ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ Званична интернет презентација са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија
ГЛАСНИК КиМ број 166, 4. септембар 2003. година
Објашњавајући шта је подстакло Сабор Српске цркве да поново објави документе о косовско-метохијским страдањима, страдањима у прошлости и садашњости, патријарх Павле је говорио о 34 године које је као епископ рашко-призренски провео на Космету и подсетио да су се верски поглавари народа који су тамо живели састајали повремено да се подсете на заједничке ставове на које их обавезују вере. И тада је на Космету постојао један број Албанаца који је био склон етничком чишћењу становништва које није било албанско, о чему постоје извештаји упућени Цркви, државним органима, и о чему је обавештен чак и амерички конгрес. И сада и онда, рекао је синоћ патријах Павле, молили смо се Богу да просветли срца свих људи како би сви заједнички чинили оно што је на опште добро свих који живе на Космету, јер на земљи има места за све људе.
Изражавајући наду да ће се наћи и снаге и памети да се разреши трагични косметски чвор, митрополит Амфилохије је рекао да „овим својим Меморандум наша Црква ради оно што је радила вековима, буди народно памћење о националном и духовном идентитету, јер је она косовско-метохијским просторима присутна већ готово 20 векова, од апостолских времена, а не само од стварања српске средњевековне државе“. Подсећајући на догађаје који су остали записани у колективном памћењу цркве и народа, митрополит је говорио о свим трагичним збивањима кроз националну историју од Косовског боја и многобројним српским сеобама пред турском најездом, до Нато бомбардовања и рушења више од стотину православних светиња на Косови и Метохији од како су тамо дошле међународне мировне снаге.
Не чудећи се што је ова књига, тек што је објављена, стекла бројне противнике, јер је судбина сваке истине да буде жестоко критикована и оспоравана, Владика Артемије је рекао:
Ваша Светости,
Браћо Епископи,
Преподобни и часни оци,
Даме и Господо,
Браћо и Сестре,
Пред нама је књига многозначна. Тек је угледала света, а постала је знак ,,против кога ће се говорити“. Никакво чудо. То је судбина Истине. Најпре Господа Исуса Христа – оваплоћене Истине, а онда и свих оних, и пре свега оног што истини служи, и што Истину сведочи. То је болно, али и радосно, јер нам сведочи да смо на Путу Истине која води у Живот, на путу Оног који је рекао:,,Ја сам Пут, Истина и Живот.“
Меморандум – ЛИЧНА КАРТА Косова и Метохије која потврђује историјски идентитет нашег Српског Јерусалима. Меморандум, који је пред нама јесте најчуднија књига на српском језику написана. Она се појавила пре месец дана, а писана је осамстотина година. Од 12. века, па на овамо. Писана је животом многих генерација, и најбољих у тим генерацијама. Писана је не мастилом и пером, него крвљу и сузама сиротиње раје – невине деце, недужних стараца, свих.
Меморандум је недовршена књига. Њене странице се и данас исписују. Опет Крвљу. Довољно је сетити се Обилића, Гораждевца, Скуланова, Цернице. И многих, и свих места на Косову и Метохији у којима је српски народ свакодневна мета и свакодневна жртва.
У овој књизи, оваква каква је, изнети су многи подаци: из далеке и блиске прошлости, али и нови нама савремени. Ова књига има 215 страница, а могла би имати 250.000 страница, па и више када би се описао сваки злочин подробно, драма сваке личности, бол сваке душе, судбина сваке порушене и оскрнављене цркве кроз векове, а нарочито оних у задње четири године.
Све је то овде само укратко набројано, дотакнуто. Као сведочанство, као мартирологијон, мучеништво за све оне који имају уши да чују, очи да виде, срце да осете. Но има ли таквих данас у свету? Има ли их много и код нас? Нисмо ли се презаситили Косовом? Није ли нам Косово постало баласт, којег би се многи радо одрекли? Ради слатког живота! Ради удобности! Да ли смо и даље достојни Косова? О, колико би још питања могли поставити! А одговора, – има ли?
