М. Салаатил: Лаж као начин постојања

Суштина римокатолицизма јесте јерес човекопоклонства. Њене енергије су филиокве (њоме пориче Свету Тројицу, а где нема Свете Тројице нема ни Богочовека Христа, ни човека)[1], затим разарање Свете Тајне Тела и Крви Господње тј. евхаристије[2], те остала погрешна учења о Пресветој Богородици[3], о Цркви[4], о другим Светим Тајнама[5]. Трагедија ове јереси за човека јесте у томе што се она „ипостазира“[6] кроз човека који жели да буде човекобог тј. Папа по мерама њеним.

Кроз човека који свесно прихвата да буде носилац папизма, ова јерес добија свој начи постојања. Кроз тог човека прави творац овог безумља, сатана[7], остварује лажцркву кроз сабор нечастивих привучених папизмом, који се око папе сабира. Та парасинагога[8] око човека носиоца и пројављитеља папизма јесте курија, која њиме постоји и којом он постоји. То јесте потпуни плагијат Цркве, који својом аморфношћу напада и нагриза све. Будући да је суштина папизма уствари непостојећа, без човека (људи) који је посуштавњују заведени демонском опсеном, папизам је гладан и жедан човека. Попут бездана, папизам у себи и собом може све човекопоклоно да породи док све христолико жели да уништи. Попут старогрчких богова, папизам рађа своју децу да би их појео,[9] јер само тако може да постоји; као такав он представља потпуну супротност Христу Богочовеку и Телу Његовом, тј. Цркви.

Какве везе има папизам са сведочанством Цркве које нам се открива у молитвеном вапају бола и наде великопосног богослужења: „Господе, учећи своје ученике да размишљају о најсавршенијим стварима, говорио си им да не буду као незнабошци, у владању над најнижим стварима. Јер неће тако бити вама мојим ученицима, јер хотећи сиромах сам. Први, дакле, међу вама да буде свима слуга, а онај који влада као подчињени, и првоизабрани као последњи; јер и Сам дођох да Адаму осиромашеном послужим, и душу моју дадем за избављење многих који ми кличу: слава Теби“?[10]
Међутим, искушење папизма није ново у Цркви и корени су му дубоки у наслеђеној паганској свести да је Рим „Вечни град“[11] и да у њему столује Август, тј. обоготворени човек који је истовремено бог, цар и првосвештеник. То постоји до дана данашњег као прикривена слика стварности како којој тежи папизам.

Положај Папе у односу на подређене му великодостојнике папске лажцркве неодољиво подсећа на однос који је имао обоготворени Август у Старом Риму према подређеним му чиновницима. Папа је поглавар државе, Ватикана у ужем смислу, са тежњом да, за римокатолике, одржи ингеренције световне власти кроз своју дипломатску службу. Папа, као својевремено pontifex maximus, председава збором кардинала тј. папском куријом и целом римокатоличком организацијом. Римокатолички клерикализам је сатанска превара којом сатана покушава да замени свештену јерархију Цркве.

Црквена јерархија је утемељена, Духом Светим, на Богочовеку Христу – римска курија, попут касте самоизабраних човекобокчића, добија кроз човекобога Папу сву силину сатанског богоотпадништва. Преко курије Папа врши сву власт своје обоготворене јереси човекопоклонства, којом покушава да саблазни Цркву[12].

Да би то остварио, сатана, кроз папизам, не преза од кривотворења Истине Јеванђеља и освештаног предања Светих Отаца, сабраних на Седам Васељенских Сабора, и оних који су им следовали Духом Светим до данас. Нажалост, највећи сарадници папизму, у његовој богоборној работи против Бога и Цркве, тј. верног народа у Цркви, јесу они међу епископима Цркве који прихватају сатанску понуду обоготворења човека. Такви људи, иако и даље имају знање и звање епископа Цркве, немају у себи силу Божанствене благодати која свагда исцељује… којом су запечаћени на хиротонији као новопројављени епископи Цркве. Остала је само љуска бившег човека и епископа, оденута у одећу која је истог кроја као и свештене епископске одежде, док у њиховој речи и делу сада своју „снагу“ пројављује други дух који је лажкнез овога света! Јер којим другим речима описати онога ко се продао за папске инсингије бискупског достојанства које му је Папа доделио?[13] За указано му „достојанство“, дотични Господин је исповедио онако како „мисли и осећа“ да римокатолици јесу Црква, а не јеретичка верска организација осуђена од стране Цркве као таква; да је Папа канонски Епископ, а не јеретик града Рима, који назива Вечним Градом мењајући Небески Јерусалим за Престоницу Великог Инквизитора. Да би то оправдао, плагира историју Цркве[14] тврдећи да је Папа у првих 1000 година био први епископ цркве онако како су то римокатолици сачували до данас. На тај начин Господин говорник, наиме, признаде да је Папа, уствари, сачувао Цркву, док су, пак, сви други ван те папистичке творевине људи ван Цркве. Истиче, даље, Господин говорник, да је папа Јован Павле Други пример хришћанског епископа који живи и проповеда „љубав Христову“, а истовремено се Господин говорник жестоко обрачунава са свима онима који, следујући Светим Оцима Духом Светим, сведоче Свеистину Богочовека Христа у Богочовечанском Телу Његовом, тј. Цркви.

