Коментар Уредништва: МУСЛИМАНИ И БОЖИЋ II

– или зашто епископ Бачки Иринеј радије брани Мухамеда него Господа Христа –

Пре неколико дана на програму РТС-а у емисији Да можда не гостовали су представници „цркава и верских заједница“ у Србији, како је било најављено и представљено. Повод за овај јавни сусрет и разговор био је недавни покољ извршен од стране муслимана над новинарима недељника Шарли у Паризу.

Присутни су били епископ Бачки Иринеј Буловић, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, муфтија београдски Мухамед Јусуфспахић и рабин Исак Асијел.

Емисија по много чему значајна и веома симболична. Епископ Бачки Иринеј потврдио се као значајан и ненадмашан бранилац и апологета пророка Мухамеда. Треба одмах нагласити да је реч о лажном пророку – Мухамеду – не од Бога посланом, и коме се није јављао Бог, нити ангео Божији, него су јављања која је доживљавао била демонске природе и порекла.

Као што каже и свети Григорије Палама, приликом разговора који је имао са Турцима током свог заробљеништва, Христос нам није рекао да прихватимо неког Мухамеда, зато и не прихватамо нити волимо Мухамеда. Рекао нам је, напротив, као што сведоче и Апостоли, да не прихватимо никога другог, јер ће Он доћи да суди свету. Ми, додаје свети Григорије Палама, Хришћани, не прихватамо ништа, нити то сматрамо за истину, уколико не постоје сведочанства. Од свих Пророка Старога Завета постоје сведочанства за Христа, због тога и верујемо у Њега и његово Еванђеље. Не верујемо, међутим, и не прихватамо никаквог Мухамеда, јер о њему нема сведочанстава код Пророка, нити је пак учинио нешто необично и достојно вере.

Буловић је међутим толико добро бранио пророка Мухамеда – слободно се може рећи да је у томе био најуспешнији од свих учесника емисије (изузимајући, наравно, водитељку, која се у то није упуштала, знајући врло добро оквире свога деловања, своју улогу и задатак) – да је муфтија Јусуфспахић у једном тренутку Буловићевог говора сасвим спонтано узвикнуо Владико нека Вас бог (= Алах) награди! Нема сумње да је г-н Буловић надмашио и муфтију Јусуфспахића у заступању Мухамеда, зато и ово јавно признање није изостало, пред очима целог телевизијског аудиторијума, односно целокупне српске (и православне) јавности!

Г-н Буловић познат је по свом заступању (лажног) пророка Мухамеда и претходних година; није му овај ТВ наступ прво огледање на том пољу.

Још је у веома свежем сећању његово „бриљантно“ Саопштење поводом објављивања карикатуралног приказа исламског пророка Мухамеда издато 2006. отприлике у исто доба године. Тада је такође наступао у име Српске Цркве, узурпирајући себи право које му ни на који начин не припада, стварајући лажну слику у јавности о ставу Цркве, и вређајући верска осећања искрених православних верника, привржених истини Христовог Еванђеља. Било је то у доба (2006. године) када су такође неке карикатуре Мухамеда објављене у западним медијима, изазвале буру протеста мухамеданаца у целом свету, нарочито у исламским земљама, и када су бројни и чести протести довели и до таласа насиља па и људских жртава.

Објављивање карикатуралног приказа исламског пророка Мухамеда у новинама једног броја западноевропских држава – наводи г-н Буловић у свом Саопштењу 2006. које је пласирао тада у име СПЦ – на најгрубљи начин је увредило верска осећања муслимана у целом свету. Међутим, нису увређени само мухамеданци, додаје г-н Буловић. Увређеним се осетио и он сам! Погледајмо наставак његовог писанија:

Ругање оснивачу исламске вере право је духовно насиље и увреда, и то не само за муслимане, саопштава г-н Буловић и додаје да су тиме повређена осећања сваког искрено верујућег човека!

