Мина К: Србија између Истока и Запада

„Је ли им′о Србин каквог брата
Да му вјерно вјерну руку хвата,
У невољи, кад му пропаст пр′јети
Да с њим гине и с њим да се свети,
Да му чује лелек и јауке,
Па слободи да рашири руке?

Небо ћути… ал′ кроз српске горе
Из гробова одјеци се хоре:
Нико није Србину помог′о,
И ко може, и тај је одмог′о! –
Сунце јарко, и ти с нама збори,
Шта Србина тако славним створи?“

Над Србијом се надвио мрак да је просто немогуће, међу свим могућим странпутицама, наћи излазак из ове црне мрачне „рупе“. Није само Србија упала у ову моралну и духовну рупу, то је модел којим владари из сенке уништавају цео свет. Нови светски поредак није поштедео ни једну земљу на свету, а готово да су сви светски политичари у служби поретка. Могло би се рећи да су чак и Црквена лица на положају: Епископи, Митрополити, и Патријарси у служби владара из сенке. Зато се ужурбаним путем ради на уједињењу свих вера, јер је и то део плана масовне глобализације, и интеграције.

Вратимо се у не тако далеку прошлост. Србија је деведесетих била у комунистичком мраку, у мрачном добу породице Милошевић. А онда су се појавили разни политичари који су дошли не зна се одакле, да објасне Српском народу да је Милошевић диктатор и да га треба свргнути. Сви политичари који су представљали опозицију Милошевићевом режиму, школовани су на Западу, дошли са Запада, едуковани како треба разбити једну земљу, и један народ, уништити његову националну и моралну свест. Народ је једва чекао да Милошевић буде смењен, чекајући то обећано „боље сутра“. У својим предизборним кампањама „боље сутра“ су сви обећавали.

Сви се сећају када су опозициони лидери позивали народ да не плаћају струју, плин, и остале режије „јер нема се одакле“. Позивали су на отказивање послушности Милошевићу. Народ је једва дочекао да се појави неко ко ће помоћи да се Србија извуче из финансијске кризе, која је због санкција, ратова, бомбардовања оставила и те како дубоке трагове. Колоне гладних, жедних, изморених људи чекало је спас са Запада, не слутећи да ће их Запад одвести у још већу пропаст. Када је ДОС дошао на власт Петог октобра 2000, сви су били радосни што су свргнули једнога „диктатора“. Мислили су да се такво „зло“ више неће појавити. У ишчекивању бољег сутра, стизали су неплаћени рачуни још из времена Милошевића. Власт не прашта никоме, и тешко ономе ко се узда у политичаре а не у Бога. Министарка Кори Удовички из тадашње Владе ДОС-а, у свом обраћању медијима је изјавила: „Ко нема да плати струју, нека прода стан, кућу па нека измири дугове“. Народ је још био у шоку да би схватио да је преварен. Ко је то дошао у Србију да је одвуче још у већу пропаст? Одакле су дошли ови људи који су на власти? Одговора није било.

Власт је покушала да превари народ тешећи га „Транзицијом“ и уласком у ЕУ. Док су неки чекали да Србија изађе из „Транзиције“ и да уђе у ЕУ, власт је уништавала све у држави. Све фирме су продате, уништене, и на крају затворене. Они који су куповали фирме, дизали су добре кредите за обнову истих, на крају продавали те исте фирме а новац задржали. И тако је ишло у круг. Економија је скроз уништена. Војводина је могла да храни целу Европу, а сада је опустела, село уништено, а самим тим и пољопривреда. Војска више не постоји, и да се сутра зарати у Србији нема ко да ратује. Србији је исчупано срце, а то је Косово. Народ масовно остаје без посла, глад је учестала појава код Срба, а канцерогене болести су постале свакодневница. Морталитет расте а наталитет опада. А народ је депресиван, успаван као да није свестан шта му се дешава. Ко зна чиме га трују?

У свим невољама народ се увек окретао Цркви и Богу. Али ни Црква није поштеђена од најезде зла са Запада. Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања „сенке“ једног лажног божанства, једног хуманистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног „Христа“, остављају и неколико „теолошких вратанаца“, кроз која ће у погодно време антихрист да – на „законит“ и „исправан“ начин – директно уђе у срце хришћана. Сада, плодови оних који се „нису одрекли сатане и свих дела његових“ опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам „добар“ и „пун љубави“ покушај ревитализације „неуспелог“ и „разједињеног“ хришћанства.