Кратко речено, Господин говорник глорификује папизам и Папу по свим принципима pompo diaboli и методом Великог Инквизитора претвара камен у хлеб, па том лажју трује човека у Цркви, желећи да опет убије Христа Богочовека. Међутим Господин говорник није могао, а да не открије тајну свог говора тј. праву истину о којој и каквој он то „Цркви“ говори кроз славослов јеретику. Говорећи о „прожимању“ између саборности Цркве и синодалности Другог ватиканског концила, Господин говорник каже следеће: „Načelo, dakle, kolegijalnosti, ali i načela da ta zajednica u Hristu ne može biti bezglava, kao što ni Crkva nije bezglava, nego je telo Hristovo, a Hristos je glava Crkve.“ Лепо речено, по принципу замути, ошамути и на крају удави онога ко ово слуша и ко поверује у то. Римокатоличка синодалност јесте скуп понтифекса, којима је глава понтифекс максимус, то није сабор епископа Цркве којима је глава Христос Богочовек. Та два појма – синодалност римокатолика и саборност Цркве, немају ништа заједничког осим, донекле, у спољашности, тј. и једно и друго су скуп људи, али је разлика у томе око кога су сабрани ти људи и због чега су сабрани. Други ватикански концил је папизам само оденуо у сладуњавију обланду од Првог ватиканског концила али је баш због тога та превара још опаснија и отровнија од претходне. Господин Говорник каже да та немогућа заједница (настала „прожимањем“ светла и таме) има неку своју главу, баш као што и Црква има Христа за своју главу. Очигледно се ради о две заједнице тј. Цркви којој је Христос Глава и лажцркви којој је глава Папа.

Оно што је запањујуће, за нас обичне вернике, јесте чињеница да овакве изјаве и поступци Господина говорника остадоше без икаквих реакција Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Никавог не би Саборског ограђивања од овакве очиледности исповедања јереси на мала врата, а још мање осуде истог. Да ли то значи да сада СПЦ постоји утемељена на лажи и непотизму, или је можда Господин говорник принео плодове покајања за учињено? Међутим, ако ћутање значи одобравање истог, на шта указује и покушај од стране Светог Архијерејског Синода да оправда Господина говорника, тврдећи да је погрешно интерпретиран, онда су многе ствари које нам се данас дешавају јасније.

Једном речју, сведоци смо покушаја да се створи нека нова „Црква“ утемељена на самољудском, тј. палоприродном, по вољама и жељама разноразних човекомишева којима глава јесте Папа, човекобог у Ватикану, који нескривено себи приписује титулу VICARIUS FILI DEI. Своје „намесништво“ на земљи озакоњује благосиљањем бомби на недужну децу, промовисањем оних који су у име његово благосиљали и клали људе, само зато што нису римокатолици. Истовремено, где насиље и уцена не помажу, онда заобилазним путем, кроз одличја бискупа и кардинала, даје делиће „своје моћи“, јер благодати нема, онима који су жељни светске славе и непогрешивости. На тај начин он прелази хиљаде километра да придобије једног, еда би га учинио горим од себе.

Таквим својим поступцима утемељује лаж у свету и човека на непостојећем, стављајући му печат сатане на место Печата дара Духа Светога. Све напред речено сведочи да сатана опет, кроз папизам и лажне епископе Цркве, нуди лаж као начин постојања света и човека без Христа Богочовека, што јесте смрт за свет и човека.

На Видовдан 2011. године

Монах Салаатил

———————————————————————————————————
[1] Види Преп. о. Јустин, ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ I, Београд, 2003, 214- 233.