Каква тек осећања гаји г-н Буловић према Светитељима Цркве, који су се веома тешким и бирано оштрим речима и изразима често изражавали о исламу и мухамеданцима!? То можемо само претпостављати.

Свети Јован Дамаскин, који је одлично познавао ислам, живећи у исламском окружењу у Дамаску, назвао га је „претечом Антихриста“.

Свети Григорије Палама, објашњавајући чињеницу како је ислам освојио толико велики део света, наводи да је то учињено уз помоћ силе ђавола, ратовима и покољима, пљачкама, одвођењима у ропство и убијањима. Мухамед је користећи насиље и сладострашће освајао територије и придобијао присталице, док је учење Христово, иако подстиче на строги живот и подвижништво, завладало целим светом без насиља. Муслимане, чији је заробљеник био, назива злочестивим и богомрским и свенечистим родом, који следују обичном човеку, смртном и иструлелом, том Мухамеду.

Шта тек рећи о толиким новомученицима, који су од стране мухамеданаца били подвргнути најстрашнијим мукама, управо зато јер су увредили верска осећања муслимана? Да ли се приклонити моралу и карактеру (нраву) новомученика или моралу г-на Буловића? Сматрамо да ту, за православног верника, нема никакве дилеме.

Захтева својим Саопштењем из 2006. г-н Буловић од свих верника да морају да осуде све бласфемичне и накарадне изразе новинарске слободе! Зашто би сви православни верници морали да осуде карикатуре које су објављивали неки левичарски листови на Западу, и којима се изругују Мухамеду? Зашто би то био толики императив за православне вернике? Зашто би се православни верници мешали у то што поједини листови у протестантским и римокатоличким земљама исмевају Мухамеда. Православни народи су, а посебно Срби, од стране како римокатолика и протестаната тако и од стране мухамеданаца поднели током даље и ближе историје небројено и немериво много зла, без икаквог правог разлога – за које међутим није уследило никакво извињење нити осуда од стране злочинаца – да би данас г-н Буловић захтевао да православни осуђују карикатуре неких тамо безбожних новинарчића по протестантским и римокатоличким листовима! Невиђено насиље над савестима верних које се врши од стране управо оних који су обучени у пастире!

Сигурно једини начин да се реши садашња… криза, наводи г-н Буловић у свом Саопштењу из 2006, јесте унапређење међуверског дијалога и сарадње! Е, па ево добре прилике да г-н Буловић објасни и практично прикаже сва достигнућа међуверског дијалога и сарадње. Од његовог Саопштења прошло је пуних девет година, међуверски дијалог и сарадња итекако је унапређен, како у оквирима Српске Цркве – сетимо се само великог међурелигијског скупа у Сарајеву септембра 2012. – тако и на светском нивоу, какви су резултати дакле од тако грозничаво организованих међурелигијских сусрета диљем целога света? Може ли г-н Буловић навести иједан позитиван пример, или ће као једини резултат остати само пораст исламског насиља у свим деловима света, како у чисто исламским срединама, тако и у срединама где муслимани живе као мањина. Карактеристично је тако да где год су претходили међурелигијски сусрети у циљу унапређења верског дијалога и сарадње, убрзо је уследило рушење и затирање хришћанских православних светиња (карактеристични примери БиХ, КиМ, Сирија данас…).

Ко не поштује веру свога ближњега, још мање поштује своју – објављује г-н Буловић 2006. године! Требало би само да наведе на чему базира тај свој став. На Еванђељу сигурно не. На Христовом учењу сигурно не. На животу и учењу светих Апостола сигурно не. Итд.

Пошто на учењу Цркве се не може основати наведени став, г-н Буловић би само могао да објасни шта је имао на уму када је износио такву тврдњу.

На масонском учењу оснива се такав став. У не тако давној прошлости важећа крилатица била је, а и данас је – брат је мио које вере био. Крилатица која као да директно излази из масонске ложе.

Карактеристично Саопштење г-на Буловића из 2006. писано је руководећи се учењима страним Еванђељу, страним учењу Цркве. Шта га је руководило у таквом раду, као и касније, био би дужан сам да пружи објашњења.

