Манифест слободне Србије

Основи националне политике

После векова лутања, идеолошких магли и странпутица, Српски народ се данас налази пред избором понора саморазарајуће и поданичке нове државне и црквене уније, или окретања себи и изградњи сопствене државе као заједнице слободних људи. После свих подметнутих и преузетих управљача, кормилара туђих идеологија, људи без људске и националне вредности, странаца по духу и крви, послушних лутака туђина који мењају темељна уверења за једну ноћ, који пристају на све и воде у страдања ка коначној провалији губитка вере и духа, дошло је време да се чује глас истине, да се вођство окрене добру народа, да се већина врати на богочовечански пут усправних људи, који домаћински и са љубављу воде бригу о народу, држави, вери и имену.

После погубних резултата константе једне исте антисрпске политике, различитих идеолошких предзнака и боја, која се довела до логичног краја, доводећи у питање физички и културни опстанак народа, овим се поново враћамо на поуздане темеље државности и вере Срба као аутохтоног народа, политике која је утемељена на слободној вољи народа који препознаје свој интерес, опште добро и на његовим неспорним историјским правима. Слободна Србија може бити само независна држава утемељена на сувереној вољи Српског народа.

Српски народ је вредан, интелигентан и способан да на својој богатој и плодној земљи себе прехрани, одбрани и изгради. Срби имају своју веру и нису му потребни сурогати и туђе представе о свету, да би сачувао своју религиозну и културну суштину, свето предање и примере, изградио и досегао највише домете цивилизације, што је и доказао својим историјским трајањем, достојанством и пожртвовањем и у најтежим тренуцима и искушењима људског рода, способношћу да превазиђе препреке и ограничења која намећу они, који служе туђим а не интересима сопственог народа.

Зато су се све силе усмериле да Србе дезинтегришу, окују у различите државне творевине и подреде отуђеним центрима моћи, да би духовно заробљени и у безизлазу морали да се приклоне спољњем господару, да би били пуко средство упрегнуто у извршење његових интереса. Тако је свака Србија велика, јер се не мери територијом већ мером слободе и правде уграђене у дух и душу Српског народа. Док је и једног Србина који је слободан, спољним непријатељима и провинцијалним марионетским вођама без алтернативе, биће превелико и само име као израз непокореног духа и историје слободе, за њих увек прекомерне у тоталитарном царству које граде.

Други народи организовани и удружени ка остварењу заједничког циља, свеобухватним институционалним државним прегалаштвом и кад немају развијену привреду, од пустиње праве плодне оазе и остварују привредни успон и благостање заједнице, док Србе убеђују да нису способни да собом и земљом сами управљају, да морају продати неотуђиво народно добро страним корпорацијима и домаћим партијским шпекулантима, да себе добровољно сведу на служење, а државу и инфраструктуру прилагоде како би служили колонијалним потребама а не општем добру домаћина.

Све и да учине тражено, униште државу, војску, судство, управу, привреду, дезинтегришу народ и затоме културу, угасе писмо, замене веру, није довољно јер њима не требају усправни народи, већ сломљени поданици новог поретка, наивно послушно стадо, без своје воље и интереса, како би га усмеравали по мери својих потреба. Заглушујућа пропагандна инверзија, где се распад лажно приказује као добро и суштина бољег живота, не може сакрити националну деструкцију, растакање институција, деморализацију, афирмацију социјалне патологије, запуштеност духа и тела. У привреди се афирмише као успех умањена репродукција, распродаја, смањење и гашење производних капацитета, уз хипертрофију трошења које тражи изворе у новим кредитима и спољним налозима, док се равнотежа и стабилност постиже на све нижем нивоу до самог слома, стечаја и преузимања од стране поверилаца.