Нама остаје нада да наш глас, ,,глас вапијућег у пустињи“ чује Бог, разумеју наши Свети Преци. Они виде и нашу муку. Разумеју наш бол. Бележе наше уздахе. Броје наше сузе.
Отуда и наша нада. Јер, ,,Кад Бог хтедне и када Бог рекне, суво дрво озеленит мора“. Косово није изгубљено, и неће бити изгубљено. Све што се силом отме, кад тад бива и повраћено и задржавамо право да га повратимо. То нам сведоче прошли векови. А што добровољно дамо или чега се одрекнемо, то бива во вјеки. То је гроб из кога нема васкрсења.
Зато, наше гесло. Сада и увек: Важно је да ми живимо на Косову и Метохији и Косово и Метохија да живе у нама, у души и срцу сваког Србина ма где он био. Тада, и само тада нико нам неће моћи Косово отети. Постанимо и останимо достојни Косова!
Говорећи „без длаке на језику“ о „Београду који постаје србоубиствен јер гледа само свој пашалук, не марећи што на Косову силују чак и 9- годишње српске девојцице и 80-годишње монахиње“, критикујући оне који би да оптуже СПЦ да је „држала Милошевића, а заборављају да је Црква прва упозорила шта нам се спрема и од Шиптара и од комуниста и неокомуниста“, владика Атанасије Јевтић је, замоливши да му не аплаудирају, рекао: „Ми верујемо у правду Божију, иако нам се они који ни у шта не верују ругају да смо народ Божији и да се ослањамо на небеску Србију. Треба нам вере и стрпљења, а Косово ће живети исто као што је Јерусалим живео, живи и живеће“, закључио је епископ Атанасије.
Политика и Гласник Косова и Метохије.
МИ ОСТАЈЕМО ОВДЕ!
8/16/2003
Дан после сахране, каква се не памти у Метохији, Гораждевац је заноћио и освануо у тузи. Пријатељи се разишли, а село остало да самује. Овде већ одавно стражари страх. Као острво заостало у овом делу северне Метохије, тридесетак километара нигде ни једног српског села. Сва су пре четири године протерана и спаљена.
Зато је Гораждевац трн у оку онима чија је визија етнички чисто Косово. И само име Метохија таквима смета, јер „метох“ значи црквена земља. А ово је од старина посед Пећке Патријаршије и Високих Дечана, старе зетске бановине и нове Србије.
ОВО ЈЕ НАША ЗЕМЉА
У селу две цркве и два гробља. На оба, на прво јутро по православном обичају изашли Дакићи и Јововићи. Зора се опет тужно огласила са обе стране. А куће, које су одавно подигли њихови преци, са својим становништвом и овог јутра су се заветовали да неће са своје родне груде. На гробовима дечака – Пантелије и Ивана, велике гомиле цвећа. Спржило га августовско сунце. Кукају, плачу и наричу мајке Гордана и Спасенија. Лелечу очеви Милош и Милисав. Овога јутра су сами са својим комшијама и рођацима. Не морају обуздавати ни сузе.
По обичају до поднева се мора са гробља. У минут до 12 полазе кући.
Гораждевац има више од хиљаду становника, пола је младих. На спомен плочи у центру села, подигнутој после последњег рата, поред 14 имена страдалих у бомбардовању и од терориста, до краја недеље бице уписана имена Пантелије Дакића и Ивана Јововића. Даће Бог да на плочи не уписујемо никога више – каже Дејан Јовановић.
Опраштајући се од свога друга Пантелије Дакића, Слободан Максић (13) је рекао:
– Сви из школе ти поручују, да знамо да ти остајеш у Гораждевцу и да из њега никуда нећеш. Зато, знај, неће нико ни од твојих вршњака, а ни од старијих. Ово је наша земља!
Мештани Гораждевца знају одакле су злочинци. И понављају: од доласка мировних снага УН албански терористи су извршили више од 150 напада на село. Пуцали су, гранатирали, нападали људе… А полиција никако да пронађе терористе.
Нови шеф цивилне мисије УНМИК, после трагедије у Гораждевцу, истина, именовао је специјалног тужиоца, представника међународних истражних органа, да открију терористе. По последњим информацијама, италијански војници, претражују околне планине.