Сам завршетак „посланице“ г-на Буловића 2006. само потврђује све претходно речено. Обраћајући се верним муслиманима широм света, г-н Буловић их, у име Српске Цркве(!) позива да своју веру сведоче достојанствено и како је Богу угодно!

Супротно еванђелском учењу проповеда г-н Буловић, и то откривене главе!

Шири ново учење, страно Христу и страно Цркви, под видом тобож еванђелске науке.

Чини оно што ниједан од Светих Отаца није чинио, нити је оставио предање да се тако чини.

Христос је управо зато дошао у свет „да уништи дела ђавоља“; а г-н Буловић позива да се та дела утврде и јачају!

Тако је Црква пре неколико дана – на Богојављење – певала:

Днес небесе и земљи творец приходит плотију на Јордан, крешченија просја безгрејшниј, да очистит мир од лести вражија…

Данас небеса и земље творац долази телом на Јордан, крштење иштући безгрешни, да очисти свет од обмане вражије…

Христос је дошао да очисти свет од обмане вражије – а та обмана вражија и та дела ђавоља су управо и пре свега лажна и заблудна учења, клањање и обожавање твари а не Творца, и негирање Творца као истинског Бога.

Може ли ико нормалан замислити светог Атанасија Великог, рецимо, да позива Аријанце да сведоче своју веру достојанствено!? Или да позива Православне на унапређење међуверског дијалога и сарадње са Аријанцима!? Или да проповеда да ко не поштује веру ближњега свога (= Аријанаца), још мање потшује своју (= Православну)! Итд, итсл.

Исто би се могло навести за светог Григорија Богослова, светог Василија Великог, светог Григорија Ниског…

Јер, у чему се разликује Мухамеданска вера од Аријанизма, од Аријеве вере, можда би могао г-н Буловић да објасни? Када је суштина и једне и друге вере иста – негирање Божанства Христовог! Мухамеданство је само нови Аријанизам, поновљени Аријанизам. Који је осуђен још Првим васељенским сабором, па надаље свим осталим, све до Осмог и Деветог.

Буловић подржава нео-аријанизам и позива његове вернике и следбенике да своју веру сведоче достојанствено, а Православне позива да поштују веру свога ближњега (= мухамеданску = ново-аријанску), док су Свети и Богоносни Оци, покретани Духом Светим на Светим Васељенским Саборима чинили управо супротно – предавали анатеми јеретике, осуђујући њихову криву веру, чувајући Православне вернике од заразе, забрањујући им чак општење са јеретицима, а не позивајући их да поштују веру ближњега свога!

Чињеница је свакако да су четири учесника у емисији Да можда не деловали сложно, јединствено, компкатно, међу њима није било разлика, несугласица. Што је трагично за г-на Буловића, гледано са аспекта Цркве и њеног предања. Посматрано пак из перспективе масонске ложе, они су били на нивоу свога задатка и посланства. Очигледно да г-н Буловић са тим нема ни најмање проблема.

Показао се најгорљивијим заступником и бранитељем лажног пророка Мухамеда, а да при том ниједног момента није нађена прилика да се помену толики други злочини које управо исти муслимани чине у разним другим деловима света – Нигерија, Сирија, Ирак…

Само у Нигеру је спаљено 45 цркава у немирима проузрокованим скицама које је објавио часопис Шарли. Такође једна хришћанска школа и једно сиротиште опљачкани су пре него су запаљени, у истим нередима. За то г-н Буловић није сматрао да је достојно његове реакције и његове пажње, као што је учинио издајући недавно Саопштење након скица објављених у часопису Шарли.

На крају, најпрофесионалнија и сасвим у оквирима свога занимања у емисији Да можда не била је водитељка. Она је, може се слободно рећи, одржала професионалну лекцију присутним учесницима, остајући потпуно доследна и посвећена своме месту и својој улози, знајући како да се понаша, што се за присутне учеснике не би могло рећи.

Уредништво