Где су позитивне вредности у том колоплету смрти и нестанка, где је независност, самодовољност, слобода и остварење правде, социјални склад слојева и хармонија, где је срећа родитељства и потомства, поштовање предака и историјског трајања, где је привредни, сазнајни, културни, морални раст и усавршавање, вера у Бога, где је увећање и сазревање Богом даног народног духа и тела, где је уопште икакво добро. Нема га на путу без алтернативе, он је с друге запостављене и напуштене стране бића. Права истина је коначно решење српског питања, тако што се од Срба тражи да се претходно дезинтегришу, као непокорни народ и реметилачка држава, како би се потом интегрисали, али зар то не доводи у сумњу прокламацију рајског циља европског благостања, мира, солидарности и слоге, очигледношћу да су само разложени Срби подобни за нови поредак понуђене среће. Историјски, верски, културни, политички, економски и социјални слојеви се таложе, а не руше, и када их неко разара онда је то с намером да би се заменио темељни идентитет. Када се подривају сами темељи постојања директно се угрожава и сам опстанак заједнице.

Нема слободе без превазилажења сопствених слабости, препознатих и потенцираних од непријатеља. Морају се победити сви страхови како би се направио избор другачији и бољи, праведнији и човечнији.Срби се морају понашати као зрео историјски народ а не као група слабића који га тренутно воде. Срби се морају пробудити из смртног сна, из лажи, преварних илузија и самообмана, преузети судбину у своје руке и спасити се уз истинску веру, или ће охлађеног тела нестати, без свести о себи и свом распаду.

На место старе, инфериорне, дефанзивне, губитничке политике и згажене, поражене и податне Србије, без кичме и поноса, самопоштовања, затворене у пропадљиву материјалну садашњост, уздиже се нова, утемељена на себи, традицији, моралу и вери, отворена према будућности и вечности. Србија као културни ослонац и темељ свеколиког јединства Српског народа. Србија као правна држава са пуном једнакошћу грађана, истински демократска и независна, утемељена на социјалној правди, солидарности и правној сигурности. Србија са Косовом и Метохијом, и својом савешћу и одговорношћу пред знаним и непобројаним жртвама због свог имена. Србија са својим писмом и местом међу богомданим народима. Србија са сачуваним националним богатством и основом националне слободе. Србија која поштује тржиште, предузетништво, помаже развој и приватног и државног сектора, али и тражи од свих да делују одговорно у општем интересу. Србија отворена према свету да прими и преда добро, и способна да се штити од агресије и тероризма. Србија која живи и рађа, има потомство.

Данас када је капитулантски режим и већинска опозиција против државне самосталности, слободе и јединства Српског народа, и када желе да заједницу противуставно уведу у туђу наддржаву, подреде је економски и препусте национално богатство колонијалистима, а безбедност предају окупаторима, и на крају подведу Српску Православну Цркву у туђу црквену унију, треба стати на браник вере и отаџбине, уставноправног поретка као последње бране распаду система.

Данас треба сачувати државну самосталност као услов организовања процеса производње, научног стваралаштва, проширене репродукције, стварања услова за рад који једини ствара вредност, увећава национално богатство, и омогућава широко благостање и природни раст народа. Данас треба оставити иза себе идеолошке поделе прошлог века, ујединити снагу пред кључним питањима личног и заједничког опстанка, и дати одговор на епохална питања будућности. Aли како, када је држава функционално у служби туђих интереса и потреба, а народ подређен и нема могућност слободног избора. Тако, сувереност народа и државна самосталност постаје кључно питање будућности, и самоодређења према стварном избору животних и заједничких приоритета и прилаза позитивном будућем стању од здраве животне средине, социјално праведне расподеле, слободе образовања, научног и уметничког стваралашва, слободе информисања све до новог информатичког друштва, његове демократске а не тоталитарне форме.

Овим постају јасни темељи две опречне идеологије и два пута који воде ка таквим међусобно неспојивим циљевима и будућим стањима. Овим постаје јасно зашто један пут нема алтернативе и проглашен је путем без повратка, и зашто је други пут забрањен, скривен и прокажен. Овим постаје јасно да добра неће бити, док се не успостави на самосталној, слободној и усправној Србији, које ће бити управо онолико, колико је воље Српског народа да се за њу и избори.

У Београду, 05.02.2011.