Братство са Цера: Кренимо на сабор Небеске Србије

Кренимо на сабор Небеске Србије

Духовно – национални центар „Свети владика Николај“
Јошева, под Цером

Није мали број Срба који сматра да се наша држава и нација налазе у најтежем стању од свога постанка. Србски народ је, заиста, данас прикован на крст, жалећи се на свој „Велики петак“. Зашто српски народ страда – вечно је његово питање. Најмање су хришћански они распострањени одговори србских квази интелектуалаца, који за све муке србског народа у току последњих деценија, оптужују злу судбину или пак криве лош геостратешки положај Србије. Да ли је баш тако?

Некада се живело и мислило друкчије, поручују нам златна доба србске историје. Живело се и мислило саборно: Срби су се сабирали увек и свагда, око малих и великих послова, око садашњих и будућих задатака. Пре свега, сабирали су се у храмовима на служби Божјој, на Светој Литургији која је молитвено обједињавала живе и упокојене. Сабирали су се затим и на мобама, прелима и поселима, на вашарима и зборовима; сабирали су се кад литија пролази кроз село, кад се двоје младих сједињују у светињи брачне заједнице, кад се деца крштавају, али и кад неко од сељана умре. Док је овако било, саборно се дисало и мислило, осећало и стварало. Овај дух сабраности у Христу Господу, народу је, преко свог омиљеног слуге Светог Саве, подарила Света Тројица, источник и утока сваког заједништва, небеског и земаљског. Тако је било и у златном средњем веку, за време благоверних Немањића; тако је било и за време турског ропства. Огањ саборне љубави запалио је пламен Карађорђевог устанка. Кроз двери православног заједништва тријумфално су пролазили Срби док су им на челу били честити владари из династија Петровића, Карађорђевића, Обреновића. Силна духом и врлином била је Србија која је преживела Голготу 1912-1918 – толико силна да јој је Господ даровао и остварење вековног сна: уједињење свих србских земаља.

Тај благословен начин живота почео је, међутим, да ишчезава чим се мир колико–толико утврдио, и чим смо се одрекли својих традиционалних начела у вештачкој држави Срба, Хрвата и Словенаца. Ђаво, вечити сејач раздора међу људима, и међу Србе је унео смутњу уздижући посред њих идола политике. Политика је престала да буде средство којим се народни мудраци служе да би својој браћи омогућили опстанак и напредак на балканској ветрометини. Постала је страст, због које се лаже и краде, а суседи туку и крве, због које се заборавља и „род и помози Бог“. Србство се партијски поделило и завадило. Заборављен је Свети Завет по коме само слога Србина спасава. У таквом чемерном партизанству (реч „партизанство“ означава острашћено партијашење) почео је Други светски рат, рат у коме нисмо гинули само телом, него и душом. Из тмине су изронили безбожни Каини, са петокраком на челу, који су у име идеологије почели да уништавају све свето и честито у народу. Није случајно да су они, сатанисти прерушени у ангеле светлости, себе звали партизанима – доиста су били плод предратног партијаштва, приземног и плитког у борби за материјално, за царство земаљско. А кад су они, што силом, што преваром, а што због грехова народних, дочепали се власти, почела је Голгота наша, невиђена ни у најстрашније дане ропства под Турцима.

Тако је било деценијама. И онда се одједном, почетком 90–их година прошлог века, пробудила нада у васкрсење Србије и ослобађања од комунистичке диктатуре. Изгледало је као да се народ буди из летаргичног сна и почиње да се сећа своје старе славе. Призвали смо у свест Свете Немањиће, Светог кнеза Лазара, Карађорђа, Милоша Обилића, Дражу Михаиловића, а и многи су тада први пут почели крсну славу славити. На политичкој сцени Србије појавише се и нове политичке странке са предзнаком свега што је Србско, у којима је народ видео спаситеље државе и нације. Усправише се погрбљени, почеше да гледају слепи, чули су мелодију своје старе химне Боже Правде, видеше традиционални србски грб, своју заставу… Међутим, овај полет је убрзо имао и свој стрмоглави пад, јер није издржао искушењима партијаша и плитког политиканства. Партије су никле као печурке после кише, и Србство је, уместо повратка Господу Христу и Светом Сави, почело да се клања вођама оне или ове странке.

Није било покајања. Није било обнове ума и срца. Није било узајамног целивања рана. Уместо да је светилник и водиља препорода, Црква је осуђена да буде „фолклорни привезак“ (странке, свака на свој начин тумачe православно хришћанство, заборављајући при том да су га Свети Оци већ вековима раније протумачили и предали нама). Организам народни разболео се на смрт. Превидевши чињеницу да се налазимо на духовно–историјској прекретници, нашли смо се очи у очи с распадом Југославије, и били смо гурнути у крвави рат за који ни у ком погледу нисмо били спремни. Рат се разбуктавао, држава се растакала, Отаџбина губила своје древне територије и губила своје синове – а Србима никако да падне на памет да призову Господа Бога и покајнички завапе за опроштајем. Тако су пролазиле године у међусобним свађама, изборима, у обећавањима народу да ће им ускоро сванити када „они дођу на власт“.

Многи се понадаше и видеше зрачак наде после петооктобарских промена. Али, авај. По оној народној „сјаши Курта да узјаше Мурта“, дијагноза је промене по питању народних вођа на почетку новог миленијума. Сијасет комунистичких синова обучених у европско одело, узурпирали су власт. Све традиционалне вредности, по којима смо се вековима препознавали међу људима широм васељене, из дана у дан све више се урушавају, на уштрб уласка у антихристову Европску Унију. У прилици смо да изгубимо и остале своје вековне територије, ако се не призовемо памети и станемо сви под један Светосавски барјак.