[2] Како другачије назвати римокатолички обред са хостијама ако не разарањем Свете Евхариситје где се у потпуности на делу види шта значи „живети“ и „богослужити“ без Духа Светога. Сви ти обреди су не тајне и дешавају се у не цркви демона папизма. Једном речју где нема Духа Светога нема ни Богочовека Христа јер је одсутна воља Бога Оца да људи поверују у Сина Његовог Који се ради нас оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

[3] Видети Преп. о. Јустина, ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ II, Београд, 2004, 228 – 294.

[4] Видети Преп. о. Јустина, ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III, Београд, 1978, 7- 271.

[5] Исто до краја.

[6] Добија свој начин постојања и пројављивања у свету.

[7] Видети Преп. о. Јустин, ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ III, Београд, 1978, стр. 213. и 232.

[8] Видети Свети Василије Велики, Правило 1, у Правила Православне Цркве, са тумачењем, радња Никодима, Епископа далматинског, Нови Сад, 1896, 341. Такође и у ΠΗΔΑΛΙΟΝ ΤΗΣ ΝΟΗΤΗΣ ΝΗΟΣ ΤΗΣ ΜΙΑΣ ΑΓΙΑΣ ΚΑΘΟΛΙΚΗΣ ΚΑΙ ΑΠΟΣΤΟΛΙΚΗΣ ΤΩΝ ΟΡΘΟΔΟΞΟΩΝ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΕΚΔΟΤΙΚΟΣ ΟΙΚΟΣ «ΑΣΤΗΡ» ΑΛ & Ε. ΠΑΠΑΔΗΜΗΤΡΙΟΥ, ΛΥΚΟΥΡΓΟΥ 10- ΑΘΗΝΑΙ, 1957, 586–590.

[9] Видети R. GREVS, GRČKI MITOVI, превела Гордана Митровић-Омчикус, Београд, 1995, 17-20; М. Елијаде, Историја веровања и религијских идеја I, Београд, 1991, 211–213.

[10] ПОСНИ ТРИОД, превео епископ Артемије, Грачаница 2008, Јутрење, Стихира друга на стиховње Вел. Понедељак, 19.

[11] О пореклу овог у суштини паганског наслеђа којим је Хришћанство било притиснуто у граду Риму видети Aurelie Augustin, O DRŽAVI BOŽJOJ, DE CIVITATE DEI I, Zagreb, 1982, 17- 87.

[12] „Rimski svećenički redovi svećenici su se postavljali (zaređivali) imenovanjem koje je obavljao vrhovni svećenik (pontifex maximus) ili kooptacijom, a kasnije izborom uvodili su se u službu inauguracijom – pitalo se boga da li mu je izabrani svećenik po volji. PONTIFECES ili zbor pontifika je zauzimao najviše mjesto medu svećenicima na čelu im je bio pontifex maximus, duhovni kraljev nasljednik koji je u njegovoj kući (regia na Forumu) imao stan. Pontifici su nadzirali sva bogoslužja, odlučivali o sakralno-pravnim pitanjima (valjanost žrtve), vršili osvećivanje hramova, uređivali kalendar, sastavljali popise konzula (fasti consulares), pisali ljetopise (anales), čuvali i nastavljali duhovni arhiv (libri pontificii) itd. Zboru je pripadao i rex sacrorum koji je vršio duhovne čine vezane uz kraljevo ime te tri Flamines Maiores.“ – KLASIČNA ARHEOLOGIJA – skripta za predmet KLASIČNA ARHEOLOGIJA, grupa autora, Zagreb, (2008?), 11. Преузето са http://www.scribd.com/doc/8324899/klasicna-arheologija-skripta 27.06.2011

[13] Види http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=13510 сви предстојећи коментари везани указаног епископа се заснивају на оном што је дотични изрекао на наведеном месту.

[14] Видети о том периоду нпр. АНТОН ВЛАДИМИРОВИЧ КАРТАШОВ професор Св. Сергијеве духовне академије у Паризу, ВАСЕЛЕНСКИ САБОРИ I и II том, Превела МИРА ЛАЛИЋ, Београд 1995. год; ПРАВИЛА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ I, протумачио Н. Милаш, еп. Далматински, Нови Сад, 1895, Посланицу Бонифацију, епископу римске цркве, од свега африканског сабора… стр. 260-265) и нарочито Посланицу африканског сабора папи Целестину, 265-268.