Свети Лаврентије Черниговски прориче лик будуће екуменистичке цркве:

„Долази време, и није далеко када ће много цркава и манастира бити отворено за службу Божију, уређиваће се, биће преуређене не само изнутра, већ и споља. Златом ће прекривати кровове цркава, као и звонике, али свештенство неће бринути о душама верника, већ само фараоновим циглама. Свештеник више неће мисионарити. Када се буду завршила дела, неће више моћи да се радују духовним службама у њима, јер ће доћи време царства антихристовог и он ће бити устоличен за цара“.

Коме Србија треба да се окрене у овим моментима, Истоку или Западу? Шта нам долази са Запада: папа као архијеретик, једна религија, лажна љубав и све лажно. „Ватикан је предложио оснивање „наднационалне институције“, која би покривала читав свет и имала „универзалну надлежност“ да води економску политику и доноси одлуке“. Папа има задатак да оформи једну светску, централну банку. Папизам је први антихришћански глобализам у историји човечанства, који такође има мисију да нас уведе у нови светски поредак. Да ли је папа толико моћан да се залаже за овако „крупне пројекте“, или је и он само марионета у рукама владара из сенке, закључите сами.

Влада моћника из сенке која управља светом више није тајна. Затварање очију пред овом истином је крајње опасно. Рат против тероризма, светска економска криза, глобалне пандемије су производ њихове болесне маште спроведене у дело. Њихов циљ је једна светска влада, једна банка, једна валута, једна војска, тотална контрола сваког појединца, сваког банковног рачуна, свачије судбине. Папа се уклапа у целу причу као ујединитељ свих светских религија. Свет се креће у правцу глобалне заједнице и глобалне диктатуре. Приступање сваком облику Уније (данас је то Европска Унија, сутра Америчка Унија, Евроазијска Унија итд, води ка Унији свих Унија) са јасно дефинисаним законима, обавезама, правилима, стандардима. Ако нисте део ове глобалне заједнице, онда сте део проблема и као таквима, прети вам уништење (небитно да ли сте држава или појединац). Реформа је почела и сада је очигледна, није више скривена, нема више стрпљења. Имамо пример уништења Либије, која није хтела да се покори Новом светском поретку.

А са Истока долази „други Запад“ фино умотан у причу о Евроазијској Унији, и бољем сутра. Скоро смо читали да Путин спрема стварање Евроазијске Уније. Евроазијска унија би имала четири центра: Санкт Петербург, Астана, Кијев – и Београд. По мишљењу Руског Премијера одмах ће Москва, Астана и Минск морати да пређу на тешњу координацију економске и валутне политике, да створе прави економски савез. Али да ли је то баш заиста тако? Појединци из Србије су се већ обрадовали стварању те Уније, и не виде бољу будућност за Србију осим уласка у ту Унију. Зашто је Путин одабрао баш Астану? Ништа се не дешава случајно, случајности не постоје.

Главни град Казахстана – Астана, је будући главни град Новог светског поретка. Град је већ испуњен новим објектима који су препуни езотеријско -мистичних симбола, као што су палата Сунца или велика Црна Пирамида која је најистакнутији објекат у граду. Уколико се слова у речи Астана измене, добијамо реч – Сатана. Можемо да замислимо ко стоји иза целе ове приче. Астана, на казахском буквално значи: „Главни град“. Град је пројектован око 1995. и потпуно новоизграђен. Нафтом богата земља гради потпуно нови град у далеким азијским степама, и визија је једног човека Нурсултан Назарбајева, председника Казахстана. Та визија представља футуристички окултни главни град, прихватање Новог светског поретка, и слављење древне египатске религије: Обожавање сунца.

Иако се званично 70,2% изјашњавају као муслимани, 20,6% као Хришћани, очито да је према замисли њиховог председника главна сасвим друга религија. Сам град је још увијек велико градилиште, али довршене грађевине сасвим лепо показују Назарбајеве окултне визије.

Многи би се запитали по чему је то овај град битан и важан. Један од разлога је што се у овом граду, у „Пирамиди мира“, сад већ редовно одржава Конгрес лидера светских религија. До сада су одржана три конгреса у „Пирамиди мира“, која је осмишљена од стране лорда Нормана Фостера. Гигантска пирамида, усред азијске степе, посвећена је „одрицању од насиља“ и „спајању светских религија“. Норман Фостер је рекао да зграда „нема“ препознатљивих верских симбола, ради омогућавања поновног уједињења светских религија. У стварности пирамида је храм обожавања Сунца. Недостатак врха пирамиде у симболици многи тумаче као недовршену природу „Новог светског поретка“, и да ће завршни камен бити постављен када доба Новог поретка постане реалност. Што се тиче сарадње Русије и Казахстана, она се одржава почев од 2003. године. Прича се да руску националну струју чини Руска црква и Руска масонерија. Цркву представља Путин, а Руску масонерију, Медведев. Да ли је Путин „случајно“ одабрао Астану? Зна се да је Русија одавно на путу екуменизма, па ова прича са Астаном није ни мало чудна. Сви путеви источни и западни воде ка једном циљу. Новом светском поретку.

