог који је довео до тога да иста рука, која је марта 2005, годину и по дана након проучавања доказног материјала везаног за случај Грујића, потпише како  „Велики Црквени Суд није могао да проникне у све релевантне чињенице овога предмета обзиром да се ради о пословима финансијско-материјалне природе у којима се могу разабрати само стручњаци из финансијског пословања, којима црквени органи не располажу“, а да затим фебруара 2010, непуних 24 сата након боравка (од свега неколико сати) тзв. Комисије Синода у Грачаници ради испитивања финансијског пословања Епархије рашко-призренске, потпише одлуке о уклањању Епископа Артемија са трона Епископа рашко-призренског, постављању за привременог Администратора истога А. Јевтића (који долази на место извршења; случајно ли?), подношењу Кривичне пријаве против сарадника Епископа Артемија, итд? Ради се наравно о руци Патријарха Иринеја, који је марта 2005, као Епископ нишки, члан Синода и председник ВЦС потписао поменуту пресуду ВЦС.

И како је могао ВЦС марта 2005. да изјави како „није могао да проникне у све релевантне чињенице овога предмета обзиром да се ради о пословима финансијско-материјалне природе у којима се могу разабрати само стручњаци из финансијског пословања, којима црквени органи не располажу“, а да фебруара 2010. исти људи успеју да „проникну у све релевантне чињенице… финансијско-материјалне природе“ пословања Епархије рашко-призренске?

На ком моралу почивају ти људи? И још важније од тога – ком моралу ти људи, заогрнути ауторитетом свештене мантије, уче нашу децу, уче генерације српског народа, које сутра треба да буду ослонац и носиоци Српства и Православља? Да ли их могу научити нечему другоме од онога што сами јесу? А шта јесу, и ко су, више је него очигледно данас, свима у Србији.

Коме Срби данас треба да препусте да образује и учи Вери њихову децу – да ли онима који служе са осведоченим криминалцима, који их штите, који им омогућавају и даље неправедно богаћење, којима су осуђеници, затвореници, криминалци, преступници, безаконици, најбољи пријатељи и најприсније друштво? Који установљују безакоње и преступ за правило живота и рада у Српској Цркви?

Ко још верује у басну, смишљену у добро познатим радионицама, о тобожњим ученицима о. Јустина – да ли само још они који су седели са њима заједно у школским клупама богословије?

У наставку доносимо део обраћања Епископа Артемија упућеног Великом Црквеном Суду октобра 2003, којим прослеђује пресуду Црквеног Суда Епархије рашко-призренске о рашчињењу З. Грујића.

Православни Епископ
Епархије рашко-призренске
и косовско-метохијске
Бр. 567
17.10.2003. године
Призрен – Грачаница

ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД
БЕОГРАД

ПРИЛОГ УЗ ПРЕСУДУ

——————————————

На основу другог Извештаја Комисије црквеносудски тужиоц написао је 06.09.2003. Допуну Тужбе (прилог 13), која је и достављена о. Зорану 08.09.2003. године, са позивом да у року од 14 дана поднесе Суду свој писмени одговор.

Одговор на Допуну Тужбе о. Зоран је доставио у предвиђеном року (17.09.2003. године), а у потпису овога Одговора осим о. Зорана налази се и опуномоћени од стране о. Зорана адвокат Милан Зиндовић. Уз овај Одговор приложена је обимна документација, коју Вам и достављамо у прилогу 14.
Но, нажалост, и овај Одговор садржи неистине и нетачности, а осим тога многа од приложених докумената су или фалсификована или без много повезаности са самом тужбом, пошто у самом тексту Одговора није сва приложена документација на адекватан начин обрађена и појашњен њен значај у одбрани оптуженог.

——————————————–

Сматрамо да је овом приликом потребно учинити и извесне напомене односно неких питања која Комисија обрађује у свом Првом и Другом Извештају, и која ће се на овај начин додатно разјаснити, јер је Комисија након завршетка Другог Извештаја и саслушања о. Зорана дошла до нових података који допуњују поједине сегменте Извештаја.

Хуманитарна организација ЦРС извршила је посредством о. Зорана више донација Епархији рашко-призренској. О овим донацијама је детаљно писано у Другом Извештају, пошто је за њих везано више спорних момената.

О. Зоран је са организацијом ЦРС склопио уговор о поклону једног џипа Тојота 26.12.2002. године. Том приликом је на овај уговор ставио свој потпис и печат ЕУО. Но пошто је био разрешен дужности секретара још 07.12, није имао права да у име Епархије склапа било какве правне послове нити да користи печат епархијски, који је осим тога био у обавези да врати још приликом свог разрешења, а што није учинио.

Нешто слично десило се неколико дана пре овог догађаја, када је о. Зоран 18.12.2002. ставио печат ЕУО на регистрациони лист ради продужења регистрације једног возила, о чему је писано опширније у Првом и Другом Извештају Комисије. Овај печат је о. Зоран након неколико дана, пошто смо истог дана обавештени о злоупотреби печата, на наш захтев вратио.

Објашњавајући догађај са печатом 26.12. о. Зоран нас је више пута уверавао, као што је то чинио и приликом саслушања 01.08.2003, да поменути печат није злоупотребио, односно да је њега ставио на уговор о поклону много пре 26.12.2002. године, и много пре свог разрешења са дужности секретара, те да сходно томе овај печат није задржао након свог разрешења и не може га вратити.