Један од услова је и да се одрекнемо овакве данашње Европе, која је све остало, само не хришћанска. Са Запада је, почетком 20. века, у православне земље стигло све оно што до тада народ није познавао: демократија, парламентаризам, нацизам, комунизам, братство и јединство, једнакост. Европа (пре свега западна) не жели да види снажну и јаку Србију, јер јој у њеним интеграционим процесима требају само државе – марионете, играчке „новог светског поретка“.

Све је то тако, сложићемо се. Ми смо у очајном стању, рећи ћемо скоро сви. Не пише нам се добро, уздахнуће добронамеран србски човек. Али, упркос свести о дубини нашег пада, све се зауставља на кукању и одмахивању руком. Суштинске бриге као да нема, као да се традегија Србства дешава неком другом, а не нама. Присутна је велика мера равнодушности према страдању наше Отаџбине. Већина народа живи под геслом: „Једи, пиј, весели се“! У престоници земље, у Београду, тамошњи народ живи „свој живот“, у некој врсти државе у држави, не обазирући се много на осталу своју браћу и сестре широм наше земље. Већина партија води жестоку борбу за улазак „Србије у Европу“, и тврде да не смемо бити „верски фундаменталисти“, моралисти, чувари традиције, због којих ће бити угрожен процес приближавања Европи.

Властодршци с умишљених висина своје гордости осећају се и даље као „спаситељи и усрећитељи“. Омладина је збуњена, али и прилично равнодушна; раслабљена свим врстама чулне распуштености, без јасне верске и националне припадности. Младост Србије лута од данас до сутра, од задовољства до задовољства, зaнемарујући Светосавско и Светолазаревско опредељење својих предака. Млади троше своју снагу на пролазно, на земаљско. Нашом земљом хара неморал сваке врсте: порнографија, проституција, убиства, самоубиства, крађе, корупција, мито, окултизам, богохулство… Рађа се све мање деце, а све више нерођене деце се убија у мајчиној утроби; породица се заснива на економском или сексуалном интересу.

Србска Православна Црква, као најистакнутија и најзнаменитија инститиција у нашој држави, која је одувек била на бранику своје Вере и Отаџбине, „заслугом“ многих владика и свештеника све више одступа од Светоотачког предања, уносећи јеретичко учење. Уместо да држе веру у народу онако како су им Свети Апостоли и Свети Оци предали, они се утркавају ко ће више увести реформи у Богослужбеној пракси, молитвено опште са иновернима, римском папи иду на поклоњење, говоре о уједињењу свих цркава (по узору на идеологе Новог светског поретка), живе раскалашно, не марећи за сиротињу. Кормило СПЦ-е, на челу са патријархом Иринејем, који ће ући као први у историју србског народа, тако што је као носилац трона Светога Саве честитао паганску папску Нову годину 2011, убрзаним корацима хита ка ватиканској луци, то је ваљда апсолутно јасно свим разумним људима. Случај владике Артемијa, његово протеривање са Косова и Метохије, рашчињење, монтиране и лажне оптужбе на његов и његових пратиоца рачун, најбољи је показатељ да најамници у мантијама не презају ни од чега, јер се не бојe ни Бога ни људи. Нама Светосавцима не преостаје ништа друго, него да им кажемо: „Изволите, желите ли бити издајници и анатемисани од Бога и народа, ви се вашом слободном вољом поунијатите, али не терајте један део србског народа у вечну погибао, тамо где је плач и шкргут зуба”.

Зашто се Србија не диже из вишедеценијског пепела? Зато што је пуна живих лешева који одбијају да се пробуде из дубоког сна и врате се у наручје Небеског Оца. Зато што деца не верују својој мајци Отаџбини, него желе да је искористе и одбаце као прљаву крпу, продајући њену светлост лажним европским вредностима у партијским борбама и јурењу ка влашћу.

Овако ће бити, и још теже, све док се не покајемо и умијемо Крвљу и Телом Христовим, па чисти и у правду одевени, не кренемо на Сабор Небеске Србије.

Вратимо се изворном устројству Србске државе за коју се залагао Свети владика Николај: „Бог на небу, краљ на земљи, домаћин у дому“. Будимо верни а не маловерни и творимо Правду Божију, па ће поново у Константинопољу засијати Крст на Цркви Свете Софије, а Косово и све остале Србске земље бити ослобођене, и зајечаће звона победе над свим непријатељима Православља. Једини прави одговор на свеопшту глобализацију и нека врста пандана Европској унији јесте стварање Православног савеза на чијем ће челу бити будући руски Цар као предводник Трећег Рима. Без смрти нема Васкрсења, и није далеко тај дан када ће Православље победити. Будимо истрајни у молитви, посту, добрим делима, у одбрани Светог Православља и Отаџбине. Нека нам речи Светог благоверног кнеза Александра Невског буду увек у мислима: „Браћо, нас је мало, а непријатељ је јак, но није Бог у сили него у истини. Не бојте се многобројности непријатеља, зато што је са намa Бог“!

Јошева, под Цером

О Божићу, 21.12./03.01, Лета Господњег 2010.

С љубављу у Господу, братство Духовно-националног центра „Свети владика Николај“

www.glassacera.wordpress.com

066/ 800 57 55