Књига Откривења нас извештава о подизању једног новог Вавилона, на чијем ће трону сести антихрист, црвена звер. И на леђима црвене звери ће седети блудница велика, отпадничка црква, која ће читав свет вером у екуменизам привести поклоњењу звери: „И видех жену где седи на црвеној звери која беше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена беше обучена у порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написао име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских“ (Отк. 17, 3-5).

Србија наших дана, наликује земљи Гадаринској, у којој се зацарише легиони нечастивих сила, војске духова злобе и лажи, што отпадоше од Христа Спаса и похулише на Свету, Саборну и Апостолску Цркву Православну, кријући се под маском „научног приступа религијском феномену“, „тежње ка верској толеранцији“, „миротворства и свеопштег уједињења људи и народа“, „модернизма и примерености новом добу“, избацивања Светога Јустина Ћелијског са БТФ и увођење Зизјуласове догматике. Како духовна чада Светога Јустина избацише његово учење? Да ли је то било њихово учење, или су учени да искорене оно што је Ава годинама проповедао?

Сада им више није добро ни Свето писмо, па су нам га превели на „Српски језик“ Атанасије Јевтић и Амфилохије Радовић. „Свето писмо по први пут на српском језику доноси девтероканонске, другоканонске књиге које су део Старог Завета. Ових књига нема у јеврејској Библији, као ни у каснијим протестантским издањима, а будући да је Ђура Даничић преводио по налогу протестантског Библијског друштва, нема их ни у његовом преводу Старог завета. Другоканонске књиге, иначе, преузеле су и Православна и Римокатоличка црква“, поручују нам Атанасије и Амфилохије.

Да ли је то знак да смо до сада читали неисправно Свето писмо, и да су они решили да нас „просвете“? Нећемо се зачудити ако се у овом издању Светог писма негде „провришти“ Зизјулас. И овај превод и Милански едикт и долазак папе, све је део систематског плана, стварања једне нове светске религије и „њу ејџа“ ка коме сви теже. Шта ће нам донети „њу ејџ“? Невоље и зацаривање „Антихриста“, а благодат Духа Светога сигурно не.

Свети Апостол Павле пише Тимотеју: „Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових“ (2. Тим. 3, 1-5).

Гори ли кандило вере у душама нашим? Србија треба да се окрене себи. Србин треба прво да почисти своје двориште а онда туђе, и да се узда у Бога а не у човека са Истока или Запада. Јер доћи ће многи лажни пророци, учитељи и спаситељи. Не треба веровати никоме, да нас не би одвукли још у дубљу таму и обману. Не мали број година Српски народ се налази на удару разних ветрова. И овога пута Србија се налази на једном великом испиту. Коме ће се приволети Царству? Срби не смеју да забораве гробове својих славних предака. Ко сме да заборави да је ова земља натопљена крвљу мученичком? Крвљу која се проливала зарад вере, Отаџбине, чојства и јунаштва. И никада није била ничија служавка. Мучена и спаљивана, бомбардована, ослепела, изгладнела, распета Србија, треба да васкрсне и да се сабере под један венац, као што је и молио Бога млади Деспот Стефан.

Није честити Кнез Лазар своју крв пролио на мученом Косову да би данас Србија била шака пиринча, коју позоба свака белосветска врана. Да Српски народ сачува своју веру и националну свест, то му је данас једини подвиг. Ако се Србија одрекне саме себе, да ли ће наша деца да знају ко је био Свети Сава? Или ће се покорити лажним миротворцима? Да ли ће се Срби некада сећати да су имали право на избор? Или ће се утопити у неку нову безличну, демонизовану Источно-западну масу, и изгубити сами себе? Хоће ли Срби имати своју Астану или своју Грачаницу? Да ли ће бити Срба, или ће сви стати под неку крушку?

„Не чудите се што тако много искрености има у свакој мојој речи, ја овим браним душу своју, јер каква ми је корист, ако сав свет придобијем, ако све вас придобијем, а душу изгубим? Треба испунити сваку правду у свету, а правда у свету иде на ногама страдања“ (свети Јустин Поповић).

С поштовањем
Ваш редовни читалац Мина К.