Но у свом Одговору на Допуну Тужбе, написаном 17.09.2003. на стр. 3, о. Зоран се осмелио да устврди нешто сасвим супротно, што је покушао да потврди прилажући један фалсификовани документ и оптужујући Комисију да има «опредељење на неистинито приказивање чињеничног стања».
О. Зоран наиме тврди на стр. 3 свога Одговора, да на уговор о поклону склопљен 26.12.2002. године са организацијом ЦРС «није ставио печат Епархије, јер га није имао, што се види из приложеног примерка уговора о пријему». Заиста, уговор о поклону који је о. Зоран приложио уз свој Одговор 17.09.2003. нема на себи печат Епархије већ само потпис о. Зорана (прилог 16).

Но, и летимичан поглед на уговор о поклону склопљен 26.12.2002. који је Комисија добила од организације ЦРС, довољан је да се утврди да, осим што на овом уговору постоји печат ЕУО, и сам печат ЦРС-а се разликује: отиснут је на другом месту – у десном углу, друге је величине – мањи је, има другачији текст – Митровица-Косово (на примерку о. Зорана Призрен-Косово).

Осим овога прилажемо и допис ЦРС-а од 16.10.2003. године упућен нама, којим они потврђују да је о. Зоран приликом потписивања уговора о поклону ударио и епархиски печат и описују процедуру око потписивања овога уговора (прилог 16).

Већ сама ова чињеница довољно сведочи о томе каквим је све махинацијама прибегао о. Зоран након свога разрешења са места секретара Епархије, да би себе приказао невиним а свалио кривицу на друге.

Нешто више о томе посведочиће нам и следећи пример, који такође наводимо овде јер га Комисија није обухватила у своме Извештају, пошто је настао након писања Извештаја и Тужбе, као и саслушања о. Зорана.

У свом Извештају од 14.07.2003. године на стр. 9 Комисија се бави анализом кретања новца преко епархијског жиро рачуна у Косовско Метохијској банци и утврђује да је сума од 2.340.800 динара спорна, односно не зна се како је утрошена.

О. Зоран је и по питању трошења ове суме мењао своје исказе. Најпре је тврдио да је овај новац, по динамици како је пристизао, давао на руке лично г. Живку Ђорђевићу, а касније у свом Одговору на Прву Тужбу наводи да је овај новац користио за отплату дугова насталих по основу радова на храму Христа Спаса у Приштини, те да га је исплаћивао «по налогу г. Живка Ђорђевића на основу претходног договора са надлежним Епископом г. Артемијем» (стр. 5 Одговора). Сходно томе је поднео на увид и четири признанице које наводно правдају износ од 1.910.000 динара (види прилог 16).
Објашњења која је о. Зоран по овом питању пружио приликом саслушања 01.08. у манастиру Сопоћани такође сведоче о недоследности у изјавама (стр. 7 Записника са саслушања).

Но, ми смо у разговору са једним од извођача на храму Христа Спаса, који је према тврдњи о. Зорана примио 787.000 динара на основу дуга за изведене радове, о чему о. Зоран прилаже и признаницу, сазнали да он наведени новац није примио и да признаницу није потписао, а да је о. Зоран покушао у више наврата да га приволи да потпише признаницу, што је г. Миодраг Ковачевић одбио, схвативши покушај манипулације. О овоме сведочи и Изјава г. Миодрага Ковачевића, коју доносимо у прилогу 16.

Треба приметити и чињеницу да на приложеној од стране о. Зорана (фалсификованој) признаници, у потпису је наведено име Братислав Ковачевић (надимак г. Ковачевића је Бато, те је о. Зоран вероватно погрешно закључио да му је име Братислав). Иначе, извесно је, сходно и тврдњи о. Зорана, да се ради о грађевинском предузећу «Баком», чији је директор г. Миодраг Ковачевић, и да је према овом предузећу остао дуг по основу изведених радова на храму Христа Спаса у Приштини, који још увек није намирен.

Навешћемо у овом допису и неколико нових чињеница које се односе на Установу за изградњу храма Христа Спаса у Приштини.

У свом Извештају од 14.07.2003. Комисија на стр. 7-8 описује проблем који је настао око разрешења г. Живка Ђорђевића (односно Павла Павловића) као лица овлашћеног за заступање и именовање о. Зорана Грујића као лица овлашћеног за заступање.

На саслушању обављеном 01.08. у манастиру Сопоћани о. Зоран је негирао било какву своју одговорност у вези са утврђеним злоупотребама, тврдећи да за спорну фалсификовану одлуку о разрешењу не зна, а да је он депоновао свој потпис у банци не «на основу претходно наведене Одлуке, већ на основу телефонског позива г. Живка Ђ, који је по речима о. Зорана све завршио телефоном у банци да ја будем овлашћен» (стр. 6-7 Записника са саслушања).

На другом саслушању 11.08.2003. закључено је «да г. Живко Ђ. распита у Трговинском суду у Краљеву ко је донео спорну одлуку о разрешењу г. Ђорђевића у суд, на основу које је затим суд донео освоју одлуку о промени овлашћеног лица за заступање» (види Записник са саслушања).

Трговински суд Приштина у свом допису од 26.08.2003. обавештава нас да је ову одлуку донео у суд о. Зоран, као и да је «решење суда о упису промене директора Установе примио новоименовани директор Зоран Грујић, дана 25.06.2002. године» (допис Трговинског суда у прилогу 16).

Ово су само неки од података који сведоче о начину рада о. Зорана Грујића, а сигурно да би их било могуће навести много више, нарочито анализирајући његов Одговор на Допуну тужбе од 17.09.2003. и «документацију» коју уз овај одговор прилаже, но о томе можемо више чињеница навести другом приликом, уколико се за то укаже потреба.

Епископ рашко-призренски
и косовско-метохијски
+ АРТЕМИЈЕ