ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
Поводом недавне полемике у медијима између Патријарха Иринеја и Епископа рашко-призренског Артемија, поново се, преко узурпираних медија Српске Цркве, огласио бивши херцеговачки Епископ А. Ј.
Што се опет он јавља, да просипа свој отров и зло, кога је изгледа препуно његово срце. Друго из њега изаћи, нити се исцедити, не може.
Због злочина који је починио у Епархији рашко-призренској, опет се нашао позваним да паметује и ставља своје наочаре целоме свету. Јер жртва, на коју се окомио, и даље је жива. И даље ради, говори, делује. Њихов план од почетка био је јасан. Епископа Артемија уклонити са катедре, Симеона ставити у затвор. Спречити сваку могућност јавног деловања и речи. У међувремену у затвор су сместили Предрага Суботичког.
И у овом памфлету аутор (не)вешто користи поједине од већ добро познатих израза из свога арсенала, као што су – црквено-саборно, саборни живот, крсто-васкрсно… Већ је досадило то непрекидно жонглирање са изразима, који иначе имају своје дубоко значење; али у другом контексту, и из других уста. И зна се, иначе, где оваква његова прича увек има прођу. Није међутим довољно само помињати Христа, Духа Светога, Цркву, Бога, Покајање… да би доказао да си заиста и побожан. То више личи на добро научену песмицу, која се изговара без много смисла, или на покварену плочу, која непрекидно понавља исти рефрен. Људе је и могуће обманути, али Бога сигурно не, и своју савест сигурно не. А савест овога човека немилосрдно изобличава, и он зато покушава да је затисне, што је видљиво и у овоме писму.
Није довољно само викати – ми нисмо издали Косово, ми нисмо издали Православље, да би се могла сакрити срамна дела. Срамна и нечиста дела говоре много више од (неистинитих) речи. Колико много издаја отаџбине, толико више издаја Христа, издаја своје савести. Издаја свега онога што је најсветије човеку, и у човеку.
Читав живот овога човека заснован је, како изгледа, на квази-идентитету. Идентитету квази-јустиновца. И из тога квази-идентитета произилазе многе квази-особине. Од квази-епископства – одрекао се прве своје Епархије, своје невесте, и претрчао код друге, а затим се одрекао и ње, да би живео слободно, желећи међутим да се и даље назива Епископом(!) – па све до псевдо-богословског ауторитета. За поједине је он, међутим, неоспорни богословски ауторитет. Али такво жонглирање, и такво блефирање, нема везе са истинским богословљем. Нити има везе са истинским знањем. Са псевдо-знањем и псевдо-учењем, свакако има и те како везе.
Чињеница је да је штета коју је он, са својим са-посленицима, нанео Српској Цркви, неизмерива, и у много чему непоправљива. Само његово вишедеценијско деловање преко Богословског Факултета у Београду, води у пропаст многе. Годинама су, и деценијама, они сачекивали младе тамо и усмеравали их путем који води у земљу Недођију. Реформскога духа, каквог јесу, а не Предањског, посветили су себе спровођењу реформи у свим сегментима живота Српске Цркве. Издаја отаџбине – задржимо се само на Косову – поред издаје Вере, само се уклапа у општи програм рада.
Тиме и завршавамо овај кратки осврт. Очекујући, наравно, нове ”премудрости” и блефове поменутих посленика.
Архим. Симеон
